] helly cherry [ (ne)kulturni webzine

Anathema – Falling Deeper

2012-02-15T00:07:00.000+01:00

Album koji su najavljivali podosta godina je napokon vidio svjetlo dana. Obrade svojih pjesama, ali ne puke prerade već iz korjena obrađene, rasklopljene na osnovne djelove, sklopljene ponovo, dopunjene i usvršene. Anathema su majstori u svom poslu. Među prvim evropskim bendovima koji su gradili scenu ranih devedesetih, i danas jedan od rijetkih preživjelih, ne staju na svom putu u potrazi za idealnom pjesmom. Aranžmani ovih pjesamam su pretrpjeli drastične promjene, dodavani su elementi, novi instrumenti, i na svim pjesmama su primjetne samo okosnice, osnove onoga što je nekada bilo a najviše pažnje zauzimaju orkestracija i aranžmani koji su sve pjesme poveli na jedan visočiji nivo. Kada se spomene orkestar, jedan dio čitalaca može da pomisli na bendove koji su sarađivali sa sinfoniskim orkestrima (Metallica, Scorpions, Kiss ...). Stavite sa strane svo to smeće. Ovo je Anathema, a Anathema su muzičari posvećeni u potpunosti radu na svojoj muzici i finansije i prihodi nisu na prvom mjestu (dokazano ne samo kroz kreacije već i kroz potragu za izdavačem koji će im dati punu kreativnu slobodu, proširenjem benda, dugim i vrlo detaljnim planiranjem svih poteza, mnogim projektima svih članova...). Saradnja sa klasičnim muzičarima, sa kojima su već prije radili i ovo nije nova ideja, što se može vidjeti i čuti na „Were you there?“ DVD-u, je sada podignuta na jedan još, viši nivo. Nisu jednostavno dodali gudačke instrumente, već su aranžmane toliko korjenito promjenili da je sada nezamislivo slušati ove pjesme u mršavijem obliku. Većinom instrumentali, Anathema nas i dalje voza po svijetu ekstremne melanholije (vječno kišovito englesko vrijeme). Od „A fine day to Exit“ naovamo, muzika ovog benda je bivala sve opresivnija, melanholičnija, pribojavao sam se da to nije znak problema, ali je sada, nakon proširenja postave, nakon nekoliko visoko kvalitetnih albuma, i više nego očigledno da Anathema ne da nema problema, nego itekako zna što hoće i u kom pravcu da se kreće. „Falling Deeper“ nije album baš za svakodnevno slušanje i potrebna je atmosfera da bi se u potpunosti upila atmosfera, ali kada se sve kockice poklope, kada je sve na svome mjestu, bože, prosto je nevjerovatno koliko njihova muzika prija.

U spomen prijatelja, kolege, fana i najvećeg sina fanzinaške scene, mladog gospodina Boška Radišića.

Nikola Franquelli

SF haiku

2012-02-15T00:05:00.000+01:00

I strogo propisana pesnička forma može da odene novo ruho. Sve je dozvoljeno:

Tri okeana

odaslata u orbitu

u maloj čauri

Ričard Gilbert

Iz budućnosti

dolazi vetar

da razduva vodopad

Banjo Nacuiši

Rat svetova

Zli vanzemaljci

Bića sa druge planete,

Osvajaju Zemlju

Filip Roberts

Šta budućnost donosi

Tama. Obala. Krah

Duž celog kontinenta

Gde ljudi jednom behu

Filip Roberts

Osvajači

Vanzemaljci osvajači

Uništavaju gradove i zemlje

Kako bi zatrli život na Zemlji

Filip Roberts

NLO

Ogromni brod, bez

prozora, tajanstven, dolazi

svetlosnom brzinom

Filip Roberts

Preuzeto sa:

http://kamesanhaikublog.blogspot.com/2009/04/nepoznati-um-u-haiku.html

http://authspot.com/poetry/horror-sf-haiku-collection-this-land-of-death/

Prevela i priredila Tamara Lujak

Forensic Clinic

2012-02-14T00:15:00.001+01:00

Forensic Clinic je progressive death metal bend iz Mostara koji osnovan u proljeće 2007. godine, a tadašnju postavu su činili Petar Parlov (bubanj), Goran Džidić (gitara), Zoran Pervan (gitara), Karl Bošnjak (vokal) i Dragan Bambir (bass). Bend je u počeku svirao obrade poznatih metal bendova. Spletom okolnosti bend se na neko vrijeme razišao da bi se ponovno sastali sredinom 2008. godine. Petar Parlov (bubanj) i Goran Džidić (vokal, gitara) su tada počeli sa ozbiljnijim radom pišući autorske pjesme, no zbog nedostatka članova nisu bili u mogućnosti održavati nastupe. Početkom 2009. bendu se ponovno pridružuje Zoran Pervan (Crypt) koji preuzima ulogu bassiste i Forensic Clinic bilježi svoj prvi nastup na proljeće 2009. Bend Forensic Clinic je do sada nastupao u Mostaru, Ljubuškom, Širokom Brijegu, Jablanici, Sarajevu, Splitu i Dubrovniku. 2010. su snimili i prvi EP ''Robe Of Immortality''. 2011. godine Petar Parlov je zbog svojih drugih obveza morao napustiti bend, a Marko Gačnik od tada obavlja dužnost bubanjara u Forensic Clinic-u.

ZAA - No War

2012-02-14T00:15:00.000+01:00

Brain Damage (1988.)

2012-02-13T00:15:00.000+01:00

režija, scenario, produkcija : Frenk Henenloter

Ako volite neki od sledećih naslova : Evil Dead '81, Re-Animator '85, Return of the Living Dead '85, Braindead '92, hajde da popričamo malo o tom "oštećenju mozga" koje nas je obuzelo.

Prvi simptom : halucinacija u plavom. Vi ste u krevetu, a oko vas Merix peni, pa sve pluta do vaše stare čarape.

Drugi simptom : krče vam creva. Ali, nisu to creva, već nešto između Alien-a i Mister Henkija, Božićnjeg govanceta. I to nešto kaže : - Zdravo, ja sam Elmer, daću ti sve boje ovog sveta. Prikači me za vrat, poplaviću ti mozak svojim plavetnilom, svi volimo plavo, zar ne? Samo me ponekad povedi u šetnju.

Zvuči cool.

Treći simptom : i obična deponija kola zrači fluoroscentnim bojama života. Svi mi volimo život, zar ne? I boooje.

Četvrti simptom : zanemarivanje najbližih. Oni vam ne nude boje. Elmer nudi boje. Elmer je cool.

Nešto između simptoma i ludila : mrtav policajac, probijen mozak pank fufeti (skraćeno - Panfeti) za vreme felacija. Bivši Elmerovi vlasnici i policija su vam na tragu. Bližnji se brinu. Bliiižnji...

Ah, da, videćete ponekad mozak umesto ćufti u tanjiru. I... ne možete tek tako ostaviti Elmera. Elmer je sad deo vas. Elmer vas voliiii. Elmer vas toliko voli da vas boli.

Dragstor kauboj je film o narkomanima. Ozbiljan film. Brain Damage nije ništa manje ozbiljan film, samo je u pitanju pank/horor metafora istog problema.

Henenloter je uspeo da nadmaši svoje prethodno kultno ostvarenje Basket Case. Odlična muzička tema, pank numere u klubu, te i iznenađujuće stilski ispoliran film za mizernu količinu utrošene love... Urađen je za nešto više od pola miliona dolara. Moš misliti, reći će neko. Može celo selo da se uradi za te pare. Jer, "celo selo voli belo, celo selo voli belo..."

Miloš Živanović

Haos S

2012-02-13T00:14:00.000+01:00

klikni na sliku ako ne vidiš dobro

Nikola Gocić, rođen 1980. u Nišu. Diplomirani inženjer arhitekture. Stripovima se bavi od prošle godine, kada je učestvovao na konkursu 8. međunarodnog salona stripa. Krajem juna i početkom jula 2011-e, rad "Snovi nisu za jelo", zasnovan na božanstvima i demonima iz japanske mitologije, našao se na izložbi u sklopu festivala Japanizam. Inspiraciju uglavnom crpe iz animea, ali i zapadnjačkih animacija, igranih filmova (naročito nadrealnih, umetničkih, avangardnih i sl.) i borilačkih video igara, a svoja ekscentrična dela volim da zove eksperimentalnim slikovnicama. One se mogu besplatno preuzeti sa autorovog bloga ngbooart.blogspot.com.

Bob Marley's birthday Celebration u Nišu

2012-02-12T18:30:00.001+01:00

Šesti februar pada se na jedanaesti

Niš je sinoć bio jedan u nizu gradova (u svetu!) u kojima je proslavljen rođendan legendarnog reggae muzičara Boba Marlija. Robert Nesta Marli rođen je 06. februara, ali je to po niškom rasta kalendaru 11. februar (barem što se tiče ove godine :) ). Možda je na to uticala i vanredna situacija, sneg i led, pa je vreme sporije teklo.

Kao headlineri bili su najavljeni poznati srpski reggae muzičar Hornsman Coyote, Martinees Selecta i DJU. Podršku su činili lokalni soundsystemi Dubox i Freedomized Sound. Sa nekim normalnim zakašnjenjem od oko pola sata, ljudi koji su ulazili mogli su da uživaju u poznatim i manje poznatim pesmama Marlija i ostalih reggae muzičara. Narod je, uz dobar ritam, imao prilike da ćaska sa Coyotom, koji je sa svojom ekipom sve vreme bio u klubu. Smenjivali su se ska i reggea hitovi i pola sata pred ponoć Freedomized Sound bio je zamenjen Dubox Sound-om. Svi su virtuelno i ritmički preselili sa dub stepper-a sa Jamajke na britansko ostrvo.

Tačno u ponoć Martinees Selecta je preuzeo kormilo. Posle dve numere na bini mu se pridružio, praćen ovacijama iz publike, Hornsman Coyote ogrnut rastafarijanskom zastavom. Usledila je set lista, mora se reći, hitova među kojima su se našli “I'll be there for you” koju je otpevao sa DJU, “Self defend you”, “Glow Jah Light”, ali i nova pesma pesma “Belly of the beast” koja će se naći na novom albumu koji izlazi ove godine. Malo je pevao, malo svirao, a bilo je i zezanja, pa se našalio na račun ozvučenja, koje nije bilo loše – ali ne i potpuno zadovoljavajuće. Posle sat, sat i nešto, zahvalio se publici i ostavio još malo vremena lokalnim soundsystemima da upotpune doživljaj vraćajući s vremena na vreme i pevajući.

Iz razgovora sa Kojotom i ekipom, posle koncerta, dodali su da će im ovaj koncert I obeležavanje rođendana Boba Marlija ostati u lepom sećanju, kao i da jedva čekaju sledeći nastup u Nišu – verovatno na promociji novog albuma. Publika je imala samo jednu zamerku – vreme je brzo prolazilo i nastup se činio kraćim. Mada, kako kažu, na dobrom mestu i sa dobrim ljudima vreme proleti.

Gruvimir B. Džankerić

Resister – Apocalypse in 2012 steps

2012-02-12T00:05:00.001+01:00

Prošlo je više od 20 godina od kad sam u srcu Šumadije prvi put samostalno ušao u muzičku prodavnicu. Izašao sam iz radnje sa hrpom kaseta kojima se logično, tokom prohujalog para decenija, izgubio trag, ali ono najbitnije, osećaj koji me tad obuzeo odoleva zubu vremena – ma kao da se juče desio. Naravno, prodavnice su, bar na ovom delu planete otišle u istoriju, ali tada doživljena ispunjenost opstaje i po dolasku internet revolucije. Debi beogradskog metal benda Resister nije od onih koji pale davno rasplamsane vatre.

Najteže je pisati o bendu koji je tehnički zategnut da je maltene bezgrešan a esencijalno ne valja, jer koji li se to kritičarski anonimus drznuo da otpiše tolike godine truda i baci ih u risajkl bin kao da je reč o prošlonedeljnom okrajku hleba, a ne o umetničkom delu koji u sebi sadrži najviše aspiracije. Večna tema; avaj, očigledno je da neko i to mora da radi. U najkraćem: Resister sebe preozbiljno shvataju. Oni na svom debiju ne nude pesmu poput Bring Your Daughter to the Slaughter, kao Iron Maiden na jednoj od traka koje sam onomad pazario. U nekom smislu, ta pesma je sigurno klasična čupava nebuloza, ali je i od onih koje produžavaju život jer imaju u sebi duha.

U jednom drugačijem kontekstu, drugačijoj teoriji kulture, rok muzika je standard ispod kog ne sme da se ide, pa je samim tim i nešto poželjno i uzvišeno – Resister ima ambiciju da predstavlja bend kadar da promeni život svakog slušaoca koji dođe u dodir sa muzikom koju ovaj bend proizvodi. Ali, teorija je jedno, život nešto drugo, a muzika tu dođe kao neka spona između ta dva rejona koji malo preteže na jednu malo na drugu stranu terazija, a u idealnim slučajevima transcendira ovu napetost tako što razbija dihotomiju i nudi nove mogućnosti. Ovaj nasvirani bend nije načisto sa postizanjem te ravnoteže pa je odlučeno da se krene u pravcu Žikine šarenice – za svakog metalca ponešto, ni za koga sve.

Pevač je malo Džejms Hetfild, malo Fil Anselmo, gitarista verovatno može da odsvira sve one monstruozne solaže i sa instrumentom iza leđa, klavijaturista je raskrečen između nakalemljene gotik-simfo atmosfere i beskrajnih prog onanija, aranžmani teže da budu onako classic metal feel-good trijumfalni a više su progresivno pretenciozni, snaga im se rasipa u detaljima pa se brzo stiče utisak da pet bendova svira pet pesama istovremeno. Pritom ova verzija progresivnog ni u jednom trenutku ne nudi bilo kakav radikalan iskorak. Stoga, kapci brzo postaju teški, a usta sama od sebe počnu da se otvaraju...

Umesto zaključka, ovde ima želje, ima i znanja, i, ruku na srce, ne preterano uzbudljivog pokušaja stava, ali bolno fali pravih pesama, pa se ponuda zaustavlja na sviračkoj egzibiciji koja je sama sebi cilj i tako puta osam, baš toliko se tema nalazi na ovom predugačkom albumu. Prvenac Resistera u sebi ne sadrži ni mamce da zainteresuje ikoga van striktno žanrovske publike, a i ona, verujte na reč, sigurno ima bolju ponudu gotovih jela od beogradskog mešanog mesa koje je nit' tu nit' tamo.
https://www.facebook.com/profile.php?id=100003048312779

maare

Doorbell

2012-02-12T00:05:00.000+01:00

Inquisitia

2012-02-11T00:04:00.000+01:00

Bend je nastao decembra 2006. godine.Prvobitna postava je odlučila da bend svira isključivo obrade Pantere i Deatha. 2007. godine su imali niz svirki koje su bile veoma posećene a i veoma hvaljene. 2008. godine promenom pevača bend odlučuje da prestane da svira obrade i da počnu da rade na autorskim pesmama.DEMO CD je snimljen novembra 2008. godine. Za recenzije DEMA dobija odlične kritike iz Nemačke i Amerike,Rumunije,Poljske i takođe iz Srbije. DEMO takođe biva pušten na radio stanicama u Poljskoj,Engleskoj,Americi i Nemačkoj.Takođe bend izlazi i u nekim underground časopisima u Americi,Turskoj i Srbiji. Bend takođe pobeđuje na DEMO takmičenju u Beceju 2009. godine i ulazi u polu finale Metal Battle Serbia 09. Promovišući svoju muziku bend svira dalje i snima nove stvari za čije izlaženje se i dalje čeka diskografska kuća. 2010. godine bend se tako i našao na Live Shot emisiji na TV-u.Snimke tih emisija i reakcije žirija možete videti na našoj YouTube stranici: http://www.youtube.com/inquisitia021.

2012., bend i dalje svira i promoviše svoju muzike,a i usputno smišlja nove stvari.

Web stranica: www.myspace.com/inquisitia

Čekajući vreme (In Limbo)

2012-02-11T00:03:00.000+01:00

Silom povukavši proto-misli nazad na površinu, povratio sam pažnju u pravom času.

Sada će, dakle, otpočeti sa pitanjima. Ništa me nije iritiralo u toj meri kao taj nepotrebni formalizam, ustanovljen valjda u jalovom umu nekog uskogrudog birokrate.

Nisu bili svesni problema nemoguće imaginacije. U redu, znam, kao deo našeg duhovnog prenatalnog treninga i podučavanje shematskom spoju vremena je bilo smisleno, ali ipak previše za naše još nestvoreno tkanje. Bio je ovo, ako smem da upotrebim zgodnu alegoriju, obred ekvivalentan veštačkoj selekciji novorođenčadi u jednom od drevnih gradova civilizacije kojoj ću i zvanično pripadati... Za nekoliko godina, vekova ili milenijuma, nije ni važno. U ovom stadijumu, vreme je imalo posve drugačiji smisao i važnost.

Tonom lišenim svake osujećenosti, gotovo usađenom u Ovde i Sada, jedini surogat postojanja koje nam je bilo na raspolaganju, pitanje je glasilo:

"Verujete li da slepilo nije prepreka za dobru odluku?"

Milioni nestvorenih duša zanjihaše se u jedinstvenom ritmu struje sušte ogoljenosti pred izazovima koje nismo mogli naslutiti. Nismo ni umeli - kako postaviti pretpostavke bez imalo informacija. Trebale su nam informacije. A oni će nam objasniti kako da ih pribavimo.

"Vi niste slepi. Naprotiv. Sa početkom vaših egzistencija spoznaćete jedan od najnerešivijih apsurda te velike predstave na koju svi hrlimo. Sa svakim primljenim podatkom, obrađenim stimulusom, vaše znanje će rasti, a sa njim i sužetak uma. Pogleda, ako želite."

Čemu žurba onda, pitao sam se. Istina, mnogi od nas nisu bili na redu za začeće ni za još nekoliko vekova te o žurbi nije moglo biti govora. Jedino što je narušavalo ovaj postojani tok tranzicije bile su povremene termalne oluje duša nestrpljivih da proberu svaki plod sa obećane trpeze čulne i saznanje eksplozije - što je bila svojevrsna knjiga o Utopiji o kojoj smo sanjarili čekajući, sa jezivom mirnoćom, vetrovito obitavajući na beskrajnim maslinastim poljanama Beskraja.

Ove sesije su bile spontani događaji. Pokušati da anticipiramo, rekli su nam, jedan je od temeljaca gotovo svih karaktera vrste čiji smo budući nosioci (kažu da nas to odvaja od drugih vrsta, čije buduće duše, čuli smo, svoje stanište imaju daleko iza Silicijumskih planina, sakrivene od naše predsvesne požude). Čak i kolovođa, posebno uspešan snop elektrona, protona, pozitrona, miona i ostalog, prihvaćen kao takav jer se smatralo da će svoju fizičku formu zaslužiti kao potomak jednih od genijalnijih predstavnika vrste, nije skrivao apsolutnu tamu i neprobojan zid pred kojim bi se našao u tim situacijama.

Budućnost je bila jedina dimenzija koju smo mogli osetiti pred nama - a čak je i ona bila tako razgnevljujuće daleka. Pred-dusi vekova koji su trebali da uslede mnogo nakon ovog na snazi, koji odbrojava poslednje trenutke stoleća znanih kao "dvadeseti", iskazivali su neobičnu pomirenost sa vegetiranjem na ovom čvorištu sumnji, pretpostavki i čekanja. O, koliko samo čekanja! Premda "vegetiranje" nije pošteno upotrebiti kao izraz (nijedan od mirijada Nerođenih nije se osećao kao da ovde gubi vreme - a gde smo to, pa, mogli drugde da budemo?), sam mehanizam koji nas održava je zapanjujuće sličan procesu životnog ciklusa biljaka na tlu koje će nam svima jednom biti dom. Biohemija svesti je bila naša kalorična hrana i glavna ruda materije u kojoj smo bili zasađeni, rastući ka divovskoj struni energije, užarenoj ledenoj lopti, Prosleditelja u više nivoe i ravni za koje čvrsto držimo da su jedina tačka postojanja o kojoj može postojati sud i koja sudi o sebi samoj...

"Znate, neće biti lako... Osećate talas pobune zbog čekanja u sebi zauzdan zahvalnošću što ćete se uopšte desiti. Ne znate kako da se osećate i kako da reagujete. Da li je posredi nepravda ili čin milosrđa. To će se, uostalom, ustanoviti tokom vašeg postojanja. Bespredmetno je raspravljati o kategorijama koje spadaju u moralne i kulturne okvire kojih ovde nema.

Upamtite, ipak, ovo: da se, po svedočenjima onih koji su se vratili, i koji su jedini izvor podataka kojima raspolažemo, nikada više nećemo osetiti tako bliskim... bezbednim... bezbrižnim... divno lišenim traganjem za smislom, kao sada. Jer, naš smisao je nama jasan. Postati. Dati pečat ovoj osnovnoj fazi rasta o kojoj ne znamo ni najmanji detalj kada pređemo na drugu stranu. Tada se stvari komplikuju. I, ako je moguće porediti, dekonstruišu se, propadaju. A ipak, za tog propadanja, otkrićemo i sreću. Sreću i još hiljade njenih naličja u najraznovrsnijim oblicima patnje."

Zvuči li vam ovo kao pesimizam, negatorsko gledište na taj život kojim se dičite, tako značajno fluktuirajući udisaje i izdisaje dok upijate ovo svedočanstvo? Ne budite smešni. Mi ne postojimo i projektovani smo za vreme koje ne postoji. Mi ne znamo za loša ili dobra očekivanja. Mi ne očekujemo ništa. Čak ni od vas da se urazumite, jer upravo od stepena vašeg razuma zavise budućnosti u broju koji ne možete ni da zamislite. Indiferentni ka vremenu, ka vama, pa i nama, naša pasivnost je vaš najveći zalog. Mi smo u vašim mislima u onim retkim trenucima kada se služite već izgubljenom veštinom predosećaja. Vi postojite zbog Nas...

Mi dolazimo.

Andrej Vidović

Intervju Pogled iz svemirskog broda: Dvadeset godina postojanja

2012-02-10T00:12:00.001+01:00

Za jednog nevidljivog čoveka, Vlada Todorović prilično je prisutan i rado viđen u svetu fantastike. Jedan je od najvećih boraca za fantastiku na našim prostorima. Ljubitelj mikrofona. Čovek iz senke. Da se senka koju baca proteže na dvadeset minulih godina, svedoči i jubilej zbog kojeg smo ga i pozvali da ponovo gostuje u magazinu Helly Cherry

HC: Ovog meseca (6.2.2012.) tvoja emisija Pogled iz svemirskog broda slavi dvadeset godina postojanja. Kako ćeš proslaviti jubilej?

VT: Radno! S puno muzike. Naime, odavno više ne ide SF&HOROR TOP-10 lista, sa muzikom iz SF, horor i fentezi filmova i tv-serija, a pošto imam kompletnu statistiku i zbirnu listu, onda ću odatle da puštam neku interesantnu muziku - dosta instrumentala pošto se sada retko čuju u emisiji.

HC: Interesuje me kad se i kako začela ideja za pokretanjem PISB-a?

VT: Davne 1991. godine, kada sam počeo da radim na radio Pingvinu, gde je bio raspisan interni konkurs za radio-emisije. Ja sam uveliko tada bio „navučen“" na SF, i pomislio da bilo super raditi jednu takvu emisiju. Emisija je prošla test-period, i ustalila se u programu. Prvo je emitovana ujutru od 8.00, pa od 17.00, pa je prebačena u večernji termin, pa je sa 60 minuta proširena na 120 minuta, i tako... Lagano ali sigurno se razvijala.

HC: Ono što je, pored sadržaja emisije o kojem ćemo nešto kasnije, interesantno jeste da se emisija „šetala“ od jedne radio stanice do druge, a nije zaobišla ni Internet. Ispričaj nam nešto više o tome.

VT: To je sudbina rada na privatnim radio-stanicama. Masovno propadaju ili im se svašta-nešto ružno dešava. Ovo će malo sumanuto da zvuči, ali meni su ubili dvojicu vlasnika medija u kojima sam radio (Radojica Nikčević - Pingvin i Slavko Ćuruvija - Dnevni telegraf). Sa Pingvina smo otišli kada je obezbeđenje Đovanija Di Stefana slučajno ranilo našeg vozača, pa smo mi (sedamdesetak zaposlenih i honoraraca) u znak protesta napustili radio.

Prešao sam na Index pa je tu emisija išla (sa prekidima, kada smo bili zatvarani, a posle bombardovanja 1999. godije je do maja 2000. bila na Radiju 011) od 1995. do 2002. godine. Potom je bila na Žapcu, ali je gazda odlučio da dodatno komercijalizuje stanicu, onda je bila na Studiju B do 2006. godine, kada je ova stanica ostala samo na jednoj frekvenciji pa je (sasvim logično) vratila ljude koji su radili na drugoj frekvenciji u svoj večernji termin.

Onda se jedna grupa ljudi okupila oko internet-radija BIR, gde je emisija (u polučasovnom obliku) išla sredom sve do februara 2010. od kada je na Beogradu 202 (sredom su i dalje reprize na BIR-radiju) - nedeljom od 20-22.

HC: Kakva su ti bila iskustva na tim radio stanicama? Da li je bilo onih koji su ti se mešali u posao?

VT: Ne. Dobro, po malo. Na Pingvinu, u vreme Đovanija Di Stefana, bila je ona nagradna igra kada se delilo hiljadu maraka - morali ste da slušate radio, kada se najavi početak nagradne igre ako vam zazvoni telefon morali ste da se javite sa „Radio Pingvin“, iako vas, možda slučajno, zove tetka ili strina. Jednom je Đovani došao u moju emisiju da deli nagradu, ali je insistirao da voditelj tog segmenta bude Voja Nedeljković. Kada je Voja ulazio u studio samo je rekao: „Izvini, matori“. Ako ništa drugo, ta nagradna igra je najbrže došla do dobitnika hiljadu maraka upravo u mojoj emisiji :)

Na Žapcu je aktuelni urednik filmskog programa RTS-a Ivan Karl želeo da ubacim u emisiju leteće tanjire i slično. On je tada postavljen za urednika Žapca, a pošto se Beografitima (u okviru koje su „Oblak u bemudama“, „Pogled iz svemirskog broda“ i još neke emisije) nije svidela ideja da prilagođavamo sadržaj potencijalnim oglašivačima, napustili smo radio.

HC: Da li je PISB oduvek bio one man show ili...?

VT: To je bio samo kada sam ga radio na BIR-radiju. Pošto sam tada sam sve radio. Zapravo, uvek je bio makar tonski realizator. Kada je reč o tome ko je bio ispred mikrofona, tokom istorije bilo je i saradnika emisije, ali najveći deo priče je uvek bio moj zadatak.

HC: Tvoja emisija isključivo je okrenuta fantastici, naučnoj fantastici i hororu, na svim poljima umetnosti. Zašto?

VT: Pogled iz svemirskog broda je bila prva emisija tog tipa u beogradskom etru. U ex-Jugoslaviji bio je „Znan-fan tobogan“ u Zagrebu (na drugom programu njihovog radija), ali pošto je moja emisija startovala na privatnom radiju želeo sam da bude najširi mogući poligon za upoznavanje sa žanrovima koje volim. Sada, uz internet, daleko je lakše da se rade specijalizovane emisije, ali meni je cilj bio i da ljude upoznajem sa žanrom. Zato je emisija bila i ostala takva – „široka“.

HC: Koji je kriterijum prilikom odabira vesti? I da li se sa godinama menjao?

VT: Glavni kriterijum je da se predstavi što šire i SF i horor i fantastika. Dakle, emisju itekako mogu da slušaju oni koji uopšte ne prate pomenute žanrove. Mnogi su se upavo „navukli“ slušajući je. Cela priča oko vesti se godinama menjala, ali pre svega zahvaljujući proširenju izbora. Sada, kada je najveći mogući izbor zahvaljujući internetu, vesti su na sajtu Pogleda iz svemirskog broda, a u emisiji uglavnom priča sa gostima, telefonska uključenja i snimci sa domaćih promocija, tribina. Stranih vesti nema toliko, jer su sada daleko dostuptnije svima - ili, makar, onima sa intetnetom.

HC: Kako uspevaš da obradiš, pročitaš, središ i urediš toliki broj informacija?

VT: Svaki dan na vesti otpadne 2x2 sata, otprilike. To je dovoljno da se na sajtu pojavi nekoliko odabranih vesti, ponešto da ode za emisiju. Kada se sve to skupi na nedeljnom, mesečnom a pogotovu godišnjem planu, onda se dobije prilično dobra i šarenolika gomila koja prilično dobro oslika aktuelno stanje.

HC: Znam da se i sam baviš pisanjem. Da li je novinarski, istraživački rad uticao na tvoj stil pisanja, odabir tema i u kojoj meri?

VT: Stil pisanja je trpeo zbog novinarskog stila, tačnije više je pisanje priča trpelo zbog sve manje vremena za takvu aktivnost. Odabir tema je nešto što me podsvesno napada. Ne sumnjam da u tome upliva ima itekako ono što vidim, pročitam, ali nisam primetio da je nešto sa posla, neka tema koju sam radio za novine, recimo, ušla u neku od priča.

HC: S obzirom na to da imaš najbolji uvid u produkciju fantastike kod nas i u svetu, možeš li nam reći koje su njene (njihove) dobre i loše strane?

VT: U svetu je sve više vidljiva puka komercijalizacija. Što ne znači da ne možete da dođete do interesantnih knjiga, filmova, ali to itekako znači da morate malo i sami da se potrudite i da, u skladu sa vašim senzibilitetom, kopate po netu dok ne pronađete „istomišljenike“.

Kod nas je sada fantastika u priličnom poletu, ali i dalje nam se dešava da pojedine naslove otkrivamo sa desetak godina zakašnjenja. Tu je problem što imamo sve manje čiste fantastike, žanrovski jasno „obojene“ koja bi se i koricama, recimo, isticala u knjižarama. No, sve je to manje bitno spram toga šta stiže kao kvalitet. Zbog obima drugih poslova nisam se proslavio po pitanju čitanja domaćih naslova, ali tu sada već imamo pisce sa dugim stažom koji sigurno uvek mogu da ponude solidno štivo. Od mlađih očekujem neku „eksploziju“.

HC: Od silnog materijala koji obradiš, stigneš li nešto i da pročitaš (roman, zbirke priča) ili pogledaš (film, serije) i šta?

VT: Čitanje, slabo. Jedna od poslednjih stvari koje sam pročitao pre par meseci je bio Kingov „Under the Dome“, a od domaćih dela veći deo priča iz „Apokalipse“. Serije lakše stižem da gledam – „Big Bang Theory“ (dobro, nije to žanrovska serija, ali ima toliko referenci na SF da smo je „prisvojili“), „Misfits“ (mučim se sa trećom sezonom), „Terra Nova“ (tu sam se tek mučio, sve negde dok nisam prevalio sedmu sezonu, posle se pomiriš sa sudbinom i odgledaš do kraja priču), dok filmove ne volim da seckam na po pola sata, pa zato ni ne pamtim šta sam u cugu stigao da vidim. Možda onu nestrećnu „Bitku za LA“ koja je teški očaj.

HC: Mislim da se jedino nisi bavio fantastikom na fotografiji. Postoji li neki poseban razlog za to?

VT: Fotografijom se nikada i nisam bavio, dok nisam počeo da radim sajt i shvatio da moram da imam i svoj izvor fotografija da bi bilo sve šarenije. Tako da je tu na delu pre onaj novinarski deo, nego umetnički. Tek čekam da me napadne inspiracija za fantastiku na fotografiji!

HC: Imaš li uvid u to koliko ljudi prati tvoju emisiju?

VT: Ne baš. Naime, postoje podaci sa Shoutcast-a, ali to je toliko neprecizno da je to bruka. Izveštaji Strategic-a, koje RTS dobija, izgleda da ne obuhvataju više nabrajanje najgledanijih i najslušanijih, već je sve određeno terminima (pa posle, koga ne mrzi može to da prebaci u emisije). No, to je trenutno nebitno.

Pogled iz svemirskog broda ume da bude (makar do sada) emisija koja lagano, ali sigurno napreduje. Na Pingvinu, u izuzetno jakoj konkurenciji, je od 1992. do 1995. dospela među 20 najslušanijih u Beogradu, na Indexu je 2000. bila na deobi 6. i 7. mesta po slušanosti u gradu. Ono što je uvek prisutno je to da emisija deli sudbinu radija. Što je radio slušaniji, to su mu i emisije slušanije. A, Beograd 202 je u ovih godinu dana znatno povećao slušanost.

HC: Misliš li da je PISB uspeo da utiče na mlađe generacije? Znam da na moju jeste.

VT: Nekada, da. Sada. Iskreno, nemam nikakvu povratnu informaciju. Uvek će se naći neko koga će cela priča zainteresovati da uzme knjigu i da je pročita. Ja, obično, na to mislim kao na „uticaj“. Filmove i serije ionako svi gledaju, a tu fantastike ima na izvoz.

HC: Imaš li bilo kakvu povratnu informaciju: da li se slušaocima dopada emisija i u kojoj meri, koje su im rubrike omiljene, koje ne, šta bi promenili/dodali?

VT: Slušaoci ćute. Uglavnom. Bilo je par sugestija, par izliva oduševljenja. Čim niko ne kuka, znači da im se sviđa ovakvo kakvo je. Inače, emisija je sada drastično drugačija od perioda pre, recimo, pet godina. A i tada su ćutali i rado slušali. To nije znak da ja pravim ne znam kako genijalnu emisiju. Većina ljudi želi da bude zabavljena, a onoga koga kupi tema, taj sluša emisju i ne buni se. Oni koje to apsolutno ne zanima, produže dalje. Ako ostanu, recimo pošto im se svidi muzika u emisiji, obično se upecaju na SF za nekoliko meseci. Makar su takva iskustva bila pre više godina :)

HC: Koliko čujem, pitanje je da li će emisija opstati na Dvestadvojci. Koji su ti dalji planovi?

VT: Ako emisije ne bude na Dvestadvojci, pošto je planirano ukidanje honoraraca, pa će neko ostati a većina odlazi, emisija će sigurno ići na BIR-radiju, ali umesto dva sata biće skoncentrisana na pola sata. Odlazak na neki drugi radio ću razmatrati kada za to dođe vreme.

Razgovor vodila:

Tamara Lujak

Brain Forest Rytual - Feel Sorry

2012-02-10T00:11:00.000+01:00

Kwaidan (1964.)

2012-02-09T09:15:00.000+01:00

režija : Masaki Kobajaši

Kwaidan, odnosno - Priče o duhovima, je vizuelno remek-delo japanskog filma. Nastao u vreme dominacije Kurosave, te prvih pravih azijskih pokušaja u horor žanru (Onibaba '64, Kuroneko '68), Kwaidan, tada čak i nagrađen u Kanu, je danas pomalo zaboravljen. To je izuzetna šteta, jer je u pitanju maestralno ostvarenje što u pogledu FOTOGRAFIJE (svaki kadar izgleda poput rada kakvog slikarskog genija), što zvuka, režije, te i samog scenarija koji deluje kao da su na njemu ukrstili pera Borhes i Edgar Alan Po.

"Crna kosa" je priča o samuraju koji se nakon propasti svog gospodara pokušava izvući iz života u bedi tako što napušta ženu i uskoro se ponovo ženi iz interesa. Ono što nije mogao ni da pretpostavi jeste da ga je bivša nastavila da čeka... Zaboravite "Krug", zaboravite bilo kakvu novokomponovanu jezu i vratite se korenima straha. Uz "crnu kosu" koja želi da pruži svu ljubav iz dugih godina čekanja...

"Žena od snega" je priča o čoveku koji se zavetovao na ćutanje "ženi" koja ga je spasila od snežne smrti. Zaveti su čudna stvar. Obično ih ljudi koriste protiv nas. Dobro je, ipak, kad se zaveti daju ljudima...

"Hoiči, bezuhi" je prikaz bitke između dva klana. Impresionirani umećem mladog pevača, duhovi ratnika mu se stalno javljaju zahtevajući da im nanovo i nanovo opevava boj. U nameri da očuvaju krhki duh mladića sveštenici mu prekrivaju telo svetim simbolima, ne bi li ga učinili nevidljivim za onostrane, ali...

"U šolji čaja" je priča o piscu koji u šolji vidi odraz potpuno drugačijeg, mladog čoveka. Obična priča... I nesvakodnevno ludilo.

Jedan od vrhunaca sedme umetnosti. Ako niste čuli za Kwaidan, evo, sad ste, pa ga pogledajte.

Miloš Živanović

Grafika

2012-02-09T09:13:00.001+01:00

Grafika (gr. γράφειν grafein pisati, urezivati) u likovnoj umetnosti naziv za sve tehničke postupke umnožavanja crteža odnosno slika pomoću matrice, izrađene ručno, hemijskim ili fotomehaničkim putem. Označava i tipografsko umeće, tj. rad na umnožavanju pisma i likovnih priloga u štamparstvu, kao i umetničku grafiku, tj umetnost reprodukovanja (otiskivanja, štampanja) crteža na papiru ili nekom drugom materijalu.

Prema tome da li je crtež izrađen reljefno, dubljenjem ili na ploči, razlikuju se tri glavna grafička postupka: visoki, duboki i otisak na ploči ili matrici. Kod visokog otiska crtež je reljefan na ploči, dok je na papiru neznatno udubljen (drvorez, linorez, izdignuti bakrorez), kod dubokog otiska crtež je na ploči udubljen a na papiru neznatno reljefan (bakrorez, bakropis, suva igla, akvatinta, rez u cinku), dok je u otisku na ploči crtež isti i na ploči i na papiru (litografija, reprodukcija na metalnim pločama).

Ove razlike mogu se ustanoviti prostim gledanjem i dodirom papira vrhovima prstiju. Budući da se likovni izraz u grafici zasniva na ekspresivnosti linije i kontrastima crnog i belog, ovaj naziv u širem smislu obuhvata i svaki originalni crtež na papiru. Dok kod crteža ili slike može da postoji samo jedan original, svaki grafički otisak sa originalne matrice smatra se originalom, pa ga u novije vreme umetnici redovno potpisuju.

Reljefna i udubljena grafika kao reproduktivni postupak javlja se u Evropi krajem XV veka, nakon proširenja proizvodnje papira. Udubljenu reproduktivnu graviru otkrili su i usavršili zlatari (bakrorez) i oružari (bakropis) u XIV i XV veku.

U biografiji despota Stefana Lazarevića nalazi se prvi pomen o ikonama na hartiji, 1427. godine, koje su se u Beogradu pojavile posredstvom ugarskih, katoličkih sveštenika. U XVI veku grafičari režu drvoreze za potrebe srpskih štamparija.

Od sredine XVIII veka drvoresci se sve odlučnije okreću bakrorezu, čiju su tehniku izučavali kod austrijskih gravera. Iz ovog vremena poznato nam je i ime prvog srpskog gravera Hristifora Žefarovića. U drugoj polovini ovog veka grafiku obogaćuje Zaharije Orfelin (1726-1785), koji svoj rad počinje već 1757. godine u Sremskim Karlovcima, gde je imao bakarnu tipografiju.

Posle njegove smrti postepeno zamire rad na bakrorezu, pa sve do 1827. godine gotovo da i ne postoji kada, zaslugom Anastasa Jovanovića i slikara Jovana Isailovića, oživljava u tehnici litografije. Novi zamah grafika doživljava nakon Drugog svetskog rata, kada umetnici, okupljeni oko Grafičkog kolektiva prikazuju modernu grafiku, plemenitu u formi, tehnički besprekornu, obeležavajući svoje poletno stvaranje notom produhovljene osećajnosti.

Priredila Tamara Lujak

Van Halen - A Different Kind Of Truth 2012

2012-02-08T19:15:00.003+01:00

Po rečima Sammy Hagar-a ovaj album je sačinjen iz starijeg neobjavljenog materijala, ali na to možemo gledati pre svega kao na kosku još jednom zavrnutog pevača koji je opet izvisio zbog po mnogima primadone, ali i superstara David Lee Roth-a. Ko želi komparaciju sa prethodnim albumima, neka slobodno produži, jer mi je namera da ovaj snimak posmatram nezavisno, kao jedno novo rođenje benda. Prvih recimo pet pesama predstavljaju tipični hard rock u VH izvedbi, melodičan i dosta povezan sa pop melodičnošću koja je donela ovom bendu planetarni status. Posle toga kreće malo tvrđe rokanje, ali i dalje u njihovom tipičnom maniru. Zanimljivo je to što ovde možemo čuti nekoliko poprilično dobrih solaža Eddie-ja. To se sve završava negde na 11-oj pesmi koja je nekakva kvazi-kantri akustika koju tvrđi drugi deo ne spašava od katastrofe. Jedino solo valja. To je i znak kraja kvalitetnog dela albuma, jer gluposti bendovi uglavnom trpaju na kraj do koga veći deo slušalaca nikada i ne dođe, ili ga pusti jednom i zaboravi, tako da no harm is done. U stvari, kada malo razmislim, jedino što zaista vredi ovde su upravo pomenutih prvih pet pesama, 1/1 hitovi, dok mi od ostatka materijala jedino paše dosta tvrda Honeybabysweetiedoll koja pomalo podseća na činjenicu da su VH bili uzori i idoli mnogih tvrđih bendova (između ostalih i Pantere).

Stoga, ne verujem da bilo koji hard rock fan ima izgovor da ne presluša ovaj poprilično zapažen album, a i ako ga ima, neka bude poprilično dobar, jer je vidno da će se o ovom albumu tek pričati.

p.s. Inače, na albumu nema ljigavih balada niti intenzivnog korišćenja klavijatura, što će možda razočarati npr ljude koji priželjkuju novi Jump, ali šta je tu je. Uživajte u ovom albumu, odnosno u onome kvalitetnom što ima da ponudi, i nadajte se da se ovaj reunion neće završiti samo na ovom disku.

7/10

Ilija Djurdjanovic

CRKVENI PACOVI - Prokletinje

2012-02-08T00:11:00.001+01:00

Okej, pred sobom imate bend koji se zove Crkveni Pacovi. I odmah vam je jasno da je u pitanju pank bend. Prljav, staroškolski, ulični, iskren pank bend. Omot možda malo vuče na neke metalce, ali ne. Ovo je zvuk koji se nekada prašio, na samim počecima panka, danas je nešto ređi što je i razumljivo. Ali Crkveni Pacovi neguju upravo ovakav zvuk jer i potiču iz tih vremena. Osnovani su još daleke 1978. pa vi sad vidite. Ipak, u pitanju je bio bend koji su osnovali dečaci iz osnovne škole (pogledaj sliku) pa je i prirodno što je taj zvuk kroz par godina evoluirao (tinejdžersko traženje je sasvim normalna i neizbežna pojava) u nju vejv / post pank ali je sa time došlo i do promene imena benda i tu se prva faza Pacova završava. Pacovi nisu ostavili snimke iza sebe, bar ne neke zvanične. Sada, nakon više od 30 godina priča se nastavlja baš kao da dolazi iz tog vremena, kao da je tada snimljena. Nije se previše radilo na produkciji a ovakvom bendu to nije ni potrebno jer bi u suprotnom izgubio iskrenost i svoju suštinu a to je zvuk ulice, haustora, prljavštine... Inače ponovno aktiviranje Pacova me je podsetilo na još dva okupljanja starih pank isl bendova koji ponovo ne samo da sviraju već i izdaju: niške Fleke i jagodinska Etiopia. Malo stariji znaju o kome se radi. Inače dodatne informacije o Pacovima možete naći ovde.

CRTICE

2012-02-08T00:11:00.000+01:00

* UF ...O..!

*Zarđačeš, Baš-Čeliče.

*- Sa Marsa?

- Sa Zemlje!!!

*-Živ?

-Nisam.

*Gle, Riječ!

*Uzalud kosiš, reče mu Riječ.

*Nada umire poslednja, izusti Nada.

Dinko Osmančević

Pozdravno pismo Terry Jonesa...

2012-02-07T00:06:00.003+01:00

...prilikom obelezavanja 40 godina Monty Pythona u galeriji Elektrika, 5. oktobar 2009. , u okviru GRRR! programa koji je organizovao Saša Rakezić.
(https://www.facebook.com/elektrika.pancevo)

Dragi prijatelji,

Kao što svi odlično znate, Leteći cirkus Montija Pajtona nastao je baš u Srbiji, jednog divnog aprilskog dana sredinom juna, nakon okupljanja šestorice studenata sa Oksforda i Kejmbridža u nameri da podignu spomenik Noelu Kavardu (Noel Coward), najsofisticiranijem pozorišnom piscu dvadesetog veka i svom velikom idolu. Beskrajno raspravljanje oko toga kako bi skulptura trebalo da izgleda i da li je ispravno da bude postavljena usred Vojvodine trajalo je do ranih jutarnjih časova, kada je konačno postignut dogovor da čitava ova debata bude pretvorena u tv skeč, ali bez spominjanja imena nekakvog pisca, pa makar on bio i genije.

Rezultat svega toga je Leteći cirkus Noela Kavarda, kojeg čini, kao što svi dobro znate, koloplet srpskih narodnih pripovedaka, viceva i pesama. Prema sveopštem mišljenju ovaj televizijski serijal odražava samu suštinu srpskog bića.

Nadam se da uživate u ovoj svečanosti koja obeležava četrdeset godina besmisla u Srbiji.

Sve najbolje

Teri Džons

I u originalu:

"Dear friends,

As you all know Monty Python's Flying Circus began in Serbia one April day in mid-June, when six ex-Oxbridge undergraduates assembled to erect a statue to Noel Coward. The endless arguments about what sort of statue to erect and whether or not it was appropriate to set it up in the middle of Vojvodina went on into the early hours of the morning, until they finally agreed to turn all the material into a TV sketch show and omit any reference to playwrights or lyricists no matter how brilliant they were.

The result was Noel Coward's Monty Python's Flying Circus, which as you all know, was a pot-pourri of Serbian folk stories, jokes and songs, still reckoned as the quintessential distillation of the Serbian spirit.

Well I hope you enjoy the celebration of 40 years of Serbian nonsense.

best wishes

Terry Jones"

Cannot

2012-02-07T00:06:00.001+01:00

Beogradski alternativni metal bend CANNOT su oformili Ana (vokal, gitara) i Uroš (gitara) 2004. godine. Žanrovski su se razvijali kroz promene članova benda, što dovodi do eksperimentisanja sa različitim alternativnim muzičkim stilovima poput grandža, metala, indie i roka. Samim tim sa ulaskom Ace (bas) i Voje (bubnjevi) pronalaze sopstveni pečati i stvaraju vrlo energičan i melodičan stil, što se naročito može videti u njihovim živim nastupima. Svoj album prvenac "3:33" promovišu 25. novembra 2010. godine u KC Gradu kao specijalno DIY eko izdanje koje se može skinuti sa sajta benda.

http://www.cannotband.com/

mail: cannot.bg@gmail.com

facebook: http://www.facebook.com/cannotBG

Cannot - The Wave

2012-02-07T00:06:00.000+01:00

The Nightmare Before Christmas (1993.)

2012-02-06T00:22:00.001+01:00

režija : Henri Selik
produkcija i priča : Tim Barton
muzika, tekst pesama i glas Džeka Skeletona : Deni Elfman

Mi smo ono što smo bili na početku. Ako ste dobar klinac, taj klinja ne umire u vama koliko god se morao prikrivati od ostalih. Ako ste autor horor/fantazi animiranih filmova na početku karijere, to ćete i ostati, ili bar biti najbolji u onome što jeste. Tim Barton je bezveze bežao od sebe u mnogim filmovima. A Barton je zapravo ono što jeste u Vinsentu '82 (genijalnom crtaću) i Edvardu Makazorukom '90, romantičnoj fantaziji. Mjuzikl, holivudski žanr u pravom smislu te reči, nekada je kroz remek-dela Stenlija Donena, Džina Kelija, Vinsenta Minelija, te kasniji Briljantin '78, unosio toplinu u domove. Ako bi se morala povući paralela (glupa je u svakom slučaju) Košmar pre Božića je bliži duhom kombinaciji između ostvarenja kao što su Roki horor šou '75, Mala prodavnica užasa '60 i Arsenik i stare čipke '44. Košmar pre Božića je ...nemam reči. Zamislite Corpse Bride samo deset puta čarobnije.

Prelep film.

Bartonova vizija mašte je toliko impresivna da je moj cinizam pobeđen i da je ovo takvo iskustvo koje se meri sa sedamdesetominutnim tihim orgazmom. Raditi anatomiju nad čarolijom je jednako svetogrđu. Šta i da kažem, da nabrajam sve te detalje, kad je nešto toliko upečatljivo. Skeleton Džek, heroj zemlje užasa, zadivljen lepotom Božića pokušava ukrasti čaroliju ne bi li napravio isto u svojoj postojbini. Samo devojka koja ga nesrećno voli zna da Džek ne može doneti sreću već samo užas, jer je i heroj takve zemlje. Ako ste se prepoznali u zemlji gde smo svi mi heroji...

Miloš Živanović

Ink

2012-02-06T00:22:00.000+01:00

Ink je jedan od novijih stensil umetnika u Srbiji, inače je profesor, skejter, muzičar… Koliko energije ima pokazuje i to da već dve godine crta po beogradskim fasadama i ne mrzi ga da dođe ovde čak iz Kragujevca, gde trenutno živi, da bi pokazao svoje novo delo. A ima ih puno, kako sam kaže, skoro svake nedelje uradi novi stensil. Počeo je tako sto je probao da napravi majice za sebe i svoj bend, a onda je probao da vidi kako bi izgledalo da napravi otisak i na zidu. Ink svira u dva benda: Incomplete i Tehnološki višak. Na kraju ovog teksta je pesma koju je hteo da podeli sa vama.

Za razliku od drugih street art umetnika, koji posle nekog vremena počinju da se fokusiraju na tehnički složenije radove Ink voli da radi i stensile koji su u tehničkom smislu jednostavni, tj. urađeni samo u jednoj bolji. Takođe voli da radi i stensile malih formata i meni su upravo najviše sviđaju njegovi mali ljudi na stepeništu.
U poslednje vreme radi sve veće formate i koristi više boja i meni se baš dopada stensil Wire (evo ga i video kako je nastao: http://www.youtube.com/watch?v=y5M2sv6omyg&feature=youtu.be).
Potpisuje se kao Ink jer mu je to bila logična asocijacija na pisanje i crtanje, a na neki način i povezano sa njegovim bendom. Jedan od omiljenijih umetnika mu je C215. Ovde smo postavili fotke neke od njegovih radova, a dodatne fotografije možete naći na njegovom Flickr-u: http://www.flickr.com/photos/ink_stencil/

Lazar Šestović belgrade-stencil.blogspot.com

Repression Release - Repression (Pawns & Needles)

2012-02-05T02:53:00.001+01:00

Throattwister

2012-02-05T02:53:00.000+01:00

Throattwister je groove metal bend iz Zagreba nastao u siječnu 2007. godine. Poznat je po svojim glasnim i energičnim nastupima . Nakon par uspješno odrađenih koncerata diljem Hrvatske bend je 2009 godine ušo u studio i snimio svoj prvi demo cd pod nazivom "Cold Images" koji je vrlo dobro prihvaćen u krugovima nekonvencionalne hrvatske metal scene. Nakon godinu dana promoviranja cd-a snimljen je bendov prvi live spot za pjesmu "Reaper" u zagrebačkom klubu Kset. Trenutno se pripremaju za snimanje novog EPa i sviraju di god dobe priliku. Ukratko ovaj bend nudi gomilu teških, razarajućih riffova, neuhvatljivih perkusijskih ritmova, subdestruktivnih bass dionica i bijesnih parajućih vokala. Čista audio energetska bomba.

Web stranica: www.myspace.com/throattwister

Električni Orgazam U Paraćinu

2012-02-05T02:52:00.000+01:00

4.2.2012. ex-Fontana, Paraćin

Okej, turneja Orgazma se nastavlja. Nakon jučerašnjeg izveštaja iz Niša, selimo se malo severnije da vidimo kako stvari ovde stoje. Zanimljivo je da u dosadašnjoj karijeri Orgazam nikada nije nastupao u ovom gradu. To je trebalo da ide na ruku bendu i organizatoru. Protiv njih je svakako bilo hladno vreme i napadali sneg. Rezultat prirodnih nepogoda je sigurno umanjio broj posetilaca ali verovatno i želju benda da više da sebe na ovom nastupu. No, krenimo redom.

Iako je koncert bio zakazan za 21.30, počeo je oko 22.20 što je jako dobro jer smo u Nišu navikli da koncerti ne kreću pre 23.00. Da li od puta i umora, ili hladnoće a bogami i godina koje se definitivno vide na njima, krenuli su pomalo stegnuto i nesigurno, i trebalo je malo vremena da se kockice u bendu slože kako valja.

Što se tiče repertoara, Orgazam ima tu (ne)sreću da ima par pesama koje su postale toliko korišćene da su se verovatno većini pravih fanova odavno smučile. Mislim da ćete se složiti samnom oko konstatacije da je "Igra rokenrok cela Jugoslavija" figurativno masovno silovana pesma na svim onim dočecima i javnim skupovima (ko "Moji su drugovi" fali joj samo vozić). Pa su te pesme dobile nekako "estradnu" notu. Pitanje je da li su baš želeli da to budu toliki "hitovi" a i bend nije tu baš mnogo kriv. No, mogao je da pokuša da pobegne od tih "crowdpleasing" pesama poput pomenute, ali i recimo "Bejbe ti nisi tu". Ove i još po koja su komotno mogle da ustupe mesto starijim pesmama tipa "Vi", "Sad ti je teško", "Afrika", "Kapetan Esid" i slično. Verujem da bi pravim fanovima mnogo više značilo ovako nešto. To su ajmo reći neki minusi repertoara. Plusevi su svakako pesme poput "Mentalno", "Ne postojim",... Koncert je inače trebao da bude i promocija poslednjeg albuma "To Što Vidiš To I Jeste". Moram priznati da sam i tu bio pomalo skeptičan jer, budimo realni, većina nas je Orgazam pratila do albuma "Zašto da ne". Nakon toga (a možda i malo ranije) su stvari krenule da idu po interciji pa tako probajte da se setite jedne pesme sa npr albuma "Harmonajzer", "A um bum",... Teško jel... Nove pesme ipak zvuče i više nego pristojno, tako da su bile pravo pozivitno iznenađenje.

Nakon kako rekosmo pomalo nesigurnog početka stvari su polako do kraja koncerta u bendu došle na svoje mesto. Ali nešto je falilo. Kritična masa koja bi ponela bend. Verovatno je i to mnogo uticalo na njih tako da nije bilo neke posebne komunikacije sa publikom između pesama. Na momente se činilo da žele samo da odsviraju i odu. Na žalost tako se i ispostavilo na kraju. "Kako bubanj kaže" je bila poslednja i svi su mislili da će se bend vratiti na bis ali ga nije bilo, pa je usledilo u publici razočarenje jer su očekivane, a nisu odsvirane "Krokodili dolaze", "Konobar", "Nebo", "Zlatni papagaj". Kao što rekoh na početku, Orgazam ovde svira prvi put, i za taj prvi put su mogli da odsviraju i bar ove četiri pesme koje inače sviraju na poslednjim koncertima. Ovako ostaje taj utisak tezge.

Pozitivna stvar u bendu je Ljuba koji je nekako najraspoloženiji, i daje im dosta na dinamičnosti. Nekako se videlo da je njemu najviše stalo do nastupa.

Koncert je ukupno trajao oko sat i 40 minuta. Više ljudi bi možda privukao neki lokalni bend kao predgrupa sličnog usmerenja.

Na kraju kad se podvuče crta koncert je imao i pluseva i minuseva pa su i utisci pomešani. Ostavljamo vam da pogledate set listu pošto je foto aparat otkazao poslušnost... A mi idemo da se malo ogrejemo...

Nenad

Električni Orgazam u Nišu

2012-02-04T20:07:00.000+01:00

Niška publika je sinoć imala priliku da na kvalitetan način potroši dva sata i ode na drugi zakazan koncert popularnog beogradskog sastava Električni Orgazam u klubu alternativne kulture (Feedback).

Popularni, nema sumnje. Ipak su Gile i kompanija imali dvostruku klupsku svirku, što je samo po sebi veliki uspeh, iako prostor nije bio ispunjen. Kao što mi je jednom prilikom rekao Sale Friš (Pero Defformero), „u ovoj zemlji su i najveći bendovi mali“... Bilo kako bilo, koncert je prošao fenomenalno. Set lista kao švedski sto – imali ste stare new wave rokačine (Konobar, Leptir, Zlatni papagaj), planetarne express klasike (Igra rock'n'roll cela Jugoslavija, Bejbe ti nisi tu, Ne postojim), fensi poslastice (Da si tako jaka). Ova svirka je bila dobar razlog da se i sve mame, tetke i strine (sa maljavim polovinama) malo „produvaju“ i podsete svojih tinejdžerskih dana.

Vratimo se za trenutak na početak svirke. Uh... Možemo reći da je sinoć kasnilo regularno zakašnjenje svirke (pokušajte da shvatite), jer je bend krenuo 10-15 min posle ponoći. Srećom te Feedback posećuju pretežno mladi (čitaj: nezaposleni) ljudi. I novi album „To što vidiš to i jeste“ našao je osetno mesto u repertoaru, tako da smo čuli „Nemaš nikom ništa da daš“, „Bliži suncu“, „Vrati se“. Kratak blok\bis sa „Zlatnim papagajem“ i „Nebom“ je bio savršen desert za kraj. Krokodili više ne izgledaju tako psihodelično i bolesno kao 1980. godine. Sada više podsećaju na skladan i jednostavan brak gitare i klavijatura. Lepo je videti Ljubu ponovo za mikrofonom, mada ne zvuči više tako sveže. I „Nebo“ se pomalo ofucalo, ali siguran sam da je to samo jedna mala sitnica koja se brzo može gurnuti pod tepih. Šteta što nije bilo (više) klinaca na svirci. Očigledno da ni besmrtna „ex yu nostalgija“ više nije toliko jaka i stabilna kao nekada. Poslednji put je Orgazam bio u ove krajeve pre više od 4 godine, što je sramota za grad kao što je Niš. Nadamo se da neće proći toliko vremena do sledećeg orgazma.

txt Nenad Cvetković Gile

foto Elef

La Strada - GRRR! 2004

2012-02-04T00:03:00.001+01:00

Početom godine Slobodan Tišma dobio je NINovu nagradu. I isto vreme pojavljuje se i disk o kome ovde govorimo. Slučajnosti zaista ne postoje :). A o La Stradi nećemo pričati posebno jer verujemo da svi već znate da se radi o Tišminom bendu.

PMK Records je inače odabrao pravo izdanje kojim bi obeležio svoje "diskografsko punoletstvo" (radi se naravno o 18. izdanju u katalogu). Pred nama se nalazi polučasovni snimak pesama La Strade u samostalnom izvodjenju Slobodana Tišme, sa "Grrr!" festivala u Pančevu 2004. godine. Bez obzira što Tišma ovde sam izvodi sve pesme na gitari, on je kompletan autor muzike i tekstova La Strade pa se stoga ovo izdanje tako i vodi. Reč je o butleg snimku koji je naknadno očišćen od šumova i namenjen je više die hard fanovima i kolekcionarima. U prilog tome govori i tiraž od 150 primeraka koji će verujem brzo biti rasprodat pa se vi lepo potrudite da nabavite svoj sada da ga ne bi uskoro pazarili na Limundu i sličnim web lokacijama.

PMK možete kontaktirati na: pmkrec@yahoo.com / www.myspace.com/pmkrecords / http://www.discogs.com/label/PMK+Records.

Video V. Poezija / LITERARNA MJAČKA

2012-02-04T00:03:00.000+01:00

Koncert – MARCONIERO & RIZLE

2012-02-03T22:48:00.001+01:00

MARCONIERO – 20.godina na sceni!

JOŠ TRI DANA DO KONCERTA MARKONJERA SA GOSTIMA!

Povodom 20.godina rada najistrajniji niški reper MARCONIERO održaće koncert sa svojim bendom RIZLE i mnogobrojnim gostima u subotu, 18.februara 2012, u Klubu „Juridicum“ na pravnom fakultetu u Nišu, sa početkom u 22:00h!

Markonjerov bend RIZLE je sastavljen od prekaljenih niških muzičara koji će nastupiti u sledećoj postavi: Dragan Gale Stoiljković – bubanj, Marko Mugabe Milivojević – bas, Branimir Branko Stanković – gitara, Bojan Boško Bojković – klavijature.

Ovaj slavljenički koncert obogatiće i specijalni gosti: IB, NAOPAK, IRS (sam krem niške hip hop scene), Marijan Cvetanović Maxa – truba (Plan 9 From Out Of Space) i JAZZBOOK@ (najmlađi jazzy/dnb sastav u Srbiji), tako da sve posetioce očekuje višečasovni live užitak.

Uaznice u pretprodaji po ceni od 250,oo dinara do subote, 18.februara do 14h: Music House, Energy music shop, CD Sound, Happy House i Juridicum (pravni). Od 20h karte će se prodavati na ulazu u klub po ceni od 300,oo dinara.

www.marconiero.com
http://www.youtube.com/watch?v=ds3Xktz6Csg
http://www.facebook.com/pages/Marconiero/63574686018

KRIŠKE

2012-02-03T01:06:00.002+01:00

Bend Kriške nastao je 2009. godine. Dragan Jovanović, Milan Bukejlović i Damjan Babić svirali su zajednu u alternativnom rok bendu Zemlja broj 9 u njegovoj poslednjoj fazi od 2007. do 2008. Posle raspada Zemlje broj 9 Milan, Dragan i Damjan nastavili su sa radom i ubrzo primili novog člana, a to je bio pevač Oliver Svilan. Oliver je značajno doprineo novom načinu sviranja i stvaranja. Bend je, po rečima članova, postao otvoreniji i komunikativniji. Imali su značajnu prijateljsku podršku od „Repetitora“ i „Štutgart Online“, koji su ih pozivali na svoja gostovanja u regionu. Kriške kažu: "Za ove dve godina održali smo dovoljno koncerata da bismo formirali ono što smemo da zovemo našom posebnošću. Mi nismo komentatori političkih i društvenih događaja. Važnija nam je muzička forma od takozvanih poruka. Od sada već uveliko snimljenog materijala u studiju Kramasonik iz Zagreba, Kriške objavljuju album u izdanju Odličnog Hrčka."

Brain Forest Rytual @ BBCC (foto riport)

2012-02-03T01:06:00.001+01:00

28.1.2012.

Photos by Amer Telalovic Chuka

Trudničar

2012-02-03T01:06:00.000+01:00

Na samom početku želeo bih da upoznam drage čitaoce koji principijelno odbijaju da čitaju svakakve izmišljotine, sa činjenicom da je ono što budu pročitali u tekstu koji sledi potpuno istinito, a ukoliko i nije, onda je svakako mogućno!

U jednoj varoši, u kući povrh brda koje dominira šarolikim krajolikom, živeli su muž i žena. To su bili dvoje dobrih ljudi čije godine života, u vreme dešavanja ove priče, zbirno nisu prelazile sto godina. Muž se zvao Dragica a žena se zvala Rodžer.

Sad, prvo što pada u oči jesu njihova neobična imena. Dragica je bio jedinac. Njegovi roditelji su žarko želeli ćerku. Ime je birao otac. U mladosti je voleo jednu Dragicu - beše to prva velika ljubav. Za razliku od oca majka je, sanjalački raspoložena i romantičarski nastrojena, želela da joj se sin zove Žbun. Bila je u početku nesrećna zbog muževljevog izbora ali se navikla na ime sina. Ipak, često mu je tepala „Moj mali Žbunu!“ Dakle, tu je sve jasno i zato ne mora dalje ništa da se objašnjava.

Dragičina žena je dobila ime na sličan način. Njena majka kao tinejdžerka beše zaljubljena u cirkuskog klovna, kojeg je videla pod velelepnim šatorom jednog cirkusa iz inostranstva. Njegovo ime beše Bendžamin, ali je majka, ko zna kako i zbog čega, upamtila - Rodžer. Silno je želela sina za vreme trudnoće ali se nakon porođaja zadovoljila time što je ćerki dala pomenuto ime. Za razliku od Dragičinih roditelja Rodžerovi roditelji dobiše još desetoro dece, i to ko za inat, mušku.

Reklo bi se da su slučajnosti, kao ova gde su dva supružnika dobila imena na vrlo sličan način, nemoguće. Ali život je nepredvidiv i čudan, samo su naše reakcije na njega smešne.

Dragica je bio povučen muškarac. Njegova najveća ljubav behu lubenice. Pored lubenica njegova druga velika ljubav bio je mesec avgust. Avgust beše, baš kao što je to i danas slučaj, preplavljen lubenicama. Okolina varoši obilovala je plodnim zemljištem koje su vredni zemljoradnici naporno obrađivali i kapali po njoj svoj znoj. Lubenice su gajile generacije vrednih zemljoradnika. Čak je postojalo, a mislim da i danas postoji, takmičenje za najveću lubenicu.

Dragica je godinama bio predsednik žirija a kasnije je postao i doživotni, počasni predsednik. Ukoliko bi se desilo da ga neko od učesnika takmičenja podmiti to bi bilo - lubenicama. Dragica nije primao novac, ali je lubenice primao uz veliku radost. Mogao je da pojede i po petnaest lubenica u toku dana.

Njegova žena Rodžer bila je nerotkinja. Bogobojažljiva po prirodi, molila se svakodnevno da joj bog podari dete. Često je zamerala svom mužu što prima lubenice kao mito. Govorila mu je da će ih bog kazniti zbog toga i da je sam đavo izmislio mito kao zamku za grešne ljude.

Dragica, po prirodi šaljivdžija, bi joj na to uvek odgovarao kontrapitanjem: „Reci ti meni ženo, a ko je stvorio lubenicu?“ Pokazivao je rukom na rasečenu i kao krv crvenu lubenicu na stolu oko koje su muvolike napasti zujale i mešale se sa tamnim košticama. „Bog, mužu moj.“ „Dobro, a ko je mene stvorio?“ „Dragi bog, razume se“, odgovarala bi smerno Rodžer. „E onda je sve jasno kao dan“, kazao bi samozadovoljno Dragica nastavljajući svoju misao: „I zato ću ja kao božji stvor da smažem ovu prekrasnu, božiju lubenicu!“ Pošto što bi pojeo lubenicu pristupio bi sečenju i jedenju sledeće, najčešće još veće i sočnije od prethodne. U pauzi bi, čačkajući zube i cvrčeći, rekao ženi: „Dobar je taj tvoj bog kada je stvorio ovako ukusnu i mirisnu lubenicu! Ajde, uzmi i ti viljušku pa navali dok ima!“ Međutim, Rodžer bi se na muževljevu dobrodušnu ponudu samo prekrstila izgovarajući u sebi „Oče naš“.

Treba kazati da Dragica nije uopšte bio alav čovek kako bi to nekome moglo da padne na pamet. On je svaku lubenicu jeo polako i sa guštom. Dešavalo mu se da ceo dan provede sedeći za drvenim stolom ispred kuće jedući lubenice. Sekao ih je polako poput kelnera kada seku svadbenu, trospratnu tortu. Lubenicu je sekao na tanke kriške sa velikim nožem. Trudio se da uvek iseče ukupno dvanaest kriški. Zatim ih je jeo rukama. Rodžer je, da nije bila opterećena muževljevim gresima, mogla uživati u zvucima koje je on proizvodio mljackajući i govoreći između svakog zagrižaja „Mmmm, ajoj“.

Jedne godine na takmičenju za najveću lubenicu prijavio se rekordan broj učesnika. Beše ih preko stopedeset. Skoro polovina od tog broja se odlučilo da podmiti predsednika žirija, našeg Dragicu.

Dan pred takmičenje njegovo dvorište bilo je preplavljeno lubenicama, što duguljastim što oblim poput lopte. Kako je koji takmičar donosio lubenice i ostavljao ih ispred kuće tako se i Rodžer krstila, mahala glavom levo-desno, govoreći tiho za sebe: „Ovo su đavolja posla“.

Dragica se tome radovao poput malog deteta. Da je znao igrao bi od sreće. Predveče bi stao pokraj gomile lubenica popisujući svaku u mali tefter. Svaku bi čvrknuo srednjim prstom. Zatim bi prislonio uvo na koru, malko oslušnuo i potom se predstavio svakoj lubenici pojedinačno: „Dragica, predsednik žirija, drago mi je“.

Sledećeg dana beše nesnosna vrelina. Bio je sam kraj avgusta i kiša nije pokvasila tlo skoro mesec dana. Dragica je proveo ceo dan u žiriju ne pojevši ni jednu jedinu lubenicu. Gledajući ceo dan izložene lubenice motala mu se neprestano po glavi slika lubenica u njegovom dvorištu. Voda mu je neprestano išla na usta. Pred očima počeše da mu igraju sve te lubenice međusobno zagrljene u kolu. Htede da im se pridruži i povede kolo ali kako bi im se u mislima približio tako su mu sve više odmicale. Mislio je u sebi: „Toliko lubenica preda mnom i još više u mojoj glavi, a ni jedna u mom stomaku! Baš život zna da bude okrutan“. Napokon, predveče, nakon proglašenja pobednika, Dragica se vrati kući sav iscrpljen i željan sna.

Nakon prospavane noći ustade raspoložen i gladan kao nikad u svom životu. Seo je za drveni sto u dvorištu i nije ustajao od njega naredna tri dana. Ustajao je samo kada je trebalo da donese novu lubenicu za sto i kada je trebalo, sad izvinite me na izrazu, da mokri. Lubenica za lubenicom je nestajala a Rodžer je samo klimala glavom, krstila se i govorila mužu: „Bojim se da te ne zaboli stomak!“ Dragica joj je odgovarao: „Ništa se ti ne brini, već se moli bogu da ih što više pojedem! Ovog puta je bio krajnje alav pa mu se dešavalo da pojede i delove kore a o košticama da ne govorimo.

Posle desetak dana Dragica je primetio da mu je stomak malo veći nego inače. Nakon dvadeset dana bio je ubeđen da se ugojio, a nakon mesec dana je izgledalo kao da je trudan. Nakon dva meseca ustanovio je da je zaista trudan. Rodžer je bila van sebe od sreće. Zahvaljivala se bogu kroz brojne molitve, završavajući svaku sa: „Hvala ti dragi bože!“ Ljubila je ikonicu sa likom Sv. Marije brišući suze radosnice koje su kvasile njeno bledo lice. Jalova godinama, Rodžer je smatrala da je njen stomak grešno mesto i da bog ne želi da ona porodi njegovog budućeg slugu. Bila je ubeđena da se bog smilovao nad njenom mukom podarivši njenom mužu sposobnost da rodi.

Kada su Dragičini trudovi počeli da bivaju sve jači, odluči se on da ode kod lekara. Lekari mu snimiše stomak a snimak im potvrdi da je zaista trudan. Rodžer je plakala od sreće. Pitala je glavnog doktora da li je u pitanju dečak ili devojčica, ali on nije tačno znao da joj kaže. Rekao je samo da nikad nije porađao muškarca i da se podrazumeva da će se porođaj izvršiti carskim rezom.

Još isto veče Dragica se porodio. Međutim, umesto deteta u rukama doktora se našla jedna zelena i više duguljasta nego okrugla lubenica. Babica ju je izmerila zaključivši da novorođena lubenica ima sedam kila i dvesta. Doktor, ne znajući kako da se postavi u, za njega potpuno novoj situaciji, od srca čestita Dragici, rekavši da će pamtiti taj dan kao najblistaviji u karijeri.

Rodžer, saznavši da joj je muž rodio lubenicu umesto deteta, zakune se da će udvostručiti broj svojih molitvi. Trudnoća njenog muža ju je samo učvrstila u ubeđenju da su čuda moguća, nadajući se da će doći dan kada će i ona zatrudneti. Napokon, da je bog hteo da muškarci rađaju ne bi stvorio ženu, tešila se.

Vrativši se kući iz bolnice Dragica stavi novorođenu lubenicu na sto, sede i poče da je posmatra. Rodžer je skrušeno stajala pokraj stola srećna što se muž vratio živ i zdrav. Nakon nekoliko minuta ćutnje Dragica progovori: „Šteta bi bilo da se pokvari ovako lepa lubenica!“ Izvadi nož i raseče lubenicu iz koje zakmeči beba.

Vladimir Bulatović Buči

Intervju Ernest Bučinski, MIXER portal

2012-02-03T01:05:00.000+01:00

Da su mladi autori sve prisutniji (i sve glasovitiji) na kulturnoj sceni pokazuje primer Ernesta Bučniskog, pisca i aforističara, koji je nedavno pokrenuo društveni portal MIXER. Tim povodom odlučili smo se na razgovor:

HC: Nedavno ste pokrenuli društveni portal MIXER: http://www.mixer.ba. Koji je cilj portala?

EB: Svako želi da bude svojstven, orginalan, jedinstven. Cilj Mixera je da bude prepoznatljiv i čitaocima zanimljiv. Promovisaće umjetnike (muzikante, pisce, slikare...) koji vrijede i imaju šta da kažu. Plan je da ih izvadimo iz margina kojima ne pripadaju i koliko toliko afirmišemo. Umjetnici treba da budu na naslovnim stranama a ne lopuže i prevaranti! Mixer će se truditi da ističe istinske vrijednosti, izbjegava šund i novinarski kliše, kritikuje anomalije u društvu. To, naravno, ne možemo bez kvalitetnih saradnika, te se nadamo da će ekipa Mixera vremenom biti sve veća, jača - samim tim i kvalitetnija.

HC: U podnaslovu stoji: Normalni portal za normalne ljude. Šta je danas normalno?

EB: Čovjek koji zna da je mlijeko bijelo, trava zelena i koji primjećuje da krava muče, a mačka mjauče, možemo reći da je racionalan i da ima normalna zapažanja. Onaj ko od žabe vidi princa, od konja magarca i od budale mudraca, naravno da se ne može svrstat u kategoriju normalnih. Ukratko, normalan je onaj ko ima zdravo rasuđivanje i ko zna svojom glavom da misli.

HC: U rubrici „Stav“ rekli ste, kao odgovor na kulturu u kojoj živimo: „zabraniću sebi čak i da sanjam“. Znam da nam je to svima, manje-više, prva reakcija na svet oko nas, pa opet svi mi, pa i Vi, i dalje stvaramo. Da li je zbog toga pokrenut MIXER? Kao odgovor na šund?

EB: Da, jedan od ciljeva je da budemo antipod šundu i neka vrsta utočišta u kojem će se čitalac moći odmoriti od negativnog uticaja kiča i nekulture!

HC: Dopada mi se još jedna Vaša misao iz pomenute rubrike: „ma kako god pijan bio ne bih mogao a da ne vidim u kakvom čemeru živimo“. Koliko god istinita ta misao bila, bojim se da je ipak privilegija manjine.

EB: Da. Normalan čovjek i kad je pijan normalniji je od nenormalnog trezvenjaka!

HC: Citiraću Vas još jedanput: „Svako se rasuo na neku svoju stranu, svako preživljava kako zna.“ Da li je MIXER šamar u lice takvima? Poziv na buđenje?

EB: Mixser nije tu da šamara čitaoce. Prije bih želio da ih šarmira svojim inteligentnim i interesantnim tekstovima.

HC: Portal je prilično ambiciozno zamišljen. Pokrivate teme poput Društva, Muzike i filma, Kulture, Satire i humora... Iza portala stoje svega tri imena: vaše – kao urednika, Andrej Prohaska (zamenik urednika) i Vedran Ševčuk (web administrator). Jesu li tri čoveka dovoljna da pokriju sve teme?

EB: Za sada jeste. Mixer ima i par kvalitetnih saradnika a nadamo se da će se njihov broj vremenom uvećati.

HC: Portal je koliko vidim okrenut regionu. Nije li to prevelik zalogaj?

EB: Prirodno je da budemo okrenuti regionu, to jest republikama bivše Juge, jer su naše društvene prilike i kulturna zbivanja uvezani, pa je neizbježno biti okrenut „susjedima/komšijama“. U principu, naši saradnici jesu iz Srbije, Hrvatske i gradova BiH, pa smo i okrenuti ka tim sredinama.

HC: Čime se rukovodite pri odabiru tekstova?

EB: Kvalitet, suvislost, interesantnost, čitljivost, aktuelnost...

HC: Da li Vam lično iskustvo (objavljene zbirke/tekstovi, gostovanja) pomaže u radu na portalu i u kojoj meri.

EB: U radu na portalu mi najviše pomaže iskustvo kolega koji već rade kao urednici elektronskih magazina i sajtova. Važno je pronaći ciljnu grupu (po mogućnosti da ona bude što veća) i zadovoljiti potrebe svojih čitalaca - kada se to postigne znamo da nismo omanuli!

HC: Na portalu ima dosta materijala: aforizmi (A. Halilovića, S. Jovanović), intervjui (pesnik Goran Veselinović i Milan Rakulj, riječki pank sastav Diskurz), banjalučka scena (pregled rada grupe Dinar)... Koje sve goste možemo da očekujemo u budućnosti?

EB: Mogu kazati šta neće moći očekivati, a to su intervjui Lepe Brene, Mine, Cece, kolumne Jelene Karleuše i vijesti o gostovanju Mile Dodika na Kolumbija univerzitetu!

HC: Za nekoga ko spada u mlade stvaraoce prešli ste prilično dug put. Taj put satkan je od pesama, aforizama, priča, eseja, humoreski, novinskih članaka i kolumni koje ste objavljivali u zbirkama, dnevnim listovima, magazinima, elektronskim časopisima i portalima. Da li ste Vi odabrali taj put ili je on odabrao Vas (i kako)?

EB: Sa naučenim prvim slovima nekako sam počeo pisati svoje prve pjesme i pričice. Što sam više slova naučio, više je bilo riječi a što je više bilo riječi više je bilo priča i pjesama. Vremenom se tehnika pisanja usavršavala, pjesme bolje rimovale, teme širile, a materijal gomilao. U jednom momentu sam počeo da objavljujem tekstove, jer bezveze mi je bilo da se „kisele“ u ladicama. Nosorog je objavio moje prve radove, a kasnije sam materijal slao raznim redakcijama i urednicima mnogih zbornika i antologija. I eto, danas kada se okrenem iza sebe, uviđam da sam dosta toga napisao i publikovao. Mislim da je to bio prirodan put i da ga nisam mogao izbjeći.

HC: Svestranost je najčešća osobina umetnika, a svaki je pisac umetnik. Kako u sebi pomirujete strasti ka pisanjem pesama, aforizama, priča...

EB: Mislim da je to isto kao kad čovjek voli da jede slatko. Nekad mu se prohtije čokolada, nekad bombona, nekad kolač od višanja, nekad torta od jagoda... Tako je i sa pisanjem, nekad ti se prohtije da napišeš satiričnu pjesmu, a nekada se zaljubiš pa napišeš filozofski traktat o ženama i strasti.

HC: Teško je u satiri ostati na visini zadatka. Kako to postižete? Šta je za Vas važno kad je pisanje aforizama u pitanju?

EB: Važno je biti efektan. Ne brljaviti i ne ponavljati se! Aforizam treba i da klizi i da sječe! Pisanje aforizama vremenom postane zanat. Što se toga tiče, ja sam još uvijek šegrt - majstor u pokušaju. Treba tu još dosta da se radi i uči.

HC: Kako na svet gledate kao aforističar, kako kao pesnik, pisac, kolumnista?

EB: Kao aforističar - sarkastično i ironično; kao pjesnik - iskreno; kao pisac - mudro; kao kolumnista - zabrinuto!

HC: Godine 2008. osnovali ste rok sastav Katarza. Autor ste muzike i tekstova. Kakvog ste uspeha imali na sceni?

EB: Bend je nastupao po lokalnim klubovima. U tri godine izmjenilo se tri postave, tj. ritam sekcije (pretpostavljate ko je stalni član) i u fazi sam formiranja četvrte (jubilarne). Snimljene su četiri pjesme koje se vrte po lokalnim radio stanicama. Smatram da je muzika nešto najljepše što je ovaj svijet iznjedrio, te uspjehom smatram samo bavljenje njome.

HC: U čemu smatrate da ste najuspešniji?

EB: Zavisi kako i čime uspjeh mjerimo. Pisanje me čini srećnim, a mogu reći da sam u tom polju svoga djelovanja najostvareniji.

HC: Planovi za budućnost?

EB: Ovo čime se danas bavim dio je plana koji sam imao juče i prekjuče. Te ću planove ostaviti i za sutra i prekosutra, sve dok se ne dokaže da su loši.

Aforizmi Ernesta Bučinskog:

Istina je vidljiva samo kada se razgoliti – zato se istine mnogi stide.

Mentalna higijena nam je na zavidnom nivou – mozgove ispiramo španskim sapunicama.

Nismo se predavali – ni kada smo bježali.

Ko kaže da kod nas nema liberalizma – na vlasti su sve sami pederi.

Razgovor vodila: Tamara Lujak

Re-Animator (1985)

2012-02-02T00:48:00.001+01:00

režija i scenario : Stjuart Gordon

Snimanje filmova po delima velikana horora (King, Po, Šeli, Stoker) nikad nije bio problem što se tiče finansija. Problem je oduvek bio druge prirode - činjenica da su ti filmovi uglavnom vrednovani na osnovu toga koliko su se verno pridržavali književnog predloška. Neki autori su pribegli ekranizovanju suviše radikalnih pisaca za mejnstrim poimanje horora, pisaca kao što su Barker i Lavkraft. Na taj način, izbegnuto je i vrednovanje njihovih filmova od strane ljudi zalutalih u okvire žanra. Gospodari pakla tako imaju tvrđu fan bazu od Drakule, Frankenštajna, te "mora" ostvarenja rađenih po Kingovim delima. Slično je i sa Re-animatorom, klasikom osamdesetih i filmom koji je uz Henenloterove, O' Benonove, Džeksonove i Rejmijeve pravi pokazatelj kako treba raditi krvavi (gory) horor sa elementima komedije. Humor je uglavnom baziran na izvedbi Džefrija Kombsa. Zapravo, ništa ne bi ni bilo smešno da Kombs to nije planirao sa svojim reinterpretiranjem lika Entoni Perkinsa iz Psiha. Ostatak ekipe je izuzetno uverljiv. Brus Abot glumi plašljivog studenta medicine Kejna koji emotivno preživljava smrt svakog pacijenta i u srećnoj vezi je sa devojkom koju tumači Barbara Kramton.

Uticaji... pa, ima ih mnogo. Od francuskog pozorišta strave preko Frankenštajna, krvavih filmova Rodžera Kormana i Heršel Gordon Luisa do Šermanovog ostvarenja Mrtvi i zakopani '81, Fulčijevog The Beyond '81, uspeha koji je Rejmi postigao sa Zlim mrtvacima '82, te i Hičkoka, kroz prateće elemente radnje. Dakle, kao i većina ostvarenja kojima je bio inspirisan, Re-animator potpada pod niskobudžetnu produkciju koja manjak love nadoknađuje veštom upotrebom šminke, te entuzijazmom celokupne ekipe uključene u stvaranje ovog remek-dela. Sve je šminka. I to dobra. I upotreba teme iz Psiha za razvijanje muzičke teme, kao i gluma aktera. Međutim, kada celuloidna traka počne da krvari iznenadićete se na šta su sve spremni Gordon i Juzna (producent, kasnije i režiser solidnih nastavaka). Iako prikazivan u poslednjih desetak godina na malim ekranima (Yu-info i Art) i iako jedan od najpoznatijih kultnih filmova, te i na svakoj iole ozbiljnoj listi najboljih horora svih vremena, neverovatno je koliko je malo ljudi u Srbiji uopšte pogledalo ovaj film. Rekao sam neverovatno? Ah, da, rekao sam Srbija.

Gordon se nakon Re-animatora uglavnom uspešno borio sa svojom željom da snima (From Beyond '86, Dolls '87, The Pit and the Pendulum '91). Nakon toga, nastavio je da snima filmove, ali, ili po svaku cenu ( Tvrđava '93), ili manje uspešno (Dagon '01). Kombs se nikad nije izvukao iz kandži ovako dobre izvedbe (poput kletve Psiha za Perkinsa) tumačeći u nastavku karijere isključivo bizarne karaktere. Nemoguće je nabrojati sve te divne momente kojima zrači sa ekrana lik Herberta Vesta (Kombs).

Ovaj deo je za one koji vole da im se prepriča film ( "Samo za ludake" - Herman Hese - Igra staklenih perli) :

Nakon neuspelog oživljavanja svog mentora, Herbert Vest dolazi iz Ciriha u Ameriku sve sa dozama seruma. Na fakultetu upoznaje svog budućeg cimera Kejna (Abot), njegovu devojku (Krampton) - dekanovu ćerku, na koju je oko bacio i profesor fakulteta (Gejl), protivnik Vestovog pokojnog mentora. Dvojica kolega idu zajedno u "playing God" avanturu od prvobitnih eksperimenata sa mačkom preko oživljavanja ljudi, delova tela, pa sve do krvavog obračuna u mrtvačnici fakulteta (nazovimo to pravim imenom. Dobro, sad i ja preterujem. Da je pravo ime bilo bi fakultet mrtvačnica). Na kraju, ponuđen nam je i sam kraj, dakle, nemogućnost racionalnog prihvatanja smrti voljene osobe, te pokušaj njenog oživljavanja bez obzira na posledice koje će to proizvesti. Vest sa svojom ingenioznošću koja je prešla iza granice racionalnog, imputira se tragičnom smrću Kejnove devojke u um, odnosno zal-um za-lud istog. Iako je od početka igrao na kartu pridobijanja neiskvarenog cimera za svoje potrebe, Vest se ostvaruje u njemu, tek nakon što mu je najveći deo duše otišao za preminulom. Dakle, mnogo čupkanja delova tela i još ponešto. To ponešto se zove ljubav i uvek je jača od neminovnije smrti.
Miloš Živanović

Nikola Bogojević - Ilustracije

2012-02-02T00:48:00.000+01:00

CRKVENI PACOVI

2012-02-01T23:59:00.000+01:00

Novosadsku pank grupu Crkveni Pacovi osnovali su krajem 1978. godine braća Sivački – Stevica (gitara) i Mladen (bas/vokal, 1966-2010) – i bubnjar Goran Stevanović Geak, u to vreme učenici šestog odnosno sedmog razreda osnovne škole. Za tri godine postojanja kroz bend je prošlo više pevača i bas gitarista, a na mestu frontmena najduže se zadržao Zoran Palurović Pampus. Crkveni Pacovi nastupali su najviše u svom rodnom gradu (Medicinski fakultet, „Bronx“...) ali i kao predgrupa Pekinškoj patki u Vukovaru, Inđiji, Pančevu, Rumi... a vredan pomena je i koncert u Beogradskoj „Rokoteci“ ispred Laboratorije zvuka. Studijskih snimaka nisu imali. Potkraj 1981. godine grupa pravi stilski zaokret ka post-punk i new wave zvuku, te menja ime u Neon Vojnik, što ujedno predstavlja i kraj rane faze rada Crkvenih Pacova.

Početkom 2011. godine, Goran Stevanović Geak, uz pomoć Predraga Jandrića Gage (gitarista i pevač Vriska Generacije), ponovo pokreće bend i kreće s radom na novim autorskim kompozicijama. Krajem leta, u studiju Matrix, Crkveni pacovi snimaju materijal za svoj debi album, koji se pod nazivom „Prokletinje“ u prodaji pojavio 1. januara 2012.

„Sve ove godine u meni je postojala želja da obelodanim ono što su Crkveni Pacovi pre mnogo, mnogo godina započeli a nisu do kraja završili, a to je upravo album s muzikom i tekstovima koji su bili svojstveni jednom vremenu, jednoj generaciji koja je svojim duhom i nemirom, besom i mržnjom prema svemu što je šablon i pravilo, umela da kroz muziku pokaže drugačiji stav i mišljenje,“ kaže Geak.

Album je samostalno objavio sam bend, a na njemu se nalazi devet pesama čiji je snimatelj bio Boban Nedeljković. Muziku su komponovali Geak i Gaga dok su za tekstove bili zaduženi Geak, njegova supruga Željka i Gaga.

Prvi nastup u reoformljenoj postavi Crkveni Pacovi održali su 24.12.2011. u Rusinskom domu u Novom Sadu, s bendovima Muzika poludelih i Vrisak generacije.

Pres konferencija za album „Prokletinje“ i prvi solistički nastup očekuju se uskoro.

DISKOGRAFIJA:

„Napon“, CD singl, samostalno izdanje, 2011.

„Prokletinje“, CD album, samostalno izdanje, 2012.

E-mail adresa: crkvenipacovi@yahoo.com

YouTube kanal: http://www.youtube.com/user/CrkveniPacovi

Facebook stranica: http://www.facebook.com/crkvenipacovi

Nothnegal - Decadence (2012)

2012-02-01T19:43:00.000+01:00

Nothnegal su sa Maldiva, i sviraju moderni metal (kako oni kažu trash i progresivni metal sa industrial uplivima). Neki od članova benda su asocirani sa ovim actovima, stoga, ako želite neke reference o njihovom zvuku, recimo da se mogu porediti sa: (Six Feet Under, Dååth, Chimaira, Misery Index, Kalmah, Poisonblack, The Black Dahlia Murder. Dakle, ništa što će vas naterati da pevušite refrene pod tušem ili da bengujete kao manijak, ali dosta dobar/solidan metal za slušanje u pauzama rotacije starih i novih klasika. Iako je ovo prvi album benda, grupa ima već određeni pedigre, i album je objavio Seasons Of Mist. Omot diska je zaista upečatljiv i ulepšaće svaku policu. U globalu za muziku benda mogu reći da je moderna, ali bez previše pederisanja, što je svakako plus kod mene. Clear vokala ima samo na poslednje dve pesme, i mada sam se pitao kako bi njihova muzika zvučala sa takvim glasovnim varijacijama, moram reći da im je bolje da ne pokušavaju sa tim, jer na osnovu ova dva primera mogu reći da su takvi pokušaji definitivno lošiji od klasičnog growla koji se čuje u većini pesama. Za kraj da kažemo da je ovo pristojan prvenac sa ne-lošom muzikom, i da ovaj bend u okvirima svog žanra sasvim dobro zvuči. Svakako ćemo očekivati da vidimo šta novo imaju da ponude u budućnosti. 7/10

Ilija

Intervju Nundata

2012-01-29T00:08:00.000+01:00

Nundata iako ne novo ime, prilično je nepoznato na našem noiz nebu. Srđan, momak koji stoji iza ovog projekta pored par izdanja ima i nekoliko koncerata u inostranstvu iza sebe. Na kraju intervjua vas čeka do sad neobjavljena stvar specijalno spremljena za čitaoce našeg fanzina. Uživajte... ako možete...

HC: Kada si napravio projekat Nundata, koja je tvoja zelja bila i kakav smisao ima? Sta to tebi znaci, a sta bi trebalo slusaocima?

N: Pod ovim imenom sam zapoceo da radim pocetkom 2009. godine, ali prvih nekoliko albuma su bili napravljeni dosta vremena pre toga. Osnovna ideja je bila da napravim nesto sto bih ja slusao, posto me mrzi da stalno jurim nove i nove bendove. Jednostavno, sta god radio i kuda god se kretao, uvek slusam nesto – veoma je tesko naci dovoljno materijala za toliko slusanja. Zato sam posegnuo za najjednostavnijim resenjem – slobodno vreme cu upotrebiti za proizvodnju zvuka, a ostatak vremena cu slusati to. To je uglavnom i jedini smisao svega ovoga. Sto se slusalaca tice, nadam se da ce se i na njih bar malo preliti osecanja i raspolozenje u kom sam bio tokom proizvodnje toga.

HC: Ako je tvoj muzicki izraz harsh drone noise, sta bi bila inpiracija koja zahteva ovakvu napetu formu?

N: Na sajtu jesam napisao harsh/drone, ali je to uradjeno iz prostog razloga, neki albumi su harsh, neki drone pa sam samo stavio obe odrednice zajedno. Po meni, u noise-u kao i u muzici nema smisla govoriti o zanrovima, ali ljudi imaju tu losu naviku da stvari moraju staviti u neku fioku tako da sam to uradio umesto njih. Mada i sama ta fioka ima apsurdan naziv, jer drone tesko moze biti harsh i obrnuto. Inspiracija je zvuk sam po sebi, oduvek sam imao zelju da pravim kolekcije zvukova, a ovo je samo najbolji nacin da prikupljene stvari upotrebim.

HC: Kako generalno nekome ko nije upucen intenzivnu buku objasniti i kako ti se cini izjava "There is no such thing as noise"?

N: Mislim da nema nekog smisla objasnjavati recima, jednostavno ko god nije upucen najbolje ce se uputiti slusanjem. Dakle pravac youtube i pretraga “harsh noise” ili jos jednostavnije “nundata” – postoji gomila besplatnih albuma za download.

HC: Noise. Muzika ili Anti-Muzika :)? Zasto je jedno, a zasto je drugo?

N: Opet fioke, ali ja ne bih iskoristio ni jednu od njih. Jednostavno noise je noise,buka,bruit,lärm ,ruido,шум...

HC: Jesi li razmisljao da nastupis uzivo? Kapiram da tesko da bi ponovio ono sto se moze cuti na izdanjima pa zato,... kako bi zapravo i mogao da izgleda tvoj nastup?

N: Nastupi uzivo su vec postojali, u novembru sam bio na mini harsh noise turneji sa tri francuska harsh noisera – Ecoute La Merde, LORDxGONZO i Morgane Desbeet. U maju bi trebalo da odradim jedan nastup u Budimpesti, a nadam se da cu uspeti da organizujem i nesto u Beogradu. Sto se ponavljanja tice – vrlo je jednostavno, posto je sve na albumu izvedeno uzivo. Nastupi su veoma jednostavni – razvucem gomilu kablova i uredjaja koje koristim po podu, kleknem pored njih i buka pocinje.

HC: Neponovljivost napravljene muzike. Prednost ili mana?

N: Opet muzika, jos ce neko pomisliti da sam muzicar... Ali neponovljivost je uvek prednost, posto donosi iznenadjenje kao i direktna zavisnost tvog zvuka od tvog raspolozenja tog dana. Naravno za ljubitelje ponovljivosti moderna tehnologija se pobrinula, jer na stolu ili na podu pored mene uvek cete naci moja izdanja na kasetama ili cd-ovima koje mozete dobiti u zamenu za novac.

HC: Kaze jedan moj ortak "za sve to ti je dovoljan fruti lups i esid"... Sta koristis u radu? Hardver, softver, gedzet isl...

N: Sto se frutija tice – koristim ga uvek kada zelim da uzivo menjam zvukove koje sam snimio oko sebe. Tacnije on meni sluzi iskljucivo kao klavijatura, samo klavijatura koja susti i krci. Nikada ne koristim loopove ili bilo sta sto ce automatski da aktivira neki novi zvuk. Sve mora biti uzivo uradjeno. Sto se hardvera tice tu su neke gitarske pedale, radio, kasetofoni koji sluze kao distorzija i diktafoni koji istovremeno vrse i funkciju mikrofona.

HC: Danas je racunar dostupan svima. Cinjenica je da masa ljudi radi nesto po pitanju muzike sama. Da li smatras da je ta dostupnost dobra i to da svako moze da radi muziku/buku?

N: Izuzetno je dobra, jer svet je svakim danom sve vise preplavljen raznim vrstama fizickog i mentalnog djubreta. Najmanje sto mozemo da ucinimo za okolinu i drustvo uopste je da ga napunimo i gomilom digitalnog djubreta.

HC: Koliko stizes da pratis desavanja u ex yu u smislu novih i starih imena. Ko ti je zanimljiv sa nasih prostora? Cini se da je pre jedno dve-tri godine naisao je neki novi talas bendova i projekata a onda je to malo splasnulo sada. Kako ti vidis to?

N: Moram da priznam da nisam pratio preterano. Nekako se desilo da sam se najvise povezao sa raznim noiserima iz usa, francuske i spanije... Mozda zato sto tamo postoji vise DIY izdavaca. Na nasim prostorima je to uglavnom Zvukovina, ali oni nisu bili zainteresovani za vrstu noise-a koji ja radim (sta god to znacilo – mislim da su oni vise fokusirani na HNW). Jedno ime ipak moram izdvojiti, a to je Taklamakan – noise projekat iz Hrvatske. Sto se talasa tice – tako je u noise-u stalno, ljudi zapocnu nesto, ali im dosadi brzo ili ne privuku paznju na sebe onoliko koliko bi zeleli. Mislim da je problem u tome sto mnogi misle da je to sto rade izuzetno zanimljivo i novo i ekstremno (u slucaju da je i neko ko ovo cita u slicnoj zabludi preporucujem - Russolo, Luigi “The Art of Noises”, circa 1913.) i da ce samim tim privuci gomile slusalaca, sto je naravno potpuno nerealno, tako da posle par godina potpuno prestanu da pokusavaju.

HC: I ovim ti ostavljam poslednju priliku da kazes nesto sto zelis a nisam te pitao i jeste ili nije bitno tebi, nama, nekome...

N: Mislim da je najkorisnije da dam preporuku onome ko bi zeleo da se vise upozna sa novim noiserima – evo mojih 10 predloga – redosled nije bitan:Pregnant Spore, Julia LaDense, I Am Foresight, Ecoute La Merde, LORDxGONZO, Morgane Desbeet, Grassa Dato, Plastic Boner Band, Where Is This, Clougnioule.

I mali poklon kao nagrada za one koji su izdrzali da procitaju ovo brbljanje – jedna jos neobjavljena stvar - password je inundata http://www.mediafire.com/?j9ewr8rcse2j66z

GOSPODIN PINOKIO - Budjenje

2012-01-28T18:14:00.000+01:00

Dnevnik jednog pankera - Irokez

2012-01-28T00:07:00.001+01:00

Otisao sam se osisati na irokez frizuru. Frizerka prvo nije htjela ni cuti, odbila me osisati, ali na kraju, uz svu raspravu i nagovaranje, uspio sam dobiti sto sam htio. Frizerka me je onda pogledala i rekla kako mi irokez dobro stoji. Dopalo joj se. Vratio sam se kuci. Kad su me vidjeli, roditelji su odmah digli dreku.

Mama je bila najglasnija i najradikalnija. Poucena odgojem svoje majke, pokusala je nastali problem rijesiti cvrstom rukom. Uzela je makaze i krenula na mene. Popeo sam se na stol i uhvatio joj se smijati. Ona je niska i isuvise debela da bi se mogla popeti na stol. Otac je pokusao srediti situaciju vikom. Galama nije jenjavala. Izasao sam napolje. Nek se malo smire. Pomislili su da sam se ponovo otisao sisati. Lutao sam gradom, kisilo je. Poslije sat vremena potucanja po kisi uputio sam se kod svog prijatelja Zokija. Zoki ce sigurno biti odusevljen mojom novom frizurom.

Zokijeva majka se bas u tom trenutku vracala kuci, kad me ugledala na ulici. Kad je usla u kucu, prvo sta je pitala Zokija, bilo je da li poznaje nekog sa krijestom na glavi. Znala je ona da joj sin nije bas primjeran. Da odlazi na ozloglasena mjesta i da se druzi sa «narkomanima». Kad joj je Zoki rekao da ne poznaje nikog takvog, odahnula je. Ipak joj se sin ne druzi sa najgorim olosem.

Bilo joj je malo lakse i tracak zadovoljstva joj se pojavio na licu. To zadovoljstvo je trajalo sve dok mi nije otvorila vrata. Tad je njeno lice poprimilo cudan izraz koji ja nisam mogao protumaciti.

Zoki je bio odusevljen! Odmah je pozvao ekipu da proslavimo dogadjaj. Napravili smo malu zurku u njegovoj sobi. Bilo je kasno kad se zurka zavrsila. Otisao sam kuci.

Roditelji su cekali da vide kakav cu se pojaviti. Opet je nastala dreka. Mama je vikala kako sam joj to mogao uraditi i kako ce je sutra biti sramota na poslu. Zaprijetila je da ce me osisati na spavanju. Usao sam u sobu i stavio ormar na vrata.

Ljudi su stvarno smijesni...

Sta se njih tice moja frizura!?

Zaspao sam.

Dr. Crack

(kolumna objavljena 2004. u fanzinu Ispod Zemlje)

Avatar – Black Waltz

2012-01-28T00:07:00.000+01:00

Zvuk Avatara i njegove komercijalne pretenzije su u ekstremnom raskoraku sa nedostatkom interesovanja za ovaj bend na globalnoj metal sceni. Zanimljivo je da na matičnom sajtu benda, avatar.net jedino što možete da saznate jeste su iz Švedske, da su došli da vam dočaraju zvuk kraja sveta, i gde možete da kupite majice, jer je sekcija Press&Media jednostavno prazna. Dakle, s jedne strane neko se strašno potrudio da ovo upakuje u jako lep proizvod, a onda se nije uopšte pomučio da odradi bar osnovni marketing. Čudno.

Inače Avatar svira nekakvu za današnjicu standardnu metal kombinaciju koja je moderna na način na koji je In Flames moderan (očigledno su od istih ukrali neke produkcijske momente), ali ne previše, ima tu i djent varijacija chuga chuga rifova, i melodeath momenata. U ritmovima se povremeno provlači tipična rnr sinkopacija(naročito kod refrena) koja je uz pomenute rifove očigledno namenjena za najširi rock/metal auditorijum i stadijumske dvorane.

Muzika ovog benda bi najbolje zvučala i izgledala na MTV-u, ali izgleda gledajući odziv izgleda da su joj najveći domet rock diskoteke za omladinu u urbanim sredinama. Dobra karakteristika ovog albuma jeste to što je ujednačenog kvaliteta od početka do kraja, a to će znati da cene oni koji žele best bang for their buck. Zajedno sa produkcijom ovde prezentovana muzika solidno zvuči, ali ne znam koliko će tačno ovaj album imati odjeka. Doduše, imajući na vidu ispraznost i dosadnost trenutne metal produkcije, sve je moguće. 7/10

Ilija Đurđanović

Melanholija

2012-01-28T00:06:00.000+01:00

Ne osećam svoje telo

Nisam u njemu

Možda je vreme

Da stavim pištolj u nozdrve

I raspem svoju misao

Na sve strane

Zato što sanjam

Ja sanjam

Jer se plašim da volim

Nudim se dosadi

Beloj punoći

Kako se dan rađa

Više ne sanjam

Nad mojom samoćom

Otići ću da se odmorim

Između dve reči

U dubinu progutanih

Milan S. Kosović

Wall Of Silence - Dying State

2012-01-27T00:47:00.000+01:00

Nakon poduze pauze, Wall Of Silence se vratio na scenu sa drugim izdanjem, sasvim aktuelnog imena ''Dying State'' koje samim nazivom oslikava prilike u zemlji koje nam definitivno ne idu nimalo na ruku. U pitanju je, po meni, jedinstven bend, koji sasvim iskace iz standardne hardcore punk price koja se vrti vec dve decenije na ovim prostorima. Disk sadrzi 4 numere, a izdanje otvara ubitacna stvar srednjeg tempa pod imenom ''Knife Edge''. Zatim, redjaju se pesme brzeg tempa ''Racing Disguise'' i ''Eyebleed'' koje se mogu uvrstiti u lektiru za danasnje generacije, kako muzicki, tako i tekstualno. Disk zatvara pesma pod imenom ''Dying State'' sa vrlo dobrim introm, koji izuzetno podseca na pesme matorih americkih hardcore bendova s polovine '80, godina. Bez obzira sto je ceo materijal snimljen jos 2006. godine, a objavljen 2010, Wall Of Silence se moze pohvaliti odlicnim tekstovima socio-politicke tematike koji se savrseno uklapaju u danasnje prilike, kako u nasoj, tako i u ostalim zemljama u regionu i sasvim sam siguran da ce se vecina konzumenata ovog izdanja prepoznati u nekoj od pesama Wall Of Silence-a. Pored ovog izdanja, bend ima i demo snimak koji je kasnije re-masterizovan i objavljen pod nazivom ''Over The Edge.'' Koknretno ovaj EP je zavšetak te priče. Bend možete kontaktirati na myspace.com/wallofsilence.

Đorđe Miladinović

Flatline - Unfinished

2012-01-27T00:08:00.001+01:00

Portman

2012-01-27T00:08:00.000+01:00

Portman, nastao je 2004. godine kao peteročlani metal band. Nakon puno ekperimentiranja i nakon nekoliko promjena u postavi benda istančali su svoj prepoznatljivi stil u instrumentalnom rocku. Danas djeluju kao tročlani indie experimental rock band sa čestim promjenama ritmova i elementima stoner-rocka. Iza sebe za sada imaju jedan demo snimak i jedan album, stotinjak koncerata po cijeloj Hrvatskoj i ponešto vani, a kako se čini bend će uvišestručiti ove brojke ako nastave dosadašnjim tempom. U trenutnoj postavi sviraju Davor Kavicki (gitara), Ivan Kukuljević (bubanj) i Josip Zupčić (bas), a u prošlosti su u bendu bili i Ivan Gelenčir (druga gitara), Martin Odrljin (bas), Robert Walter (Dj Raps, mikser) i Hrvoje Maretić (vokal).

Žanr: instrumentalni indie rock

Sajt: www.myspace.com/portmanofficial

156 - The Ticks of Many Clocks

2012-01-27T00:07:00.002+01:00

Iza imena 156 krije se Adel Souto, autor koji se već duže vreme bavi raznim vidovima umetnosti. Ako pogledate njegov sajt www.adelsouto.com videćete da se radi o veoma "plodnom" umetniku. Ipak čini se da je muzika njegov najdraži izraz jer je i istoj jako dugo pošto je još sredinom 80ih svirao po raznim hardkor pank bendovima. Sad dolazimo do jedne zanimljive činjenice. Primetio sam puno slučajeva da ljudi sa hardkor panka i sličnih pravaca nekako završe eksperimentišući sa zvukom. Adel se odlučio na ovaj korak prešavši da živi u Bruklin. Inspiracija su bili kojekakvi haustori i uzani prolazi između i ispod raznih građevina na koje je tada naišao. I od tog trenutka Adel snima gomilu zvukova iz svoje okoline praveći tako audio kolaže koji odišu ritalnom, meditativnom, memljivom, sparnom, okultnom i sličnom atmosferom. Neobičan podatak je da je sajt Heathen Harvest njegov debi album uvrstio u top listu izdanja prethodne godine. "The Ticks of Many Clocks" se ne može smatrati regularnim izdanjem već promo retrospektivom dosadašnjeg rada. Deo njegove diskografije možete pronaći na gorenavedenom sajtu i na bandcamp stranici onefivesix.bandcamp.com

Priča mog života - Branislava B. Kostić

2012-01-27T00:07:00.001+01:00

Ime iz naslova vam možda neće puno značiti jer je Branislava svima vama mnogo poznatija kao Gaca. Da, sada već znate da je reč o autorki fanzina AkuPUNKtura, front devojci pank rok benda No Choice, i alfi i omegi njenog poslednjeg muzičkog elektro rok ska pank you-name-it čeda. Još manje je poznato da se Gaca oprobala i kao strip autor i da je svojevremeno izdavala i strip fanzin s3punktura (ako se nisam zeznuo oko naziva). Da, radi se o svestranoj devojci koja svoj izraz zaokružuje poslednjih 5 godina i dvema zbirkama priča, a sada, evo i romanom. Prateći svih ovih godina njen rad, i sada kada imam ovu knjigu pred sobom, skontao sam da i jeste i nije teško pisati o njoj i njenom delu. Nema sumnje da sam sve ovo vreme, što kroz njena dela što kroz privatan kontakt u dovoljnoj meri upoznao Gacu da je sada teško pisati objektivno o svemu ovome. I nekako mi je teško da posmatram ovaj roman kao celinu za sebe jer on meni više dođe kao deo jedne slagalice koju slažem sve ovo vreme. Mogu samo konstatovati taj neki sveukupni utisak koji mi ostaje nakon njenih preslušanih pesama, pročitanih kolumni i knjiga. Čime god se bavila Gaca je u svojoj priči maksimalno iskrena i to je njen najveći adut. Meni je to u velikoj meri dovoljno da u startu imam pozitivan stav prema tom radu. Ali u isto vreme ona nenametljiva, ubedljiva, ali i ranjiva. Ali ono što je NAJBITNIJE i što provejava kroz sav njen dosadašnji rad u ovoj knjizi verovatno dostiže svoj vrhunac. Konstanta borba sa svim glupostima, prostaklukom, primitivizmom koji nam se dešavaju svaki dan na ličnom planu. Sva podmetanja, bezobrazlici, netrpeljivost, neiskrenost, you name it... Da, ona je kao ja, kao ti, kao tvoj prijatelj, kao... Da, ona pada, ali pokazuje koliko je važno USTATI! I to sa osmehom na licu!

Autorku možete kontaktirati putem mejla nochoice@open.telekom.rs.

Padam na pamet

2012-01-27T00:07:00.000+01:00

Da gužve u gradu ne nastaju samo kao posledica štrajkova i demonstracija pokazao je Festival nauke organizovan početkom decembra meseca prošle godine (2-4.12.2011.). Nema boljeg i istinitijeg slogana od onog koji su izabrali za ovaj, peti po redu, festival: Padam na pamet, što pokazuje i posećenost, koja je prevazišla sva očekivanja (više od 21.000 ljudi). Posetioci su bili, kao što i treba, svih uzrasta i iz gotovo svih krajeva naše lepe zemlje.

Organizovan na nekoliko lokacija u gradu (Studentski kulturni centar, Kluz, Teatar „Boja Stupica“ i dr.) ali i, za razliku od prethodnih godina, na otvorenom (park Manjež), Festival je ponudio program kakav se retko sreće: više od 300 naučnika iz 32 institucije iz zemlje i gosti iz inostranstva (Amerike, Austrije, Švedske, Hrvatske...) upoznavali su goste sa genima, matičnim ćelijama, kosmosom, Rimljanima, speleologijom, mašinstvom, fizikom, aerodinamikom, neuronaukom...

Iz prebogate ponude izdvojićemo radionicu posvećenu astronomiji, jer nas astronomija posebno zanima, ne samo zato što je to „najšira“ nauka (bavi se proučavanjem svemira, a svi znamo da nema veće oblasti od svemira), ne zato što izučava stvari o kojima se malo ko od nas usuđuje da sanja, ne zato što je to jedna od nauka koja nije pružila sve odgovore čovečanstvu i koja ima još mnogo toga da otkrije, prouči i izuči, već stoga što je to nauka koja se bavi proučavanjem zvezda - a bez zvezda ne bi bilo nas.

Udruženje SFERA organizovalo je naučnu igraonicu pod nazivom „Kosmos, šta smo?“ sa ciljem da deci (i odraslima) da odgovore na pitanja kako je i kada nastao svemir, kako se i kuda širio, od čega je skrojen; zašto je nebo plavo, da li će se Sunce ugasiti (i kada)... U priči koja počinje mikroskopiranjem insekata, lišća, kože i kose a završava se makroskopiranjem svemira učestvovali su: magistar astrofizike Nataša Stanić (koja je uz pomoć „3D planetarijuma“ posetioce bliže upoznala sa zvezdama naše i drugih galaksija), Srđan Đukić, diplomirani astronom, mr Dejan Bošković, nastavnik biologije i Ilija Bilić, apsolvent biologije, vicešampion Laboratorije slavnih i predsednik SFERE, dok je Milica Živadinović prenela svoj umetnički doživljaj kosmosa na platno.

Nastavši u jednom trenutku bespreglednog vremena zvezde su poželele da i same postanu majke – tako su stvorile nas. Zvezde nas stvaraju, rađaju, (pre)oblikuju, zvezdani prah je ono što nas čini ljudima, ono što nas čini jednim sa svemirom. Želite li da saznate kako je do toga došlo i zašto posetite sledeće stranice: http://www.festivalnauke.rs/, http://www.adrb.org/, http://galilejeviucitelji.wordpress.com/, http://zvezdanidetektivi.weebly.com/. I ne zaboravite: padamo na zvezde, pardon, padamo na pamet! A možda je neko od nas već pao? Proverite!

Tamara Lujak

From the Olden Vault (45)

2012-01-26T00:07:00.000+01:00

Drive 2011

Većini Amera koji su ovo odgledali ovaj film je otvorio oči, ali ova limunada ostaje upravo to i pored hvalospeva osoba koji očigledno ne znaju za bolje, i nisu upoznate sa ostatkom Refnovog opusa. Gosling je ovde umereno-iritantan, što je standardno za njegovu glumačku postavu, a vidim da ga čika Nik planira i za sledeći svoj film, Only God Forgives, pa samo na to mogu reći da se nadam da neće postati Refnov lični Viggo Mortensen. Ron Perlman je ovde zaista sjajan, izgleda da je kroz SOA izgradio skil do koske, ali ima ga isuviše malo za njegov renome. Eto, to vam je Holivud, mesto gde debilni glumac-amater iz Kanade dobija duplo više prostora od Rona Perlmana, Bryan Cranston-a i Alberta Brooks-a zajedno. Valjda je on “svež,” a oni “isprani.” Kakogod, ovo je film koji pozira kao klasik, ali to nikako nije, i ne dozvolite da vas bilo ko uverava u suprotno. 4/10

The Revenant 2009

Horor-komedije mnogo češće znaju da razočaraju nego što imaju običaj da nam daju sat-dva heartwarming zabave, same po sebi ciljaju na relativno usku publiku, i primorane su da oduševljavaju pričom i idejama, a manje produkcijom i nekim glumačkim performansima za Oskara ili slične nagrade. Samim tim ovaj film je u određenom procepu-koristi klišeizirane matrice, ali ih savija sasvim dovoljno da pruži sve ono što kvalitetan horor/komedija film treba da sadrži: splatter efekte, tipičnu priču sa morbidnim twistom(ovde buddy-comedy), malo dodataka drugih žanrova (akcija, drama) i naravno moralni aspekt koji se ovde ogleda u poslednjoj moralizatorskoj sceni koja želi da osvoji srca i umove svih onih koji mrze američku vojnu mašineriju.

Produkcija je sasvim ok, i film izgleda taman toliko dobro da ga neko slučajno ne popljuje samo zbog toga, zanemarujući plot, likove, originalnost, i sve ostalo što ocenjujete kada vagate da li vam se neki film sviđa ili ne. Film sadrži sasvim dovoljne količine treša i primitivnog humora, kome je do toga, i moram reči da je sve ukomponovano u jednu celinu u kojoj mnogo toga ne odudara. Naravno, novi American Werewolf In London ili Young Frankenstein this is not, ali može da prođe kao više nego dobra zabava za ljubitelje Return Of The Living Dead-a, Tremors-a, Evil Dead-a i sličnih trash-horror-comedy papazjanija čiji je primarne zadatak da zabave žanrovsku publiku.

Samo mi se čini da bi kraj bolje stajao nekom drugom filmu, ali i ovde daje zadovoljavajuć završetak, koji doduše kad se zamislite nema mnogo veze sa ostatkom filma. Ostaje samo još da se zapitamo šta bi Tarantino uradio od ovoga, i da uživamo u ovom krvavo-komičnom filmu for what it’s worth. 8/10

Rundskop aka Bullhead 2011

U belgijsku kinematografiju nisam isuviše upućen, a pored btw odličnog Linkeroever-a nisam, bar od novijih filmova odatle, ništa gledao. Reditelj Michael R. Roskam je pre ovoga radio samo kratke filmove, i ovo mu je prvi film regularne dužine(i više nego regularne da dodam, ovo traje čitava dva sata). Upravo ta dužina i ritam filma su nešto na što se može imati određena zamerka, jer je sve ovo moglo biti i efektivnije i bolje da je spakovano na 90 minuta. Film je građen kao triler o hormonskoj mafiji u Belgiji, ali se razvija pre svega kao drama, i cela ta dramska komponenta svu svoju emotivnu snagu unleashuje u intenzivnom finišu na koji takođe imam određene zamerke, jer, iako je film skoro pa brilijantan u svim delovima, ne uspeva da poentira i da sam sebi objasni o čemu se tu radi-da li je suština drama o odrastanju i prevazilaženju prepreka na putu emotivnog razvoja ili glavni lik u stvari na kraju ostaje zakopan u stereotipnoj ulozi koja mu je nesrećnim slučajem dodeljena. Dakle, ovo preporučujem, naročito svima onima koji žele da vide šta je to najbolje što Evropa trenutno ima da ponudi, ali uz ogradu da je ovaj film 1) dosta mučan na momente, mada je trijumf života nad smrću lepo prikazan u jednoj sceni pred kraj filma i 2) nedovoljno jasno koncentrisan naročito imajući u vidu da ima zaista puno likova i da ovaj film jednostavno vapi za sequelom koji bi sve još bolje povezao i razjasnio. 8/10

Incendies 2010

Ok, ovo je velik film, pored svih problema, sporosti, proizaičnog raspleta itd. Suština ovoga je DRAMA, i to drama ogromnim jebenim slovima koja su tolika da treba da se odmaknete jedno 500 metara samo da bi videli šta tu piše. I, kad vas udari, tada shvatite suštinu ove TRAGEDIJE, i vidite da je se sve to ponavlja levo i desno, i da TU OKO NAS. Dakle, TEMA I SENZIBILITET ovoga ne bi mogli da budu dalje od mojih interesovanja, pa opet je ovo najbolja priča iskazana tradicionalnim filmskim narativnim postupcima snimljena u skorije vreme. 8/10

American The Bill Hicks Story.2009.

Bil Hiks je genije. Jedan od retkih komičara koji nisu bili samo zabavljači, već jebeni PROROCI buđenja ljudske svesti iz programiranog delirijuma koji zovemo istorijom čovečanstva. Taj čovek je bio VELIK, i ogromna je tragedija što je bio sasečen na svom kreativnom vrhuncu i odstranjen iz društva živih. Doduše, od njega ostao materijal, dostupan tu i tamo, oslikava sliku Amerike koju retko ko želi da vidi-gorku, otkačenu i surovu. Prigrlite ga i slavite, jer on je TAJ. p.s. U dokumentarcu je veliki udeo imala porodica, i sav taj rant, zanimljiv za njih, smara. Ali, tu su isečci iz njegovih performansa i unikatna muzika koju je sam pravio, tako da nemam šta da dodam osim, nabavite Relentless ili Revelations, njegove kultne snimke i zabavite se kao nikad do sada. 10/10

Sherlock Holmes: Game Of Shadows 2011

E, ovo je superiška. Svi mrzitelji Gej Ričijevog Šerloka neka se obese, molim. :D Ako ste mrzeli fight scene iz originala, jako mi je žao, jer ovde ih ima od prilike tri puta više. Osim toga, iz originala su prenešeni i dodiri pomaknutnog humora kao i efekti od kojih zastaje dah. Od značajnih novih likova tu je dobro razrađen lik Morijartija, gipsy kraljica Simza Heron(glumi je Noomi Rapace koja nam je poznata iz originalne švedske trilogije Muškarci Koji Mrze Žene) i Mycroft Holmes, Šerlokov brat u službi britanske spoljne diplomatije. Iako ovo traje oko dva čitava sata, moram da kažem da nije problem da se sve odgleda u cugu, naročito zbog čestih akcionih scena i zanimljive priče koja se odmotava pred vama. Sveukupno smatram ovo kvalitetnim gledalačkim iskustvom, a ko više voli tradicionalniji pristup uvek može da posegne za relativno novim bbc serijom koja se bavi kultnim detektivom, pod nazivom Sherlock, koji je krenuo sa emitovanjem pretprošle godine. 8/10

Love Exposure 2008

Pred nama je totalna budalaština, rađena isključivo za ljubitelje japanskih filmova i u njima oslikane šuntavosti i preteranosti u svim oblicima. Inače, radio ju je Shion Sono, čovek odgovoran za Suicide Club, koji je bio odličan btw. U filmu ima inače malo ili nimalo golotinje, ali dosta seksualnih aluzija, što ukazuje s jedne strane na želju da se privuče što veća publika, ali ne i da se ide do kraja, što je dvolično i ljigavo. Priča je wtf katastrofa epskih razmera, likovi su kao od kartona, a finale ekstra-ljigavo kao i veći deo ovog patetičnog parčeta celuloidne trake. Što reče neki random user na IMDB-u, “This film was pure RUBBISH!” 1/10

Notes on a Scandal (2006)

U, ovo je super. Snažan film, odlični lead act-ovi, Kejt Blanšet možda na svom vrhuncu itd. Režija je takođe super, on the spot, keva, ma nema šta ne valja. Možda bih ja očekivao nešto malo više zaokružujuće od onog ciničnog twist-a na kraju, ali kao što to često kažem, ne možete imati sve. Ko je propustio, odma’ na gledanje! 9/10

Lady In The Lake 1947

Malo stariji film, inače adaptacija kultne Čendlerove knjige(a koja nije). Jedina, ali bitna zamerka je produkcija i način realizacije ovog filma. Shvatam da je u pitanju frikin 47., ali dajte. Ne bih se žalio da nije patila radnja, npr. čitav deo sam Bill Chess-om ključan za dramski aspekt je izbačen, nema ni jedne jedine scene na jezeru iz naslova, a izbačena je i spektakularna saobraćajka sa kraja romana. Inače, Robert Montgomery je savim ok kao Marlowe, i (neveliki) supporting cast je solidno odradio posao. Kome je do Čendlerovih adaptacija, neka pogleda, ali suština je da ovo nije baš dostojno priče koji koristi i Čendlerovog pedigrea. 6.5/10

Ilija Đurđanović

Iluminacija

2012-01-26T00:06:00.002+01:00

Iluminacija (engl. illumination, franc. enluminure, ital. miniatura) slikarska tehnika, oprema i ukras minijaturama, inicijalima i ornamentima margina rukopisa. Bogatstvo ukrasa odražava vrednovanje pisane reči, a primena zlata u dekoraciji cenu koja se pridavala rukopisnoj knjizi u pojedinim razdobljima.

Već su „Knjige mrtvih“ u doba faraona bile ukrašene minijaturama, jednako kao i neki fragmenti papirusa i pergamenta iz vremena starih Grka i Rimljana. Iako antičkog porekla, iluminacija je izraziti izdanak srednjovekovnog slikarstva: njen je razvoj vezan za uspon rukom pisane knjige do kojeg dolazi u doba opadanja antičke kulture. Skupocena iluminacija rukom pisanih knjiga – Biblije i evanđelista – namenjenih obredu prilikom liturgijskih svečanosti, nastaje isključivo u manastirima.

Od XII veka ona služi privatnoj upotrebi. Pred kraj XIII veka manastiri prepuštaju svoj monopol iluminiranja knjiga univerzitetima oko kojih se tada okupljaju skriptorske radionice. U toku idućih vekova iluminacija se sve više sekularizira; vezana uz rukopise, ona prati njihov razvoj i opadanje, da bi konačno zakržljala u crtanim viticama koje krase prve štampane knjige i da bi na kraju odumrla pretopljena u šablone.

Prava iluminacija rukopisa javlja se tek u razdoblju kad se prešlo sa svitka papirusa na kodeks pisan na pergamentu. Slike teku epski, u strogo uokvirenom prostoru koji je često raščlanjen četvorouglima, tako da su prozori prikazani kao iza rešetaka. Umesto uobičajenih pravougaonih šema, tekst izuzetno poprima figuralne obrise. Odnos slike i teksta – u kojem slova ostaju neutralni znakovi poređani u stupce (izuzetno u figure) – gubi svoje značenje već u VI veku, kad se u italijanskoj minijaturi javljaju prvi inicijali. Vrednost inicijala raste s važnošću reči, rečenice ili poglavlja koje ono otvara. Prema onome što simbolizuje inicijal dobija svoj ukras i položaj na ispisanoj stranici.

U slikarstvu VII – VIII veka prepliću se „varvarsko“ nasleđe s mediteranskom umetnošću, pa se krst javlja kao glavni motiv dekoracije. Osmanlije obogaćuju Vizantiju svojim arabeskama u kojima se slova sve više zapliću i gube u nečitljivosti, dok Langobardi uvode pleterni ornament koji u Engleskoj i Irskoj dobija komplikovani duktus koji podseća na metalne ukrase Kelta. Rukopisnu iluminaciju Sloveni su primili zajedno s pismom iz Vizantije u IX – X veku, kad se ta vrsta umetnosti nalazila na svom vrhuncu u svim svojim elementima – minijaturi, ornamentu i inicijalu.

Pred kraj XIII veka jedan od osnovnih dekorativnih motiva islamskog sveta, palmeta, postaje klasičan ukras evropske iluminacije. U tom previranju čudnih plodova mašte, s komplikovanim prepletom ljudskih likova i fantastičnih nakaza sa stilizovanom florom, nastaju drolerije (šaljivi prizori s ljudskim i životinjskim likovima na rubovima srednjovekovnih rukopisa) koje satirički galski duh zadržava duboko u XVI veku, i prenosi ih na margine štampanih knjiga.

Renesansa zadržava još dugo u iluminaciji smisao za arabesku i grčko-rimsku bizarnost, ali ih niže u strogo određenom okviru koji okružuje tekst (ferarska škola). Ostvaruje se i dominacija pisanog stupca koji se odvojio od slike, i čista funkcionalnost rimskog slova. Predmeti u inicijalima raspoređuju se po dubini a u pozadini se otvara pejzaž. Prelazeći iz dvodimenzionalnosti dekoracije u perspektivu, iluminacija već prekoračuje svoje granice, a postepeno je zamenjuje štafelajno slikarstvo. Iz tih tradicija proizlaze prve štampane knjige koje još uvek prepuštaju svoje margine iluminatorima. Bogatstvom fantazije i ukrasa iluminirani su rukopisi i u idućim vekovima inspirisali pisare diploma, dekreta, pa i crkvenih knjiga koje su se i dalje u XVII i XVIII veku prepisivale, uglavnom samo po još nekim zabačenim manastirima.

U XVI, XVII i XVIII veku – u vreme odumiranja evropske iluminacije – orijentalna minijatura dostiže svoj vrhunac. Međutim, turske, persijske i indijske minijature uglavnom su pojedinačne slike i legende propraćene tekstom; tek se izuzetno pojavljuju rukopisi ukrašeni ornamentalnim motivima. Iluminacija je ostala vezana za evropsku umetnost koje je uslovila njen razvoj i njen nestanak.

Priredila Tamara Lujak

Intervju Autogeni Trening

2012-01-25T00:10:00.001+01:00

Kao skriveni dragulj neke velike krune, Autogeni Trening izdaju „Na Pučini Živog Peska“, jako očekivani nastavak prethodnog vrlo hvaljenog i nagrađivanog albuma „Previše“ i povodom izlaska ovog ostvarenja i koncertnih aktivnosti, u svakodnevnim obavezama smo uhvatili Dina Kapetanovića (gitara, vokal) i Bojana Bojanića (bubanj), i postavimo par pitanja o životu, muzici, budućnosti i prošlosti.

HC: Drugi album „Na Pučini Živog Peska“ je u vrlo kratkom roku pokupio vrlo značajne i itekako pozitivne kritike medija i muzičke industrije. Kakav je osjećaj imati drugi album za redom da ostavlja takav upečatljiv utisak na kritiku i slušaoce podjednako?

Dino Kapetanović: Ja prvo moram da ti kažem da je kritika bila i pozitiva ali i negativna, u smislu da je prvi bio bolji. Bilo je i drugog mišljenja. Bliski drugari su isto iznosili svoja mšlenja i podeljena su. „NaPučini Živog Peska“ je bio izraz tog trenutka i na taj način smo reagovali. Mislim, u svakom slučaju super mi je to da su se ljudi pronašli u muzici i tekstu i davanju energije i da ljude nismo ostavili ravnodušne, nego da smo ih takli i da ih je sve zainteresovalo. Dobro je kada nešto dobro uradiš i vrati ti se onaj kick back, bukvalno kao kada npr. stolar uradi neki sto pa ga ljudi itekako hvale. Bitno je da ljudi ne ostanu ravnodušni. Budući albumi će biti upoređivani sa ovim albumima i najvažnije je taj prvi osećaj i utisak.

Bojan Bojanić: To je jako lijep osjećaj, jer se radi o teškom poduhvatu. Treba napraviti album koji je u najmanju ruku u ravni sa predhodnim, kako bi se koliko toliko zadovoljila očekivanja publike.

HC:Kritika društva, privatni konflikti i svakodnevica su glavne teme pjesama. Što je to što vas goni da pišete i komponujete muziku?

BB: Tekstove isključivo piše Dino. Što se muzike tiče, dosta težimo da ispratimo samu emociju teksta i mislim da nam to polazi za rukom. Dosta smo slični kao ljudi, imamo gotovo iste stavove kad su mnoge stvari u pitanju, pa samim tim i kad je kreativni momenat u pitanju, odlično se uklapamo.

DK: To je jedna zaljubljenost, to je jedna ljubav i jedna potreba, odmah da se razumemo. Niko iz benda nije neki ogroman muzičar i mi smo pre svega ljubitelji muzike, volimo muziku! Nije da nešto puno vežbamo, ponekad deset dana ne dotaknem giaru, ali se uvek tome vraćamo jer nam je jako blisko. Naravno da na i jedan i drugi način, kroz tekstove i kroz muziku, pokušavam da se obratim ljudima. Pre svega hoću da dam oduška sebi i hoću na specifičan način da se obratim ljudima. Ti i ja smo isti, mi i svi koji nas slušaju, svi smo mi isti. Teme su uvek neke izgubljene ljubavi, nerazumevanje, sujete ljudske, nervoze, nerazumevanje jednom rečju. To je ono ono što meni bode oko.

HC: Da li shvatate da ste vašoj publici, kroz muziku i tekstove, ponudili komad zdravog razuma, dali motiv i zašto da se vesele, da se nadaju?

DK: Idemo redom. Apsolutno jesmo ponudili. To je moj doživljaj, pratimo ko dolazi na naše koncerte, zbližili smo se sa ljudima koji imaju razuma kao i mi, našli smo se u toj priči, dali smo to od sebe kako vidimo, osećamo, mislimo i ko se uhvatio za to, oni su deo nas. Svojevrsna konekcija sa ljudima. Što se tiče veselja, nismo zabavljači, i jednostavno ja to doživljavam kao utehu, kada tamo nekom liku iz Kotora, Bara, Šavnika kada poručim da ja, ovakav kakav jesam, postojim. Došao si na naš koncert, video si nastup, čuo tekstove, čuo muziku, i to ne bih nazvao kao odušak, ne kao zabavu. Doživljavam u svom srcu kao npr. koncert Soulfly, i kada Max Cavalera govori o sirotinji, nemaštini, nerazumevanju. Sonja Savić je jednom rekla: „Ja sam bila srećna kada sam našla ljude koji su nesrećni kao ja“. Dobro je dok razmišljamo, jer dok razmišljamo nalazićemo se ti i ja, i svi koji slušaju Autogeni Trening, i to je odušak, ne veselje, a sutra dan se svi vraćamo svakodnevnim sranjima.

BB: Moraju da se vesele, jer sigurno imaju nekog ili nešto zbog čega bi trebali da budu srećni. Teška su vremena, upadanjem u svakodnevnu kolotečinu osuđujemo sebe na propast.

HC: Možda je malo rano, ali ne mogu da odolim i pitam, da li ima ideja i konkretnih poteza za neko novo ostvarenje?

BB: Naravno, imamo dosta materijala za novi album i vrlo brzo ćemo početi da sklapamo kockice. Morali smo malo i Veljka sačekati da se uklopi u naš fazon, tako da smo sad spremni za nove projekte. Uskoro ćemo da počnemo da radimo i muziku za jednu pozorišnu predstavu, ali o tom, potom.

HC: Veljko Vučurović je novi basista. Kako je prošla tranzicija i da li je ikada postojala bojaznost za budućnost benda?

BB: Nije postojala bojaznost za budućnost benda, naravno. Čak smo ja i Dino u jednom očajnom momentu imali na umu da nastavimo kao duo. Naravno, to je gotovo neizvodljivo. Veljko inače svira u više bendova gitaru, među kojima je najpoznatiji DST. To je bio glavni razlog što ga nismo odmah cimnuli. Pored toga, čovjek je panker i gitarista. Trebao je da se uklapa ne samo u novom muzičkom fazonu, nego i na novom instrumentu. Srećom, sve je potpuno lagano i u rekordnom roku savladao. Jako je kreativan i veoma dobro svira.

DK: Ja sam u nekom vremenu bio u DST-u, spavao sam kod Veljka, kod njega sam se i hranio, tako da ta veza između nas postoji već odavno i vrlo je jaka, tako da je kao da je brat upao u Autogeni Trening.

HC: Gledano unazad, kako danas vidite poziciju Autogenog Treninga, i uopšte muzičke scene van uobičajenih klišea, prvo na crnogorskom terenu, a onda i okoline?

DK: To je sa početka bilo nedefinisano pošto ja kada sam se doselio u Podgoricu i uhvatio ekipe, morao sam ljude da učim da sviraju, pa se potom krenulo u neki kreativn rad. Početak je bilo traženje. Od kada se ustalila trojka, idemo napred i ne odustajemo, nikada. Kroz život sve istražuješ, usvajaš i tražiš da se izraziš na jedan određeni način. Naravno da sam zadovoljan sa napretkom. Da nisam zadovoljan napretkom, ne bi bilo Autogenog Treninga. Napredak je najviše očigledan u međuljudskim odnosima, naročito sa Bojicom koji je kao moj brat. On nije član benda, on je moj brat. Tako je i sa Ilijom (bivši basista). Sadašnji basista Veljko je moj brat. Mi nismo kao članovi benda. Postoji nešto više od toga. I u tom smislu je bend napredovao jer imaš čoveka koji ti je prvo brat, pa onda član benda. Da se sutra Autogeni Trening raspadne, mi smo braća i između nas postoji jedna posebna veza koja je iznad muzike.

HC: Iz čisto subjektvnog ugla jednog slušaoca, kako uspjevate da na bini stvorite onako furiozu energiju?

BB: Pa to nam je bio cilj i u studiju da postignemo, ali nam nije pošlo za rukom. Živi nastup je stvarno jedan poseban trenutak. Svaki nastup posebna priča za sebe, u zavisnosti od sopstvenog nam raspoloženja i raspoloženja publike.

HC: Krenuli ste sa svirkama po regionu i pored tri crnogorska nastupa, u planu su i dva nastupa u Beogradu (26.01) i Kragujevcu (28.01). Ima li nagovještaja za još?

BB: Pored ovih pet nastupa, planiramo odlazak za Hrvatsku, preko našeg prijatelja Ivice Marinovića, koji inače organizuje vrhunski festival "Sedam Jezera" u Plocama, u Hrvatskoj.

HC: Sreću vam neću poželiti jer je očigledno imate, ali vam želim snage i strpljenja da i dalje nastavite vrlo pozitivnu priču.

BB: Hvala puno na pažnji koju si nam posvetio.

Pitao: Nikola Franquelli, a pre par dana je i izveštavao sa koncerta ovog benda. Izveštaj možete čitati OVDE.

Koncert Motherpig, Kalo, Atomski Rat

2012-01-25T00:10:00.000+01:00

Zemun uber alles! (Klub Fest, January 21st 2012)
Ovo je prijevod teksta „Zemun Uber Alles“ koji je objavljen na Motherpigovoj stranici http://www.motherpig.info/dear-diary.html, Razlog zbog kojeg Motherpig komunicira sa ljudima na engleskom je striktno tehničke prirode... želimo da što više ljudi razumije o čemu pišemo, pričamo i pjevamo. Ovo je ekskluzivni prijevod za ekipu koja čita Helly Cherry, najbolji webzin u univerzumu! Za više Motherpiga posjetite naš website www.motherpig.info ili FB stranicu www.facebook.com/motherpig

Ehej, ljudi...

Mislim da mi se glava napokon vraća u normalu. Nisam baš najbolje spavao u posljednjih četrdeset i osam sati, ali nije ni važno jer je razlog tome veoma dobra stvar.

U nedjelju popodne svirali smo po drugi put u Srbiji, ovaj put u Zemunu. Pošto je Zemun usko povezan sa Beogradom, pitao sam ljude da mi razjasne da li je Zemun dio Beograda ili se poima kao zaseban grad i svako je imao drugačije mišljenje. Koliko sam ja uspio iskopati, Zemun jeste grad za sebe, ali je i jedna od sedamnaest općina koje čine Beograd.

Svirka se dešavala u klubu „Fest“ i nas je pozvao naš prijatelj Zoran, basista sjajnog srbijanskog benda Atomski Rat koji već ima snimljen jedan album, u pripremi je i drugi i obavezna je provjera ukoliko volite brzo i žestoko. Najčudnije meni je bilo startno vrijeme ove svirke – pet sati poslijepodne. Kada smo stigli, objašnjeno nam je da je svirka u formi nedjeljne matineje, da ljudi najčešće u poptunosti ispoštuju svirku u to doba i da sav procent od prodanih karata ide bendovima. Bila je to prva sjajna stvar među mnogima u Zemunu, ali idemo redom.

Napustili smo Sarajevo oko sedam sati ujutro i zaputili se prema Srbiji snijegom pokrivenom i maglovitom Romanijom koja ima najzavijenije cijene od početka svijeta, ja fakat nemam pojma ko se uopšte sjetio da tako gradi ceste. Ovakva cesta zadaje opasnu glavobolju, a ako ste jedan od onih nesretnika/ca koji povraćaju u vožnji, pripremite kesice, jer hoćete. Na izlazu iz BiH smo bili oko deset sati i tu su počela klasična granična kenjanja, ali ovaj put je intenzitet bio ogroman. Bio sam nervozan ko džukela, stajao sam na hladnom, nisam se naspavao i morao sam se jebavati, kao i svaki put sa dokumentima, carinom i ATA Carnetom. Da se razumijemo... ATA Carnet je dobra stvar, samo što ljudi koji rade oko Carneta na granicama još uvijek ne kontaju šta trebaju uraditi i to smara. Granična policija, tačnije, carinik zadao mi je još veću glavobolju pomjerajući nam auto čas 'vamo, čas tamo... parkiraj ovdje, parkiraj ondje, nemoj parkirati tamo, pomakni se u red iza kamiona iako ne vozimo jebenio kamion... Mislim, sve su to uobičajene gnjavaže, ali kad ti je ZAISTA hladno i kad si nenaspavan, a on svakih pet minuta nešto dobacuje iz toplotom obgrljene kabinice, počnu ti stvari ići na penis, bez obzira koliko miran bio. Izađosmo iz BiH i krenusmo u Srbiju na isti granični prijelaz na kojem smo ušli i kad smo prvi put svirali u Srbiji, u Novom Sadu. Tada smo skinuti do gola, a automobil nam je bio prevrnut, samo što nisu derali sjedišta i bušili gume. Sve to jer smo im bili sumnjivi. Ovaj put, striptiz je izostao, ali je srbijanski carinik frajer koji NIKAD u životu Ata Carnet vidio nije i izjebao nas je uzduž i poprijeko. Na granicama smo izgubili sat vremena jer su nas pomjerali i zbog ljudi koji ne znaju raditi svoj posao.

Iako smo bili (barem ja) totalno mentalno iscrpljeni, raspoloženje je naraslo do neba kad smo ušli u Srbiju. Na stranu NAJGORA CESTA IKAD kojom smo se vozili (i koja je takva od ko zna kad, ja sam se prvi put vozio njome 2005. godine kada sam kao novinar išao na Exit), shvatili smo da Srbija mora da je postala raj, barem na taj dan. Nigdje magle, nigdje snijega i sunce koje sija, a kada sunce sija, ne može ti biti loše.

U Beogradu smo bili u treptaj oka, tačnije oko dva sata poslijepodne i zaustavili smo se na raskrsnici da upitamo nekog čovjeka kuda do Zemuna, tj. do sportskog centra „Pinki“ jer se tu nalazio naš klub. Umjesto da nam objašnjava, frajer nam je uletio na zadnje sjedište i to nas je poprilično šokiralo, takva količina otvorenosti, a šok je prešao u prijatno iznenađenje kada nas je momak dopratio sve do kluba, a onda izašao iz auta i pješke se vratio tamo gdje je trebao ići. Spomenuo je da mu brat živi u Sarajevu.

Klub je još uvijek bio zatvoren, ali je sesija cuganja ispred već odavno počela gdje su nam dobrodošlicu u Zemun poželjeli svi članovi benda Atomski Rat (osim Zorana koji nije bio prisutan) i prijatelji; i kakva samo dobrodošlica, gomila pive i rakije i to jebeno dobre rakije, ja inače nisam ljubitelj rakija, ali ovo je sok, tako pitko, a lupa ko ludo. Sjećam se da je sa nečijeg mobitela svirao GG Allin i njegova „I Wanna Fuck Myself“ kad smo došli. Kako je vrijeme prolazilo, dolazila su nova lica i sve više i više alkohola, tako da je početna nevina sesija priče i cuge pretvorena u smijanje, vrištanje, glasno pričanje, skakanje i nevjerovatne količine ispijanja alkoholnih derivata.

Ulazim u „Fest“ po prvi put da odradimo tonsku probu i prvo što primjetim uprkos svom zamagljenom vidu usljed enormnog konzumiranja alkohola su binski monitori. Jebo te, pomislio sam, napokon klub sa monitorima, neću izgubiti glas kao svaki put kad sviram u Sarajevu. To pak nije bilo jedino ugodno iznenađenje – momak zadužen za zvuk, glavna faca iza miksete zove se Nino i bio je NEVJEROVATNA pomoć pri tonskoj probi, pomažući bendovima, radeći strpljivo i dajući prijateljske i korisne savjete. Kasnije mi Atlija reče da je on svirao (ili i dalje svira) u presjajnom Osmom Putniku II, pa sam tako povezao sve tačke: to je čovjek iz undergrounda, nije jebena svinja koja želi samo da otalja svirku i da se riješi posla. Tako da ako želite svirati u Srbiji, toplo preporučujem „Fest“ i Ninu za miksetom.

Poslije tonske, nazad na cuganje i poprilično sam bio devastiran kada je neko uzviknuo da svirka počinje i da je Kalo već na bini. I tad kompletni šok za mene kao osobu koja je iz Sarajeva... SVAKA, ALI SVAKA JEBENA OSOBA, bez obzira jesu li tek otvorili flašu, jesu li napola ili su je završili, spustila je piće, krenula na ulaz i SVI SU PLATILI KARTE. Zašto je ovo meni šokantno? Vidite, živim u gradu koji nema scenu (koliko god ja godinama sanjao o istoj i pokušavao biti optimističan u vezi iste), gradu gdje je ovaj bend i ja lično godinama napadan, vrijeđan i omalovažavan od strane raznih likova. To su stavovi prema meni, prema Motherpigovom zvuku, prema svemu što predstavljamo. Ljudi u Sarajevu ne podržavaju muziku, ne postoji scena, postoji ljubav individue prema individui u ime koristoljublja ili nekakvog prijateljstva koje nema smisla jer nema zdravorazumskog pristupa muzici, nema ljubavi i poštovanja prema radu i nečem novom. Kada sam vidio šta sam vidio, osjetio sam ogromnu količinu ponosa što ću dijeliti binu sa bendovima i što ću svirati za sve te ljude. U više navrata u Sarajevu sam čuo kako ljudi govore da se kunem u pogrešne stvari i kako ne pripadam sarajevskoj ''sceni''. I pogodite šta? Sada se apsolutno slažem sa tim izjavama, mi ne pripadamo ovome što se smatra danas sarajevskom scenom. Naša scena je nešto drugo, negdje drugo, ne geografski, regijski ili kako god definisana, već tamo gdje ljudi zaista vole rock'n'roll! Nemojte me krivo razumjeti kada kažem da je Sarajevo pušiona. Većinska postava je upravo takva, gadna, a ona manja, ona koja se trudi najčešće biva olajavana i to zaista, zaista gadno. Jednostavno, neki rade, a neki sjede i laprdaju. Vjerujem da ima još sličnih ili istih primjera, ali ovo je priča o stvarima koje lično poznajem. Povratak u Zemun.

Kalo je zaista poderao, njihov punk mi leži. Zvuk je bio odličan, prljav, uneređen i glasan, ali baš kako treba! Nino je uradio sjajan posao!

Nakon Kala, Motherpig izlazi na binu i to bez setliste, bez ičega. Samo smo se uključili, počeli derat i pedeset minuta nismo stali i ako mene pitate, ovo je jedna od najboljih svirki Motherpiga ikad (četrdeseta, da budemo isto precizni), možda ne muzički, možda ne tehnički, ali emotivno, ovo je jebeno ludilo. Znam da će vam ekipa reći da je bilo sjajno jer smo to i osjetili, bukvalno su nas punili energijom pjesmu za pjesmom! I sve reakcije su bile zaista iskrene; ako im se nešto nije svidjelo, nisu pravili cirkus, dizali srednji prst ili vrijeđali bend odozada dok ih članovi istog ne mogu vidjeti jer im svjetla idu u lice, ako im se nešto svidjelo, aplauzi i vrištanje su zaista bili iskreni. U jednom trenutku sviramo „Insomniju“, ekipa se šuta ko luda, ja bengam tako nenormalno da usljed onog alkohola gubim ravnotežu i padam preko pojačala nazad, rušim DI box, svoju papu, sve, a Atlija i Alex nastavljaju da sviraju i umiru od smijeha dok se ja batrgam da skinem Rickenbackera sa sebe i da se dignem. Nino dolijeće na binu i pokušava da popravi bas pojačalo jer nije radilo. Ustanovismo nakon minutu dvije koje na bini uvijek izgledaju ako sat-dva da se iskopčao kabl iz pape, ja to nisam vidio. Traumatiziran iskustvima iz rodnog grada kada vlasnici kafane, kluba ili čega god prijete bendu ili organizatoru kada se nešto ovakvo kao moj pad desi, a oprema zaplati (iako i nije nikakav problem napravljen) ili se prijeti publici ako urade ilegalan potez kao što je započinjanje šutke, počeo sam se izvinjavati Nini zbog svog pada, na šta je ovaj samo odmahnuo rukom dok je silazio sa bine i dobacio nešto tipa samo nastavi, sve je to dio ludila. Stvarno ne mogun iskazati zahvalnost čovjeku sve. Jednostavno se osjećaš lijepo.

Atomski Rat je izašao na binu kao posljednji bend večeri i UBILI SU super brzim hardcoreom! Miks starih i novih pjesama, ogromna čast jer je jedna bila posvećena meni, pa sam se malo i pošutao nakon ne znam koliko vremena i uživao u tome. Svirka se završila oko pola devet, a zabava se nastavila u klubu i izvan njega. Čak smo prodali i nekoliko CD-ova (naš album „Nojev Let“) što je zaista bilo prijatno iznenađenje. Ono što mi je najviše prijalo je što nam je prišla HRPA ljudi koji su nam čestitali i zahvalili se na dolasku. Dobili smo i ponudu za svirku u Zagrebu na proljeće, što ćemo objeručke prihvatiti ako dođe do toga.

Krenulo smo kući oko pola deset. Naša vozačica Avdija je JEBENO NAJBOLJI VOZAČ kojeg je ovaj bend ikad imao, ali ikad. Dakle, čujem li još jednom da žene ne znaju voziti, laprdavca koji to kaže sukobit ću sa njom, pa da vidite. Četrnaest sati vožnje unutar dvadeset i četiri sata sa jednim satom spavanja pred polazak (znam jer smo sjedili pred polazak zajedno) i to bez droga, bez stimulansa, samo njeno umijeće. Ona je direktno odgovorna za ovu i neke druge svirke koje su se desile, kao npr. za naš odlazak na Monte Paradiso. Neprocjenjiva je i ne možete je kupiti na sa sto Masterkartica, i da hoćete. Ako ikad odradimo obradu „We are The Road Crew“, bit će primarno posvećena njoj.

Došli smo kući oko šest ujutro. Šta sam naučio? Možda Motherpig zaista pripada nekoj drugoj sceni, a ne ovoj lokalnoj u Sarajevu, više smo ljubavi i poštovanja dobili od ljudi koji su nas sreli prvi put u jednoj noći nego od ljudi koji nas znaju godinama i koje viđamo haman na sedmičnoj bazi. Ponekad me lično zaboli što se nikad u Sarajevu neću osjećati na taj način, što nikad neću odsvirati sa takvom strašću jer ni publika nema toliko ljubavi za nas, ali lagano, kako dani, mjeseci i godine prolaze, navikavam se na put koji smo izabrali. To je naš put, naš izbor, naša odluka da budemo nemilosrdna, neobzirna, nekontrolisana rock'n'roll mašina koja se ne slaže za dupeliscima i šupcima koji čine 98% (i ovdje sam sa brojkama optimista!) bh undergrounda danas.

Pitali su nas da li ćemo se vratiti... zašto se ne bih vratio na mjesto na kojem se više osjećam kao doma nego u svom vlastitom gradu?

Na kraju krajeva, velika zahvala ide za Zorana (organizacija), Nini za zvuk, ekipi iz Atomskog Rata i Kala, te svim njihovim prijateljima koji su odsad i naši prijatelji, našoj vozačici Avdiji, gospođici Delirium Ramoni na primjerku fanzina "Mentalna Smrt" i Agathocles kaseti koju sam bukvalno isprosio, svakome ko je kupio naš CD i podržao bendove prije, za vrijeme i poslije svirke. Ovo su momenti kojih ću se sjećati zauvijek i glavni razlog zašto i pišem ovaj dnevnik!

Vidimo se uskoro!

Arnel Sharan Šarić - Motherpig

Damir Avdić - Kuda Sestro

2012-01-24T00:27:00.002+01:00

Damira Avdića dosad niste imali prilike mašiti, pogotovo ako ste ljubitelj one iskrenije i mrzi me upotrijebiti tu riječ, ali moram - alternativnije strane muzike. U doba kada je i rock'n'roll kompromitovan na sve moguće načine i kada se Dubioza Kolektiv sa parodijsko-nesnošljivim loženjem na Kultur Shock poima kao vrhunac bunta i bosanskohercegovačkog muzičkog izražaja, pojavi se Damir Avdić koji mete sve pred sobom. Poštovalaca lika i djela Avdića je još uvijek malo u odnosu na koliko bi ih trebalo biti, ali su vjerni i posvećeni ideji, a i sam Damir je takav.

Oni koji prate Damira od početka njegove solo karijere i albuma "... od trnja i žaoka" znaju da je Damir i pisac i to ne bilo kakav pisac, Damir je odličan pisac. Sa dva romana "Na Krvi Ćuprija" (po kojem je nastala i predstava "Most na Krvi") i presjajnim "Enter Džehennem" (pisat ću uskoro o njemu), Damir je pružio most između trećeg, nadolazećeg romana i prva dva, a most se zove "Kuda Sestro".

"Kuda Sestro" nije neki novi materijal, da se Avdićevi poklonici ne zbune. On predstavlja zbirku tekstova pjesama sa prva tri muzička albuma, ali i par novih tekstova pjesama koje će biti, vjerujem, snimljene uskoro.

Da "Kuda Sestro" nije samo nabacana zbirka, svjedoči u prilog tome i činjenica da su tekstovi brižno poredani i aranžirani u grupacije, usudim se analizirati i reći da su čak i tematski povezani na jedan sasvim novi način.

Ja, koji sam žestok protivnik poezije, tj. moje tijelo i um se buni protiv 99% pjesnika za Damira Avdića i njegove riječi imam preveliko poštovanje iz jednog prostog razloga - nema laganja, nema okolo-kole priče, nema dodvoravanja. Samo precizno, jako, ubojito i dobro smišljeno, sjajno uklopljeno kako bi ostavilo poruku.

Zašto nabaviti ovu knjigu? Ako ste ljubitelj Damirove muzike i dosadašnjih literarnih djela, znat ćete da je ovo pod moranje i najvjerovatnije će vas čitanje same zbirke natjerati da ponovo ubacite njegove albume u svoje aparate za reprodukciju zvuka. Pokušajte da slušate po redu kojim su tekstovi objavljeni u knjizi, zaista novo iskustvo.

Za sve vas koji se dosad niste upoznali sa Damirom ili ste iz nekog, meni apsolutno nenormalnog razloga odbijali da se upoznate sa njegovim djelom, dajte mu šansu kroz ovu knjigu i shvatit ćete o kakvom se genijalcu zapravo radi.

Ko će dočekati taj četvrti album i novi roman...

Arnel Sharan Šarić

Nocturne #22

2012-01-24T00:27:00.001+01:00

Već sama naslovna, onako na prvi pogled, gledano izdaleka je obećavala. Chuck Schuldiner na njoj. S' pravom jer se navršilo deset godina od njegove smrti. Ostatak broja je prilično jak i skroz subjektivno, ovo je meni jedan od najboljih brojeva do sada. Zašto? Zato što su uspeli da u broj uvrste i razgovor sa Baretom i Majkama, a sve povodom novog albuma (o kome smo pisali ovde). Iako je kolumna u ovom magazinu bila rezervisana za Bobana Pantoša, ovoga puta i Marko, zamenik urednika, umesto uvodnika započinje svoj serijal kolumni što je meni posebno drago. Kolumne postavljaju brojna pitanja, a puno pitanja će valjda izroditi puno razmišljanja kod čitalaca i možda neko rešenje za aktuelne probleme na sceni. Iz sadržaja izdvajamo još i razgovor sa bendom Gospodin Pinokio koji se vraća na scenu nakon deset godina pauze ali i bendom Vrelo. A ostalo malo otkrijte i sami na nocturnemagazine.net

Intervju Bojan Pandža

2012-01-24T00:27:00.000+01:00

HC: Pozdrav Bojane. Možeš li se predstaviti citaocima Helly Cherry fanzina?

BP: Pozdrav tebi Đorde, naime, ja sam isti onaj što me možda neka raja i znaju sa bloga ABRAXAS 365, a inace svirao sam i po nekim HCpunk bendovima 90-ih, pisao rivjue koncerata, te kolumne za fanzine, i tako...

HC: Krenuo bih od nekih tvojih pocetaka. Kako si se zainteresovao za celu tu HC pricu? Bio si aktivan u grind i hc bendovima. Starija ekipa se verovatno seca da si svirao i sa Unison.

BP: Pa pazi, taj HC je došao nekako totalno nespontano, mada je bio taj Biohazard na MTV-u na koji smo se svi ložili, ali smo ubrzo batalili te komercijalne Pantere i sranja i prešli na NYC hardcore, dakle vecina na old school ali je bilo i ovih ložackih bendova tipa GNOSTIC, MADBALL i tako tih, no u biti to je bila ta tzv. SXE scena, znaci Gorilla, YOT, Bold, JUDGE, da ne nabrajam, svi ih znamo. A posebno me na pricu navukla ta njihova ideologija koja je po meni suštinski pank, dakle pankeri su tripovali kao FUCK ROKENROL, da bi na kraju završavali isto ko i te rok mega zvezde, dok je SXE pokret bio nešto skroz novo, jer odbacivao je sve pošasti rokenrola u vidu znamo vec cega, i kontam da svako ko cita ovaj zin, zna tacno o cemu pricam, te necu detaljisati i proseravati se. I jeste, vaistinu sam svirao u par tih bendova, prvo GRIND jer smo se ložili na ACROHOLIU i rani URGH!, a kasnije onaj pravi nekršteni old skul u vidu UNISONA. Naravno, svirao sam sa još par bendova ali bih još samo izdvojio AUSTERITY gde smo cepali, taj neki, tad tako nazvani "new school", što je zapravo bila metalizirana verzija HCpunka samo ne ovaj crossover ko Dead Ideas, D.C. i ta ekipa, nego više 108, koji su pritom bili i Hare Krišna bend, a mi smo te '95 baš hteli da ispratimo pricu od preko i da jednu verziju tog zvuka donesemo i srbskoj nejaci. Znaci, ko je slušao Shelter zna za jadac, ali smo mi bili mnogo agesivniji, s obzirom da su gitare svirali Aref (Stonewall, On the Run) i Srda iz legendarnih OVERDOSE. Dakle, jako, jako, kvalitetan bend na svim poljima, i ko je slušao te snimke ZNA! Šteta jedino što nije potrajalo duže od godinu i po dana, al' jebiga, svakog dana neko umre il' se rodi, što bi reko pokojni brat Moskri, za koga iskreno mislim da je iako reper, bio jedan od retkih REAL beogradskih pankera, što naravno mogu i da dokažem ako neko ima problem.

HC: Pomenuo si 108 i Shelter, a i iz nekih prica sam cuo da je i Austerity bio deo cele Krišna price. Koliko je vama u to vreme znacilo da spoznate svesnost Krišne? Šta danas misliš o svemu tome i da li misliš da bi i dalje mogao da praktikuješ ucenje Krišne?

BP: Kako da ti kažem, što bi reko Pera Lukovic, ma DA bre, zapravo DA, ladno DA, sad kad bi se uvatio toga sasvim opušteno bi mogao da postanem pravi bakhta, jer tad sam bio dete, šta sam imao 18 godina, i više sam gledao skroz prelepe devojke u sarijima u beogradskom Hramu, nego što sam praktikov'o tu tzv. bakhti jogu. Mislim, trudio sam se ja da mantram Hare Krišna mantru, ali brate 16 krugova po 108 puta dnevno da ti izgovoriš mantru, i to sa mojom koncentracijom kojota (divljeg psa, ne ovog našeg), pa nema šanse, stizao bi do 2-3 kruga a onda bi se pitao gde sam stao, a još mantra kao mora pažljivo da se sluša kad se izgovara da bi uopšte imala bilo kakvog efekta, tako da sam tako ko robot na silu mantrao po 6 krugova maksimalno i cudom se cudio kako neki moji drugari iz Austerity, npr. Cobe, nisu imali ni najmanji problem da ispale 16 krugova, što ako aktivno radiš treba ti bar 3 sata dnevno, al' da šljakaš samo to, a ne ono, kao perem veš, peglam i mantram, znaci to ne pali, barem ne iskreno ako si vec tu. I naravno, cim sam bio u toj prici pa logicno je da smo i u takvim bendovima hteli da sviramo, tako da smo, Cobe, Aref i ja osnovali AUSTERITY a ova ekipa na celu sa Milomirom u Novom Sadu STRIVE FOR MORE, gde je svirao i Spale iz originalne postave UNISON-a, i skroz iskren da budem nismo svi bili na istom nivou što se tice spoznaje Krišne kao vrhovnog Boga, npr. Arefa to nije nimalo zanimalo, dok se Cobe baš fanaticno ložio, tako da sam ja bio tu negde izmedu, jer nisam znao gde je levo a ne šta hocu zapravo sa svojim životom, a posebno kad je tu sad neka kao religija u pitanju, mada što se tice hrane, odece, te izvorne muzike, ljudi, Hrama uopšte, to "Društvo Za Svesnost Krišne" je bilo dojaja, ali baš dojaja, šteta što danas toga u tom obliku više nema, jer bi ti se ta njihova specificna vegetarijanska hrana svidela provereno, a onda i sve ostalo.

HC: Vrh. Kontam da je indijska vegetarijanska kuhinja sigurno vrh, pošto znam da vecina dobrih zacina potice baš iz Indije. Kasnije si se ukljucio u studentske proteste?

BP: Ja, ja, baš u to vreme, jeseni '96, poceo je i world wide cuveni studentski protest a ja sam tad igrom slucaja bio brucoš, pa mi to baš leglo onako pravo, jer nisam morao na faks, vec svaki dan na Plato a tamo more dobrih riba, i ono, baš dobra atmosfera uz surovu muziku, dakle svašta se slušalo od tih kao novih domacih indie bendova preko Brejkersa do naravnoneizbežne Discipline, i kad sad gledam skontavam da je to bio zapravo najlepši i najaktivniji period mog života jer protest je trajao cini mi se do februara ili marta sledece godine, i svaki put nas je bilo sve više, što bi neki rekli: revolucija se osecala u zraku. Naravno, to je sve bila super akcija, odgurali smo Slobamiru do provalije al' niko nije smeo da ga samo takne da bi ovaj odleteo u bezdan istorije, i to opet jer stanovite jajare nisu imale muda, jebiga uvek su te vode protesta drvile kurac, npr. Ceda 1 i Ceda 2 tj. Jovanovic smrad iz LDP-a i onaj analiticar-istoricar Antic koji sad deluje i OK, al' je tad bio pravi onaj napaljeni Srbin pravoslavac sa istorije na filozofskom, klasicna utovljena nacionalisticka svinja za cvarke, tako da smo po njima ubrzo provalili da je to "piši propalo" i okrenuli se curama i zajebanciji, i vaistinu nikad bolje žurke i zezanje na otvorenom iako je bila cica zima. Jedino u cemu nisam ucestvovao je ono pateticno i folirantsko "probijanje kordona" od strane patrijarha Paje (što mi glode jaje), dakle to je bilo tol'ko ogavno da nisam hteo da budem deo te necastive procesije koju neki zovu i Litija, te koristim ovu priliku da im se poserem na sve te Litije, Molebane, Bogosluženja i ostala Bogopušenjakuracavladikama!

HC: Da li bi mogao da mi predociš koliko su tada svi ti protesti, ukljucujuci tvoje aktivnosti u anarhistickim skupinama i ALF akcijama, urodile ploda u tadašnje Slobovo vreme, pre nego sto su ga svrgnuili sa vlasti? Da li je bilo teško biti aktivista u to vreme nekog kvazi socijalizma koji bi se mogao porediti sa totalitarnošcu fašizma što se tice prava glasa i osnovnih ljudskih sloboda?

BP: Iskreno cu ti reci, cela ta naša prica sa anarhizmom možda jeste bila iskrena ali govoriti o nekakvim plodovima je smešno, previše smo mi bili loše organizovani, bilo nas je malo i brate smešni smo bili, taman smešni ko ovi današnji anarhisti, samo što smo mi bili deca a oni imaju i po 30 godina, pa jebote za toliko godina, da si pravi uradio bi valjda nešto, al' jok, njima je samo cilj da se slikaju za TV, da malo robjaju da bi se culo za njih, i to je to, CISTA POZA, i zato uvek kažem kad me neko pita za anarhiste u Srbiji, da ih jednostavno nema, jer anarhisti su u Grckoj, šta ce pobogu ovde med' decom buržuja, uostalom pogledaj tu ekipu, retko ko je ono, ispod da mu je roditelj neki ultra tajkun ili budža, al' sad su smislili foru kad pitaš nekog od tih bahatih puniša, niko ti nece reci da je u nekoj od organizaciji, svi su samo ortaci ortaka. E, to mogu nekom drugom, jebote dode mi da postanem onaj low-life nazi scum kad vidim kakva je ova ekipa, jer ovamo bar ima prave radnicke klase, a ovi bre putuju po svetu, neki cak snimaju i filmove za budžet od par miliona dolara, a karta do USA košta sama da mož’ tebe i mene sad da kupi i još da nam zafali par zdravih zuba da bi se našli na toj ceni...alo rodaci, koga vi lažete? Samo sebe jebiga, al’ šta ih briga kad imaju keša, i ja da imam keša verovatno bih bio još gori folirant i gistro-anarhista.

HC: Može nešto u vezi knjige?

BP: "A što ne bi moglo?". Ma CLS mi je izdao knjigu u aprilu prošle godine, naslov je „Abraksasov vodic niz dokumentarni film“ mada piše nešto skroz drugo, jebemliga zašto?! Knjiga se logicno bavi dokumentarcima, tj. tim mojim rivjuovima sa bloga, i što se mene tice odlicno je ispala kako sam se nadala, a doživela je i drugo, prošireno izdanje, te sam više nego zadovoljan, konacno i ja nešto korisno u životu da uradim, i da još ljudi to masovno cene, cak su mi neki konzervativni stariji ljudi sa kojima i nisam baš nešto dobar, rekli da ih je knjiga kupila tj. promenila im sliku o meni kao coveku, i ne smatraju me više samo ološem narkomanskim, kako su mislili donedavno. I vaistinu je ova prošla, 2011. godina bila u tom smislu jako znacajna za mene, cak krucijalna, jer su ljudi koje znam od ranije poceli da mi se osmehuju na ulici, da pricaju sa mnom, a ne da odma’ skrecu pogled ili beže na drugu stranu ulice. Inace, knjiga može da se nabavi za 500 dinara još samo preko mene (sonofman653@gmail.com), jer je više nema ni u knjižarama ni nide.

HC: Zašto baš Abraxas 365 za ima bloga?

BP: Pa pazi, Carli sebe izmedu ostalog naziva i avatarom Abraksasa, tj. vrhovnim gnostickim bogom, koji je po predanju iznad ova druga dva, jednog dobrog a drugog navodno zlog, da ih ne imenujem sad jer su nebitni, tako da kad sam pokretao blog u jesen 2008. meni je glavni cilj bio da se bavim Carlijevom pricom, zatim serijskim ubicama, opasnim religijskim kultovima i tako tim akcijama, pa sam kontao da je to jedino prikladno ime, ime koje ce ljudi koji su u prici najbolje skontati, a i zaista bi bilo smešno da piše u zaglavlju nešto tipa ZLO, SOTONA, 1389, NAŠI 666 i slicno. A ovo 365 je zapravo numericko ime Abraxasa, jer kada u grckom alfabetu u kom svako slovo predstavlja stanoviti broj, sabereš sve brojeve, dobiješ tacnu cifru od 365, i to nije nimalo slucajno ako mene pitaš, zapravo to je jedan od glavnih razloga zašto je blog tako dobro prošao u skoro celom svetu, dakle prodao sam ovu polovnu dušu Šejtanu pred sabah i sad nema nazad jebiga.

HC: Na blogu uglavnom kaciš dokumentarce o raznim zlocinima. Da li bi citaocima mogao da preporuciš neki dokumentarac koji bi trebali obavezno da pogledaju i da li na tvom blogu kaciš i nešto što nije vezano za dokumentarce?

BP: Preporucio bih za pocetak celu onu moju listu "69 docs you must see before (21.12.) 2012", a posebno Paradise Lost, The Staircase, Charles Manson Superstar, The Bridge, Waco, R.I.P., Rest in Pieces, Sick: The Life & Death of Bob Flanagan Supermasochist, The Pervert's Guide to Cinema, Teenage Tourettes Camp, Off the Grid: Life on the Mesa, Burden of Dreams i The Wild and Wonderful Whites of West Virginia, to znaci obavezno, a neobavezno BUKVALNO sve ostalo sa bloga. Inace, pored dokumentaraca kacim i ekstremnu muziku sviju vrsta, knjige u PDF formatu, poneki baš dobar film ako naletim, i tako neke moje licne frustracije, tj. kratke tekstove o nekim mojim užasima, koje ljudi zacudo najviše i gotive.

HC: Kakve su reakcije i komentari ljudi koji prate tvoj blog?

BP: A šta ti misliš? Pa naravno, do sad samo pozitivni, jer ne bih ni u ludilu radio nešto što bi bilo loše, mislim koji ce mi to u životu, zar ne? Normalno, uvek ima i provokatorskih komentara kad pišem o crkvi i moralu pa se pojedinci nadu uvredenima, ali ja sam im otvoreno rekao da ima milion blogova na svetu i da ih niko ne bije po ušima da citaju baš ovaj, al’ eto, šta ceš, izgleda ih zaista neko ZLO tera (haha).

HC: E, sad opet da se vratimo na tvoj privatni život. Kakvim se stvarima danas baviš? Kakvu muziku slušaš danas?

BP: Moj privatni život je izuzetno postao zabavno-intezivan od kad je izašla knjiga, i svodi se na relaciju kuca-pošta-bez birtije (jebiga), što znaci da se bavim samo i iskljucivo pisanjem, citanjem i gledanjem filmova, tako da spavam možda 4 do 5 sati u vrh glave, sve ostalo vreme radim ono na što sam se obavezao potpisom u krvi. E sad, jebena muzika, pojma nemam, slušam najviše americku akustiku, onda ovaj NEOFOLK, military industrial, i naravno obožavam domaci pop-rok do ’91 godine, bez toga doista dan ne prode. A ako me pitaš za konkretne bendove, evo trenutno slušam Judy Collins (akustika), Jadranku Stojakovic, neke partizanske pesme u originalu, zatim Azru, Bojd Rajsa i NON, Radio Werewolf, Bombaj Štampu, Plavi Orkestar, Marlona Brutala, onda prvi album Crvene Jabuke, dakle sa pokojnom legendom Draženom Riclom - Zijom, pa onda Slayer, Anthrax, rani Iron Maiden i naravno prvi nadrkano-dodrkani album DISCIPLINE, hell, yeah!!!

HC: Da li su se tvoji stavovi promenili vremenom ili si ubacio neke novine? I da li danas drugacije gledaš na svet s obzirom da si bio aktivan u toliko sfera tokom 90ih?

BP: Pih, pa moji stavovi se menjaju na dnevnoj razini, jedan sat sam cetnik, drugi ustaša, onda antifa, pa izdajnik svega što je srbsko, zatim Antihrist koji širi nemoral med srpskom blejaci, drugi dan sam borac za ljudska a ponekad i ne baš tol'ko ljudska prava, treci sam huligan, ološ, a cetvrti narkoman-tabletoman, i tako u krug, stavovima nikad kraja, a menjam ih ko kanale na kablovskoj. Što se tice apropoa (edgara alana) pogleda na svet, identicni su ko i 90-ih, dakle MRZIM GA i želim KRAJ što pre! Ko cita blog to vrlo dobro zna.

HC: Zahvaljujem ti se na vremenu koje si potrošio odgovarajuci na ova pitanja. Da li imaš neku poruku koji bi voleo da preneseš citaocima za kraj?

BP: Pa možda ne citaocima, pre tebi: Ne bi bilo loše da mi uletiš neku kintu za ovo maltretiranje, mora kupim lepak i trodone da se izdrogiram k'o covek bar ovaj put, fali mi to jebiga, nostalgija.

Eto, PEACE/WAR brate moj, pa se citamo još 12 metara, živio!

Pitanja postavljao:

Đorde Miladinovic

20. rođendan grupe Novembar (2.dan)

2012-01-23T00:14:00.001+01:00

PROTEKTORI, YODA BEN HUR, PSYCHO-SONIC BORIS & HOSENFEFER, TOTALNI KLOŠARI, GAVRILO PRINCIP, CONCRETE WARMS, NOVEMBAR

20.01.2012, Feedback, Niš.
prikaz prve večeri možete čitati ako kliknete na ovu obojenu rečenicu

Dan između dve večeri u Feedbacku smo proveli šetajući po kišnom i tmurnom Nišu, sedeći na kafi sa prijateljima i uživajući u sjajnom niškom roštilju. I druge večeri je Feedback bio ispunjen, a svirku su ponovo otvorili Protektori. Isti set pesama, za nijansu sigurnije i tečnije, valjda će uskoro i neki studijski snimci.

Za njima izlaze kruševljani Yoda Ben Hur koji su u neku ruku nastavak onoga što je radio najpoznatiji KŠ sastav Scarpsi, gotovo dvadeset godina. Njihov set je kratak i koncizan, zvuk je alternativni rok sa nešto pop, ali i pank elemenata. Izveli su i obradu Novembra „Tražim te“, koja će, to već sada mogu da tvrdim, biti među najboljima na disku o kome sam pisao u tekstu o prvom danu.

Psycho-Sonic Boris & Hosenfefer su uradili očekivano sjajan set, začinjen odličnim Borisovim pevanjem, te povremenim ubacivanjem usne harmonike, a za „Sonic Reducer“ su im se pridružili i Pero pevač Hosenfefera i Dragan iz Concrete Warmsa. Sjajan garage punk sa jakim korenima u sixties punk zvuku. Sledeći su Totalni Klošari, Oi! Punk u svom najsurovijem obliku. Publika je već euforična, refreni se pevaju horski, a Klošari u sve umeću i lokal patriotizam, fudbalske teme, te ponešto metalisanja u jednoj od pesama. Nakon njih Gavrilo Princip su prijatno melodični i raspevani. Darko, gitarista je, ionako cele večeri, širio pozitivne vibracije oko sebe, a to se samo prenelo i na binu. Moguće da bi ubacivanjem još jedne gitare dobili na punoći zvuka. Njihov nastup je bio još jedna preporuka za novi album „Vi imate moć, mi imamo noć“.

I Concrete Worms imaju novi album „ Cities Of Dead“ i deo pesama koje su odsvirali je sa njega. Dragana sada peva gotovo ravnopravno, koliko i Dragan, a Ilija sa takvom energijom šiba bubnjeve da je to naprosto fantastično u nekim momentima. Gotovo 18 godina staža koje ima u Hitmanu se čuju itekako u njegovom sviranju. Od svih srpskih garage bendova oni su nekako najbliži hard core vodama, baš zahvaljujući jako energičnim i ultra brzim nastupima.

Publika se odlično zabavljala, a to se sve prenelo na Novembar koji je ovoga puta nastupio u aktuelnoj postavi. Kosta je bend i publiku vrlo precizno proveo kroz set od 15-16 najpoznatijih pesama uz slavljeničku atomsferu u publici. Kraj je bio ubitačan sa trilingom: „Apokaliptična devojka“, „Tridesete“ i „Samoća“. Negde na sredini kao gost se u dve numere pojavio na basu i Miša koji je bio u bend u vreme trećeg i četvrtog albuma. Na kraju, umesto bisa, Novembar sviraju „Dosadu“ koju peva Pero iz Hosenfefera i to je odlično finale dve sjajne večeri u Feedbacku. Sjajan izbor bendova, odlična atmosfera i dobra svirka. Novembar su to itekako zaslužili!!!

txt Miroslav Stašić

foto Visual Factory Mashina

Eva Braun - Istra

2012-01-23T00:14:00.000+01:00

20. rođendan grupe Novembar (1.dan)

2012-01-22T16:19:00.008+01:00

PROTEKTORI, SPINS, NOVEMBAR, HOSENFEFER, PRLJAVI DRIPCI, ATHEIST RAP

Niš, Feedback, 19.01.2011.prikaz druge večeri možete čitati ako kliknete na ovu obojenu rečenicu

Priču o tome kako je zagrebačka (ovde svi sa razlogom napišu) vrlo perspektivna grupa, Studeni Studeni nastavila rad u Nišu mislim da svi manje-više znaju. Ukratko, kada je rat počeo, Kosta je isprva proveo par meseci u Beogradu. Tamo je svirao bubnjeve (!?!) u grupi Groovy Chiki Dee (otprilike se ovako nekako piše), a evo i jedne pikanterije za sve čitaoce Helly Chery zina: bio je i u kombinaciji da svira drugu gitaru u Partibrejkersima. Ipak, nakon par meseci se preselio u Niš i upao u sastav Glas Amerike, koji je uskoro promenio ime u Novembar, a sve to se desilo pre tačno dvadeset godina. U te dve decenije Novembar je objavio četiri studijska albuma, jednu kompilaciju demo snimaka i postao jedan od većih kult bendova u Srbiji. Naime, Kosta i drugari nisu nikada uspeli da postignu komercijalnost i masovnost nekih njihovih ispisnika, ali su za sobom ostavljali potpuno posvećene i fanatizovane fanove. Srpski punk i garage bendovi su ih po pravilu cenili i isticali kao bitne, a kao potvrdu toga za par meseci, konačno, stiže album obrada na kojem dvadeset ovdašnjih grupa obrađuje po jednu pesmu Novembra. Ono što je po najavama delovalo da će biti rođendanski koncert Novembra sa gostima se pretvorilo u dvodnevnu pank feštu u prepunom Feedback-u.

Prvo veče su otvorili Protektori, postava u kojoj gitare sviraju Kosta i Radule (Atheist Rap), bas svira Nenad iz Novembra, peva momak koji je nekada bio u Mamutima i za bubnjavima je čovek iz Slobodne Vožnje. Čvrsta gitarska svirka koja se kreće od garažnog roka ka pank roku, a bilo je i malo hard cora na kraju. Tekstovi na srpskom, a kako su sami rekli bend je tek startovao sa radom. Ja, dakako, navijam da što više odu ka garage vodama .

Naredni na bini su Spins iz Negotina, vrlo prijatno iznenađenje. U osnovi je reč o nadahnutoj i snažnoj gitarskoj alternativnoj svirci, sa dobrim vokalima i maštovitim i isčašenim ritmičkim rešenjima. NoMeansNo bi mogli da budu neka asocijacija, čisto da oni koji ih nisu čuli steknu sliku o energiji i svežini koju bend emituje. Nakon Spinsa na binu izlazi prva postava Novembra, okupljena samo za ovu priliku. Saletu Đokiću i Kosti (koji je svirao i gitaru) se pridružuju Zoki Ranđelović i Zoran Vidaković (stariji brat sadašnjeg bubnjara Milana Vidakovića). Sviraju se stvari samo sa albuma „Deguelo“ (plus „Baby, Baby“, ovi stariji se sećaju da je basista Zoce bio glavni junak u tom spotu). Ovo je bila retka prilika da se uživo čuje instrumental „Šepavi pas“, a i onaj kratki, na albumu nepotpisani „bas i bubanj“ instrumental koji prethodi pesmi „Opasna i Tiha“. Zoce kao i pre petnaestak godina i dalje opasno svira bas i ovo je bilo još podsećanje u kojoj su meri prva dva albuma Novembra bila obeležena njegovom svirkom, između ostalog.

Sledeći na bini su Hosenfefer, koji su se oba dana provodili najviše i najbolje od svih bendova, a usput su stigli i da odrade dva odlična nastupa. U bendu je novi basista Vanja, a za ovu priliku su imali i Zokija (svirao je u bendu Dark Sky, ako se dobro sećam) na bubnjevima. Činjenica da im je ovo prvi zajednički koncert u ovoj postavi se nije osetila. Ritam sekcija je svoj deo posla odradila apsolutno sjajno, plus uobičajeno mahnito Filipovo sviranje gitare, koje je zaprovo i pogonska snaga ovog benda, ali je šou, ipak, svima ukrao pevač Pera. Odličan kontakt sa publikom, ali pre svega dobro i energično pevanje. Gledao sam Hosenfefer najmanje deset puta, a ovaj nastup ide definitivno među tri najbolja. Činilo se da neće biti lako Prljavim Dripcima nakon ovakve svirke Hosenfefera, ali ove to kao da je samo inspirisalo za odličan, energičan i vro zabavan nastup. Uz Spinse, za mene, najprijatnije iznenađenje dana. Odsvirali su mali milion pesama, što i nije teško ako znamo koliko traju, a da pritom energija ni jednog trenutka nije opala. Za kraj su ostali Atheist Rap, koji su svoju veličinu i ako hoćete autentičnost dokazali time sa koliko su uživanja pratili svirku cele večeri i koji su rutinski uz opštu euforiju priveli veče kraju. Set lista je bila zanimljiva, sa dosta stvari koje obično nisu u prvom planu, ali to nije nimalo smetalo celom ugođaju, već naprotiv ovom koncertu dalo aromu posebnosti. I tako, negde oko pola tri iza ponoći je okončano prvo veče ove sjajne pank rok svetkovine u čast grupe Novembar.

Atheist Rap - Štrikanje

Protektori - Instrumental

Spins - Putujem sam

Hosenfefer - Star From The Striptese Bar

Novembar Okrutna i Tiha

txt Miroslav Stašić

foto Visual Factory Mashina

naVAMga – Remixes by Dvorska Luda

2012-01-22T00:02:00.000+01:00

Za neupućene, naVAMga nije bend u klasičnom smislu, već je skupina MC-eva, prijatelja, sa cijele teritorije crne gore, ujedinjenih pod jednom zastavom, u jednom projektu koji je iznjedrio album ravan zemljotresu, uraganu, cunamiju i Fukušimi sve zajedno od jednom. I ponovo za neupućene – zaboravite na šljašteći i multikolor irealni MTV tzv. hip hop. Ovaj projekat je svjetlosne godine daleko od te šarene laži i stoji nogama čvrsto ukopan u realnosti, bez milosti i bez dlake na jeziku. Prošle su tri godine, i vrijeme je došlo da se pjesme ponovo malo osvježe, da se scena i publika podsjete na prošle radove, ali i da se pripremi teren za nove projekte koji su već najavljeni za jesen i zimu. Posao okolo remixa je u svoje ruke uzeo barski MC Dvorska Luda, dobro poznat po svojim radovima i produkciji drugim MC-evima i van granica crne gore. Nije cijeli album remixovan već je Dvorska Luda odabrao nekoliko pjesama sa naVAMga albuma, sa „Transplantacija“ (saradnja podgoričkih B.R.T. i Barska Stoka) te sa izdanja „Death Of Kings“ (Dvorska Luda, Darzee i Diego the General). Voklani djelovi su nepromjenjeni, ali muzički dio je zadobio jedan generalni remont. Dvorska Luda je od 2006 godine na ovamo zaradio ime vrlo produktivnog i izuzetno vještog producenta te čovjeka vrlo vještog sa komponovanjem bitova, i ovdje se to itekako čuje. Na prvo slušanje, primječuje se morbidnija, opresivnija atmosfera, ali tek kada par puta preslušate sve pjesme, kada se pjesme, tekstovi i novi bitovi stope u jedno, u jednu cjelinu, tek onda se primjećuje jeziva i zastrašujuća atmosfera koja i najvećeg skeptika natjera da se okrene i sluša. Tu je draž ovog novog/starog materijala, nova atmosfera koja vrlo upečatljivo nanovo predstavlja stare pjesme. Tekstovi su o životu na ulici, o politici, društvu, korupciji, drogi, beznađu u okolini i nesigurnoj budućnosti za mlađe generacije, i nemojte ove riječi olako shvatiti. Nemojte uraditi grešku da ne preslušate ove pjesme i da ih odbacite kao nešto što vam se eventualno neće svidjeti ili nešto neinteresantno. Nije prvi put da kažem, i nikada neću prestati da ponavljam, ovi momci su onaj sloj inteligencije u našem društvu koji prave balans svom ludilu, zasljepljenosti televiziskim sapunskim operama, nerealnim svjetovima u kojima jedan veliki sloj društva živi. Ovi momci i djevojke svoju muziku shvataju, tretiraju i odrađuju kao profesionalci i imaju petlju ne samo da kažu što misle, već i da urade ono što vole.

Volite hip hop? Ne propustite još jedno značajno izdanje na crnogorskoj rap sceni i pripremite se za naredne mjesece kada će tek započeti kiša bitova.

Download na http://www.trablmejker.com/emisije/35/2189

Nikola Franquelli

VAKAT 'Vakat takav'

2012-01-21T11:59:00.004+01:00

Još jedno izdanje benda iz Bosne i Hercegovine mi je dopalo šaka. Trojka koja se krije iza ovog imena nas je častila sa deset pesama u nekom, pa – teško je prosto opisati kakvom ritmu. Podsetiše me na mix ZVONCEKOVE BILJEŽNICE i BLOCK OUT-a, mada ima i nekih VAN GOGH-ovskih fora, posebno u pesmi 'Uzmi me'. Dobro, ne morate se baš hvatati ove moje definicije kao sto posto tačne, to je samo moje viđenje posle preslušavanja albuma. Rekoh da ima deset pesama, a ako već treba izabrati ponajbolje, moj izbor ide na 'Živi svoj san', 'Budućnost', 'Grad noću' (mada je način pevanja na početku pomalo naporan za slušanje) i 'Moderni ljudi'. Par ostalih su sasvim solidne, dok mi se 'Pad carstva' i 'Prema suncu' (iako je ideja ok) nimalo ne dopadoše, jer to nisu pesme koje bih volela, želela, pomišljala da pevam na koncertu.

Ovo je prvenac benda. Albumče je snimljeno u studiju 'Vakat' od jeseni 2009. do zime 2010. godine. Moguće je da su momci do sada usnimili još nešto, pošto ja baš zakasnih sa recenziranjem, bruka jedna. Nije nešto što bih mogla da slušam svakog dana, ali je sasvim fino za preslušavanje dok nešto radite. Ipak, ukoliko niste manijak za melodiju, možda će vam se ovo dopasti mnogo više nego meni.
Više o bendu OVDE.

Gaca Be Okay

Autogeni Trening - Montenegro Pub, Kotor 17.01.2012

2012-01-21T00:07:00.001+01:00

Dupe mi se smrzlo. Spušta se hladan zrak sa Lovćena i niko niti pomišlja da proviri kroz vrata, kamoli da šeta. Po Kotoru, za očekivati, ni mačke ni kučka ni miša po ulicama, i pločnici su sablasno pusti i tihi kao u grobnici. Čak je i uobičajena dreka kafića zamukla na ovoj hladnoći. Zavlačeći se dublje u jaknu, zamišljam ljeto, sunce i plaže ali mi tok misli prekida buka ... ne, nije moguće, sigurno se varam. Već nekoliko ćoškova prije kluba, čuju se instrumenti. Da li je moguće da je svirka počela u tačno navedeno vrijeme, da sam zakasnio?

Ulazim na tonove posljednjeg albuma „Na Pučini Živog Peska“ i bend praši sa jedne strane, dok publika gleda (?) sa druge. Zbog trijezne uzdržanosti, publika se i nije nešto pokazala tokom prvih pjesama, što Dinu Kapetanoviću, Bojanu Bojaniću i Veljku Vučuroviću ni najmanje nije smetalo da krenu u blickrig desant na tih nekoliko kvadratnih kubika vjekovnog kamena kotorskog starog grada, prva destinacija na mini turneji koja ih vodi do Kotora, Podgorice, Nikšića, Beograda i Kragujevca.

Nisam nikada bio pretjerano upoznat sa diskografijom benda, ali ih znam kao mašinu koja na bini melje, bend koji sija na daskama koje život znače, a ono nekoliko puta što sam imao prilike da ih čujem, nikada nisam mogao da ih i saslušam i doživim kako treba od silne gužve i diskutabilnih ljubitelj ovog zvuka, nešto što se večeras napokon promjenilo, u malom klubu ali u velikom stilu.

Autogeni trening treba doživjeti. Da, baš doživjeti. Taj bend nije dovoljno čuti, već treba vidjeti i osjetiti. Zaboravite ono što čujete na studiskim albumima jer su Autogeni Trening jedan od onih bendova koji svoju ogromnu energiju, snagu i znanje pokazuju uživo. Ja sam jedan od onih koji ne sluša njihove albume po cijeli božiji dan, ali uživo, uživo njihova muzika poprima sasvim drugu formu, transformiše se potpuno, metamorfira u bijesnu životinju, i sve ono što se ne čuje, ne vidi i ne osjeća na studiskim snimcima, uživo je kao čekić po sred glave, jedno vrlo intenzivno iznenađenje, jedan trenutak kada padaju uvjerenja i rađaju se novi pogledi. Bend, jednostavno, pored odličnih pjesama, ima i nevjerovatnu interpretaciju, jer daju sve od sebe, svaki artikulisani atom, a to ne možete čuti niti vidjeti sem kada je bend ispred vas. Pjesme poput „Ovih Dana“, „Ljubav i Izgaranje“, „Na pučini Živog Peska“ sa zastrašujućim „mnogo naporno je postalo, slušati sve ove, nervoze, mržnje, komplekse i sujete strašne“, pa i obrada pjesme „Jovana“ (DST), su pjesme koje blistaju, plijene i obaraju u živim verzijama, a veličina benda se vidi na bini. Ostao sam otvorenih usta i tu koheziju, jedinstvo, uigranost, vještina da pjesme pretvore u živa storenja, da im udahnu dušu i da ih pretvore u divlje zvijeri koje haraju publikom, to je veličina ovog benda, i pored toga što je danas bendova kao salate, malo njih i posjeduju ovakav talenat. Troje instrumentalista i muzika postaju jedno, i ovo molim vas da shvatite bukvalno. Da žele, toliko su veliki da bi mogli da manipulišu publikom.

Čovjek tek poslije ovakvih „eye opener“ svirki počinje lagano da cijeni muziku i sav uloženi napor ovog benda i koliko god da sam kaskao za drugima, nije nikada kasno za jedno ovakvo iskustvo.

Nikola Franquelli

Origin - Entity

2012-01-21T00:07:00.000+01:00

Od samog početka, od uvodne solaže za lomljenje prstiju, neizbježne su paralele sa bendom Dying Fetus. Stilski i izvedbeno dosta slični, Origin ipak uspjevaju da nadmaše Dying Fetus u jednom vrlo odsječnom potezu. Dosta je pisano o ekstremnim muzičkim pravcima, o opravdanosti ili potpunom idiotizmu i pretjerivanju. Lijepo je rekao jedan od aktera moderne tehničke death metal scene: „Može li se tehnički savršenije od Nile? Može li se brutalnije od Hate Eternal?“ Iako je sve pitanje vremena i „ludosti“, dobro je vidjeti bendove koji su shvatili da utrkivanje za titulama vodi isključivo u monotoniju, ponavljanje, dosadu, razočarenja i na kraju, zaborav. Origin su već sa prethodnim albumom bili zapaženi od šire muzičke javnosti, ali sa „Entity“ pucaju na visoko, vrlo visoko. Tehnički zahtjevan album, prepun neočekivanih obrta, virtuoznog sviranja uvjek na ivici pretjerivanja ali nikada ne pređe granicu, eksplozivan, agresivan i brutalan kao i svaki technical death metal album. Ništa novo, ali je ogromna razlika u izvedbi i mnogim instrumentalnim rješenjima koje je bend osmislio. Vrlo bitna stavka ovog albuma je perfektna uigranost ritam sekcije, solo gitare i vokala. Jeste da je u ovakvom pravcu malo teže govoriti o pitkosti materijala, ali ako dobro preslušate cijeli album, i to podosta puta, složićete se da su sve pjesme vrlo tečne i koherentne, bez slabijih djelova, onih uobičajenih prekida energije prilikom prelaza iz ekstremno brzih u teže, ali sporije djelove. Instrumentalisti i vokal se dovezuju, zajedno grade atmosferu, ponekad imam osjećaj kao da se i međusobno utrkuju, a za svaku pohvalu je kako bubnjar svira i kako se bubnj i gitara međusobno nadopunjavaju. Zaista impresivna svirka i interakcija dva instrumenta.

Adrenalinska svirka nema što, i ovo je jedan od rijetkih technical albuma koji u sebi ima, ne samo povremeno, več kroz cijelu atmosferu, onaj groove koji obezbjeđuje masu, kao tuč tešku masu cijeloj formi. Tu još dodajte i pojedine studiske efekte koji u najkritičnijim momentima daju onaj itekako potreban dodatni udarac da od „Entity“ naprave pravi mali Fukušima reaktor.

Povremeno lomatanje i sakaćenje prstiju i ekstremiteta je neizbježno, ali je ovoga puta to sve u mnogo većem stilu, mnogo interesantnije, prepuno oktanskim detaljima i sve upakovano odličnom produkcijom gdje je zvuk i među odnos svakog instrumenta idealno potrefljen. Od najbrutalnijih i najbržih pjesama poput „Swarm“, do najprogresivnije „Saliga“ (apsolutni vrhunac albuma), „Entity“ je pun pogodak, album za svaku pohvalu i pažnju svih vas koji ste u perpetualnoj potrazi za nečim novim i neviđenim. „Kako možeš da slušaš OVO?“ Milion puta sam čuo isto pitanje. Odavno sam prestao da obraćam pažnju na slične komentare baš zahvaljujući upornosti bendova poput Origin.

Nikola Franquelli

Priče o dinosaurima

2012-01-21T00:06:00.001+01:00

Priče o dinosaurima, Festival fantastične književnosti, str. 172, Pazin, 2009.

Reč dinosaurus nastala je spajanjem grčkih reči deinos i sauros, i znači strašni gmizavac. Dinosaurusi su vladali našom planetom skoro 150 miliona godina. Nestali su pre 65 miliona godina i za sobom ostavili delove skeleta, zube, jaja, otiske stopala, gnezda i čarobnu priču o ogromnim, nespretnim reptilima (setimo se samo američkog crtanog filma Zemlja pre vremena u režiji Dona Blata iz 1988. godine). Prvi fosil pronađen je 1834. godine u Majdstonu u Engleskoj (u pitanju je deo skeleta). Od tad pa sve do danas širom sveta pronađeni su brojni nalazi skeleta u delovima i u celosti.

Otkriće Darija Boskarolija iz 1993. godine, po kojem je nova vrsta dinosaurusa biljojeda iz uvale Porto Kolone kod Bala u hrvatskom delu Istre dobila ime Histriasaurus boscarollii, poslužila je kao inspiracija za osmi po redu Festival fantastične književnosti u Pazinu. Da nam dinosaurusi kao tema baš i nisu bliski potvrdile su priče pristigle na konkurs. Kao da slede isti šablon, veliki broj autora smešta priču na lokalitet (mesto, oblast) na kojem se desilo otkriće, upliće arheologe, vlast, policiju i fantastične elemente, ali veliki broj njih ipak uspeva da se izmakne i odluta nekim drugim, svojim svetovima, poput Dragane Stojiljković (Slučaj Carnivorous), Milene Benini (krajnje neobično napisane priče Plesati zajedno pod polariziranim nebom) i Pavla Zelića (Pas koji je voleo dinosauruse). Zbirku osvežava šaljiva priča Damira Jankovića Kratka priča o baburi, zefirosauru, GMO-puranu i malim zečićima i znalački napisana priča Slike prošlosti Eda Barola. Ako do sad niste imali prilike da se upoznate sa dinosaurusima, zbirka Priče o dinosaurima će vam, na jedinstven i maštovit način, u tome svakako pomoći.

Tamara Lujak

Intervju Artist's Associates

2012-01-20T20:02:00.000+01:00

Nedavno je u prostorijama UK Parobroda marketinška i PR agencija Artist's Associates organizovala izložbu pod nazivom „Moderna istorija urbanog“. Na izložbi, koja je trajala samo tri dana, svoje radove predstavili su autori iz zemlje i inostranstva: Tijana Kojić, Selman Trtovac, Jelena Jelača, Marko Sovilj, Miha Artank, Ana Radovanović (jedna od njenih slika nalazi se na pozivnici i naslovnoj strani kataloga), Ivana Todorović, Ivana Andrejić, Bojan Krstić, Stevan Aleksić, Ivan Aleksić i Nikola Jovanović. Koja se priča krije iza ove izložbe, otkriće nam naša sagovornica Nevena Tarlanović, direktorka i vlasnica agencije Artist's Associates

HC: Agencija Artist's Associates osnovana je 2011. godine i već je upriličila izložbu u jednom od najpoznatijih izložbenih prostora u gradu. Kako i sa kojim ciljem?

NT: Agencija Artist's Associates je u saradnji sa UK Parabrod, 5.decembra organizovala grupnu izložbu mladih, neafirmisanih, vizuelnih umetnika u cilju promocije rada Agencije.

HC: Agencija je osnovana kako bi se bavila uslužnim poslovanjem u oblasti umetnosti. Možete li nam bliže objasniti taj termin?

NT: Kada se kaže uslužna delatnost, misli se na pružanje marketinških usluga u cilju reklame, afirmacije i prodaje umetnika.

HC: Agencija za uslužno poslovanje prva je takve vrste na našim prostorima. Kakva je situacija sa takvim i sličnim agencijama u svetu?

NT: Kao i u većini stvari, svet je minimum deset koraka ispred nas, pa je takva situacija i u ovoj vrsti posla.

HC: Može li Agencija da ojača umetničko tržište kod nas?

NT: Ne samo ojača - ona ga, zapravo, stvara, počevši od činjenice da se kod nas umetnost jednolično reklamira, ova agencija je, svakako, nešto novo i u tom smislu. Fokus agencije je na umetnicima koji su, da se tako izrazim, zabarikadirani okolnostima koje ih sprečavaju da se razviju i pokažu na što više polja i samim tim budu produktivniji.

HC: Mislite li da će zahvaljujući Agenciji umetnici lakše dolaziti do svojih klijenata, publike?

NT: Mislim da odgovor na ovo pitanje leži u meri kvaliteta koji jedan umetnik može da pruži. Uz saradnju sa našom agencijom, fraza da kvalitet pre ili kasnije dođe do kupca, postaje istina.

HC: Agencija je fokusirana na vizuelnu umetnost, dizajn, muziku, književnost. Zašto baš na te oblasti? Zašte ne neke druge?

NT: Zato što je startna ideja agencije bila da pokrije najzastupljenije oblasti umetnosti, sa fokusom na promociju individualnosti svakog umetnika pojedinačno.

HC: Da li vam je rad na Vikipediji bio od pomoći pri organizaciji izložbe i koliko se on u suštini razlikuje od rada u Agenciji?

NT: Rad na Vikipediji Srbije jeste bilo krajnje pozitivno iskustvo na polju rada u marketingu, a razlikuje se utoliko što rad u agenciji nije baziran samo na internet komunikaciji i onlajn reklami, za razliku od Vikipedije koja se bavila širenjem slobodnog znanja isključivo putem internet medija.

HC: Osnivanje Agencije potpomogla je Nacionalna služba za zapošljavanje. Jasno nam je da sami sebi krčite put, ali da li vam je ipak malo lakše kada država stoji iza vas?

NT: Država je na ovaj način pokazala da pomaže i podržava razvoj mladih preduzetnika i stimuliše njihove ambicije za bolju budućnost. 

HC: Recite nam sada nešto više o radu na samoj izložbi. Kako je tekla saradnja sa Parobrodom, a kako sa umetnicima mlađe generacije. Da li je bilo nekih problema u komunikaciji?

NT: Što se tiče saradnje sa Parobrodom, mogu samo da iskažem svoje najiskrenije zadovoljstvo u procesu same organizacije. Imali smo punu podršku i razumevanje svih zaposlenih u ovoj ustanovi kulture. Što se tiče umetnika mlađih generacija, oni su bili više nego raspoloženi za saradnju što su pokazali svojim zaista kvalitetnim radovima.

HC: Kako ste uspeli da dođete do umetnika iz inostranstva?

NT: Miha Artnak je moj prijatelj iz Ljubljane i ovu priliku sam iskoristila da promovišem njegov rad u polju street art-a, a kontakt smo prvi put ostvarili putem mog oficijelnog profila na Fejsbuku.

HC: Da li ste vi kao direktor Agencije vršili odabir dela ili ste tu čast prepustili samim umetnicima?

NT: Selekciju radova za ovu izložbu izvršio je moj kolega Aleksandar Joksimović, konzervator u Narodnom muzeju.

HC: Zašto Moderna istorija urbanog?

NT: Zato što je ideja bila da se prikaže vizura urbanog kroz istoriju od stranu jednog mladog umetnika današnjice kod nas.

HC: Kakvi su vam planovi za sledeću godinu?

NT: Planova ima mnogo, pomenuću predstojeću saradnju sa galerijom „Ozon”, projekti sa Studentskim gradom na Novom Beogradu, promocija artističke grupe umetnika iz Ljubljane itd.

HC: Kako mladi umetnici mogu da dođu u kontakt sa vama?

NT: Od naredne godine biće u funkciji sajt, a do tada mogu nas naći na fejsbuk strani http://www.facebook.com/pages/Artists-Associates/266581323361023 i putem mog oficijelnog fejsbuk profila http://www.facebook.com/artists.associates

Razgovor vodila:

Tamara Lujak

Flatline

2012-01-20T19:53:00.000+01:00

Flatline je formiran u Sarajevu početkom 2005. godine. Svi njihovi tekstovi su na engleskom jeziku i socio-politički su orijentirani. Njihov stil je teško opisati ali oni vole reći da je to posttraumatic hardcore. 2007. u Švicarskoj za 5 sati snimili su album "Posttraumatic Lullabies". Za vrijeme turneje u Njemačkoj, u Minhenu su snimili spot za pjesmu "On Display". Nakon toga počeli su raditi na novim pjesmama. Dijelili su binu sa velikanima poput: Napalm Death i Tankard. Natupali su i izvan zemlje, tačnije imali su mini turneje 2007, 2008, 2009 kroz Hrvatsku, Sloveniju, Njemačku, Češku, Švicarsku, Holandiju, Tursku, Makedoniju.
http://www.myspace.com/flatlinebh

Nothing Left - Kiss The Fairy Please

2012-01-20T19:52:00.000+01:00

Drugstore Cowboy (1989.)

2012-01-07T11:24:00.001+01:00

režija i scenario : Gas van Sant

Dragstor kauboj je film o narkomanima koji možete odgledati sa majkom. Ili još bolje...sa ortakovom majkom.

Spada u kategorizaciju produkcije nezavisnog filma. Da, to su oni filmovi koji rade glumci za manje honorare, verujući da je ta priča veća od života. Merd. Gas Van Sant je bio u periodu do 1997. i Dobrog Vil Hantinga glavna uzdanica istoimenog ogranka američkog filma. E, onda je rešio da prekopira Psiho. Pa da napravi film Slon. Zašto bi neko radio biografiju klempave životinje? Pa je uradio i film Mleko. Usirio se Gas.

Davno je primećeno od strane "Pajkićevaca" da je Van Sant istripovao da je pedagog i da je njegova škola Amerika i deo Euroimages Evrope (da, oni divni ljudi koji pokreću divne teme ljudskog praštanja i porekla patnje u svojim dobitnicima svih nagrada na svim festivalima gde se ljudi lepo oblače). Međutim, dok Gas nije poskupeo u svetskim okvirima, bio je odličan reditelj. Poreklo njegovog vizuelnog stila je uspešno vođenje priče. Van Sant je blizak Hoksu. Dok je bio hladan i emitovao prizore sa ekrana, a ne parolaštvo. Problem je što je Gas scenarista koji adaptira već postojeće romane, tako da je našavši se u situaciji da mu se filmovi vrednuju kroz društveni angažman i hrabar pristup morao iscrpeti ubrzo ideje za obradu. Prihvativši na sebe ulogu originalnog,već na prvoj oštrijoj krivini se žestoko survao. Rimejk Psiha je bolesno glup film. Kasniji radovi - dosadni. Oće to s godinama.

Dragstor kauboj je najbolji film koji za temu ima grupu ovisnika o narkoticima. Većina ostvarenja prilaze toj problematici u pokušaju da se iznese na videlo stvaran svet džankija. Ljudi koji vole Rekvijem za san torture mogu biti samo jedno - džankiji, ili kvazi-intelektualci. Zašto? Jer ja nemam pojma kako je to biti džanki. I niko to ne treba da zna. Znam samo kako se ponašaju u grupi, da mistifikuju svoju potrebu i da imaju napade hiper-aktivnosti i paranoje usled monotonog beznađa. Realnost je neuhvatljiva na filmskoj traci. Jer je u pitanju filmska traka. A na toj traci, uzgred, ne treba ni da bude mnogo prostora za oslikavanje unutrašnjeg života džankija, jer onaj koji siluje sopstvenu dušu i bližnje, tek je na milimetar od onih što siluju nepokretne, ometene u razvoju, ili decu. Dragstor kauboj je prevashodno zbog činjenice neulaženja u sav taj patetikus i insistiranju na priči najbolji.

Ovo je film Met Dilona od početka do kraja. Njegova suptilna izvedba je nešto što će neke iznenaditi, možda čak naterati da i preispitaju svoje stavove o glumi dotičnog.

Prateća ekipa je dobra (prvenstveno interesantan izbor omiljenog Hilovog glumca Džejms Remara za ovakvo ostvarenje).

Priča filma se vrti oko "bande" (da, samo džankiji mogu to nazvati bandom) kradljivaca lekova po apotekama i bolnicama Bob ( Dilon ) je alfa-mužjak, sposoban da uđe i izađe za minut sa robom.

- Kao zec - napomenuće njegova ženka.

Na seksualnom planu Bob je narkoman. Na društvenom, takođe.

Lirski nadahnuti unutrašnji monolozi, prilikom konzumiranja opijata, samo su kvazi-spiritualni mambo-džambo nonsens. Bob mnogo priča... I osuđen je da ostavi svoje duhove iza sebe... Dok ga oni ponovo ne pojure.

Inovativni pristup problemu narkomanije, izbegavanje nasilnog posrtanja filmske trake zajedno sa glavnim junacima, već priča o usponu i padu jedne " bande " čine Dragstor kauboj verovatno najfilmičnijom obradom pomenutog motiva...

Jer, filmovi ne menjaju ljude. Takođe, ni narkomane.
Miloš Živanović

C215

2012-01-07T11:24:00.000+01:00

C215 je 37-godišnji francuski street-art umetnik, koji se za razliku od većine svojih kolega često pojavljuje u javnosti (pravo ime mu je Christian Guemy) pokušavajući da uvede ovu vrstu umetnosti u mainstream. C215 se bavi street-artom već više od dvadeset godina, nakon što je napravio prvi stensil vespe u svojoj sobi. Poslednjih godina se bavi uglavnom portretima po čemu je i postao poznat u svetu. Njegovi radovi su tehnički prvoklasno urađeni, a najčešće koristi likove iz marginalizovanih grupa ljudi. Kako kaže to je njegov način da im ponudi mesto u društvu.

C215 je osim po svojoj izvanrednoj tehnici poznat i po tome što je magistrirao istoriju umetnosti i (ko)autor je nekih od najpoznatijih njiga o Street Art-u (kao npr. Stencil History X), ali je objavio i zbirke pesama Red i Blue. Uzor u radu mu je Ernest Pignon, takođe francuski umetnik, jedan od pionira street art-a, dok mu je glavna inspiracija njegova ćerka Nina.

Radove C215 možete da vidite po čitavom svetu, a nama verovatno najbliže mesto gde možete naći njegove radove jeste Beč, i to na zidu pored Addidas-ove radnje, u čuvenoj shopping ulici Mariahilfer. C215 ipak najviše voli da radi u svom rodnog gradu Vitry-sur Seine, koji je prava galerija njegovih radova i u Maroku, gde često odlazi.

Linkovi ka njegovim radovima:

http://www.myspace.com/c215

http://www.flickr.com/photos/c215/sets/

Lazar Šestović

Intervju Gomila Nesklada - "2000 godina" su tu

2011-12-30T11:07:00.000+01:00

Povod razgovora je album prvijenac. Reci mi detalje. Đe je sniman, kakva su iskustva sa snimanja?

Materijal je sniman u beogradskom studiju Digimedia i sve je prošlo u najboljem redu. Radili smo sa producentom Goranom Crevarom i čitav ciklus je trajao deset dana. Za tako kratak period uspjeli smo da snimimo 8 stvari, dok će deveta pjesma biti snimak iz nikšićkog studija "Basement". Ljudi su bili predusretljivi i imali smo podršku tokom rada, pa tako se nadam da će na kraju sve ispasti kako smo i zamislili. Album će se zvati „2000 godina" a izlazi za koji dan.

Kada će i kako biti dostupan slušaocima?

Album treba da stigne svakog časa. To će biti mali novogodišnji poklon od "Gomile nesklada". Što se tiče dostupnosti, nismo se trudili previše da razmišljamo i da se trudimo oko pronalaženja izdavača itd To je postao uzaludan posao. Svi zainteresovani će imati priliku da besplatno preuzmu link za download na nekom od sharing sajtova, a slušaoci će premijerno moći da nađu taj album i na ovom portalu. O svemu će se u predstojećih par dana imati više informacija.

Šta očekujete od albuma?

Očekujemo da malo više naroda čuje za nas! Očekujemo da će ljudi prepoznati kvalitet i da će samim tim uslijediti i neke nove šanse za nas. Naravno, ne zanosimo se previše, ali smatramo da smo jedni od rijetkih predstavnika tog nekog žanra kod nas, pa ako ovaj album prizove neke festivale i neke nove slušaoce i ljude sa sponzorstvima - to ne bi bilo loše.

Ko je autor muzike, tekstova?

Godinama već ljudi pitaju isto pitanje i nikako da ukapiraju da postoji dovoljno maštovitih ljudi da uradi nešto na svoju ruku, a to je slučaj sa masu bendova u Crnoj Gori. Tako, autori muzike i tekstova smo mi, članovi benda. Neko malo više oko muzike, neko malo više oko tekstova. Mada, potrebno je naglasiti da par stvari koje će se naći na albumu, a koje su već zaživjele kod publike, su djelo Mihaila Bulajića, našeg bivšeg, a sadašnjeg gitariste nikšićkog Punkreasa, dok je tekst za jednu stvar, napisanu na engleskom odradio Petar Luburić.

"Gomila" postoji već duže vrijeme, reci mi šta je najviše uticalo na vas do sad? Kratki presjek vašeg rada.

Sve je to počelo kad smo bili nešto mlađi. Onako tinejdžeri željni sviranja i mlaćenja glavom. Nekako je to bilo sve nedefinisano i široko do unazad, možda, dvije godine. Tada smo shvatili da je to što radimo ozbiljno i da bi trebali da mu se posvetimo. Onda je uslijedilo pravljenje novih pjesama, malo ozbiljniji rad i malo veće svirke od onih na koje smo navikli. Imali smo dobru podršku svo to vrijeme, a da smo imali na koga da se ugledamo - imali smo. Poštujemo sve nikšićke bendove, kao i ostale, naravno. A, šta je najviše uticalo... možda želja da se dokazujemo! Kako sebi, tako i ljudima koji dođu na te svirke da čuju šta imamo da im prenesemo. Za sad su ti komentari dobri, pa valjda nije uzalud sav trud.

Da li će biti koncertne promocije albuma i ima li najava za eventualnu turneju?

Koncertne promocije će, naravno biti, ali otom-potom, jer smo u pregovorima. Naznaka za turneju nema, ali neki mini oblik je moguće ostvariti, jer smo dobili ponudu da sviramo u Republici Srpskoj, pa se nadamo da ćemo početkom predstojeće godine povezati par gradova i tamo. Probaćemo sa, eventualno, još jednim bendom zapucati i do ostalih zemalja regiona. Nekad...

Mnogim bendovima iz Crne Gore je teško snimiti album. Šta misliš koje su glavne poteškoće u tome?

Ako pričam iz iskustva, onda je jednostavno - novac! Da bi se išta učinjelo potrebna je vreća para, a fala bogu kod nas danas to ne postoji. Ustvari, poteškoća je i to što adekvatnih studija u CG i nema. Nakon zatvaranja studija Ivana Perovića mnogo ljudi, uključujući i nas, se našlo u problemu. Za nas jedina opcija je bila odlazak u Beograd. Za taj poduhvat je potrebna ooogromna suma novca, pa nije teško zaključiti zašto sve više bendova ne izbaca albume.

Snimili ste jedan spot. Hoće li toga biti još?

O ovom koji je završen smo već pričali. Sve ostalo je još u pregovorima i nadanjima, ali postoje planovi. Možda i drugi doživi svoju realizaciju. Stvar je u tome što je još sredstava potrebno da bi se to ostvarilo, pa sve zavisi od ovih promotivnih svirki. I da napomenem da i u ovom slučaju nailazimo na veliku pomoć prijatelja iz Nikšića koji su voljni da nam pruže svu moguću pomoć oko eventualnog snimanja.

Hvala za intervju. Čestitamo na albumu u ime redakcije mulj.net.

Hvala vama, ljubimo vas svi mi!

razgovarao: ĐorđepunX

Slepa ulica (Dead End)

2011-12-30T00:15:00.002+01:00

Najpoznatiji glumac u Slepoj ulici (Dead End) je Rej Vajz (Ray Wise) koji je najveću slavu doživeo u seriji Tvin Piks (Twin Peaks) u kojoj je glumio Lilanda Palmera (Leland Palmer).

U ovom zanimljivom horor filmu iz 2003. Rej glumi Frenka Haringtona (Frank Harrington), čoveka koji na Božić, kolima vozi, kod ženine rodbine, svoju lepšu polovinu Loru (Laura), njihovu ćerku Merion (Marion) i sina Ričarda (Richard), a sa njima je i ćerkin dečko Bred Miler (Brad Miller).

Poslednjih dvadeset godina tamo je, u to vreme, uvek išao sa svojom porodicom, te mu to ne pričinjava zadovoljstvo, a sudeći prema njegovoj priči, kroz film vidimo da to nikada nije ni voleo.

Jedina je razlika što ih ovog puta vozi prečicom. To pre nije radio i ispostaviće se da je zbog toga načinio grešku koja će biti krajnje loša po sve njih.

Gotovo ceo film odigrava se dakle, u kolima, a neobjašnjiva i morbidna dešavanja počinju ubrzo nakon nemilog događaja koji se desio već na samom početku ovog ostvarenja. Onog trenutka kada je Frenk slučajno zaspao u autu i nakon buđenja shvatio da umalo nisu nastradali, kreće noćna mora iz koje niko, osim Merion, neće izaći. Od tog trenutka ušli su u priču koja nalikuje na neku iz legendarne serije Zona sumraka (The Twilight Zone).

Za Frenka i ostale (u ostale ne ubrajamo i Merion), vreme je stalo i završilo se upravo u trenutku kada je on zaspao jer će se ispostaviti na kraju filma da su, sva dešavanja nastala nakon toga, zapravo mentalne slike Frenkove ćerke koja je utonula u komu. Ona je jedina preživela u realnosti, dok su svi ostali izgubili živote u gadnoj saobraćajnoj nesreći koja je izazvana upravo zbog toga jer je Frenk zaspao za volanom. Dakle, Frenk i svi u kolima ušli su u zonu ''slepe ulice'' iz koje nema izlaza istog trena kada su pomislili da su izbegli udes. Sve vreme su se pitali zbog čega nikako da stignu gde su naumili jer su krenuli prečicom, a jedino će Merion saznati odgovor jer se probudila iz kome ali život koji je živela, promenio se iz korena, na Božić, kada su joj svi najmiliji nastradali.

Ovaj horor je niskobudžetni film koji se sa uživanjem može pogledati, a u eri hiperprodukcije, sigurno ima originalnijih priča ali to je nevažno jer Slepa ulica može da legne svakom iskrenom ljubitelju mističnih priča u kome je važna nepredvidivost same radnje.

Uz to možemo dodati i da je prisutna određena doza crnog humora koja samo dodatno izvodi ovaj film iz prosečnosti klasičnih horora, što može samo još više da šarmira inteligentnog gledaoca.

Branko Radaković

Your Secret

2011-12-30T00:15:00.001+01:00

Your secret from Jean-Sebastien Monzani on Vimeo.

Koncert Joe Shua Kizz, Masturbeator

2011-12-29T00:05:00.003+01:00

25.12.2011, Montenegro Pub, Podgorica

Dvije sedmice sam se spremao za ovaj događaj. Joe Shua Kizz predstavlja svoj album „Barska Mušica“. Instalirao zimske gume, provjerio ulje, sipao gorivo, upalio motor, krećem. Crkla lijeva prednja sijalica! Ma, vozi! Podgorico, evo me, kasnim jedino ako se crna zemlja otvori. A u međuvremenu ...

Okupila se ekipa, cirkaju pivo ispred Montenegro Pub-a, tu je BR100KA, tu su predstavnici najboljeg domaćeg repa, zagrijavaju se Joe Shua i Masturbeator, okuplja se ne pretjerano brojna, ali važna publika, i u 22 i 30, podosta nakon najavljenog vremena, sa tremom i uzbuđenjem, kreću Joe Shua i Masturbeator u predstavljanje albuma. Iako nisam dovoljno upoznat sa hip hop scenom i samim nastupima (tehničkim dijelom) ipak primjećujem da početak nastupa nosi sa sobom i par problema. Prvih desetak minuta nastupa su bili malo haotični, brzopleti i nedovoljno fokusirani i prošarani manjim greškama koje su spuštale atmosferu. Na svu sreću, nakon tog prvog momenta, situacija se, pomalo zahvaljujući publici koja je bezrezervno podržavala svoje favorite, pomalo popuštanju treme, i Joe Shua Kizz podržan bitovima Masturbeatora, postiže zadovoljavajuću formu. Cijeli album je bio predstavljen i taman kada se atmosfera zahuktala, prvi dio nastupa je završio. Kad prije? Joe Shua silazi sa scene i prolazi mogućnost da se na bisu čuju „Yo Raps“ ili „Beton Prošlosti“, a nepunih četrdesetak minuta nikako nisu dovoljni bili ni publici niti su dovoljni da se ovako dobar album predstavi, nešto što će, nadam se, u buduće da izmjene. Noć je nastavio Masturbeator sa svojim autorskim stvarima sa najsvježijeg izdanja „Chopstin Timberfake“ (parodija na Justin Timberlake sa vrlo kanibalizovanim sekvencama i bitovima) i sa još neobjavljenim stvarima.

No, i pored toga što jedan dio nastupa nije ostavio najbolji utisak, jedan nastup ne predstavlja kompletnu sliku i da se niko nije usudio da ove moje riječi drugačije interpretira ili da široj javnosti izvrće moje riječi. Lično sam upoznao ovu ekipu, pratim njihov rad i razvoj, i ove sam noći saznao za par novih projekata, novosti koje su još u razvoju, i sve one, pored drugih činjenica, pokazuju ljude željne provoda ali i ozbiljnog rada. Do idućeg susreta, umjesto da kolutate očima, pođite na Youtube i pogledajte spot za „Yo Raps“ i pružite ljudima šaku ruke za sav trud.

Nikola Franquelli

Knjiga: Run To The Hils, The Authorized Biography of Iron Maiden

2011-12-29T00:05:00.002+01:00

Pisac: Mick Wall (+ Dave Ling - dopunio 16-im poglavljem)

Godina: 2001, drugo izdanje

Papir knjige vremenom izblijedi, ali nikada ne gubi na vrijednosti.

Iron Maiden su vremenom postali kao fudbalski tim. Oni se obožavaju, za njih se masovno navija. Koncert i fudbalska utakmica, sve u jednome. Iako ne baš pohvala, ovu opasku samo dodirujem bez dublje analize jer se tiče knjige. „Run To The Hils“ je biografija benda, od samih skromnih početaka, kada je od današnje postave samo brat Stevan bio u bendu, do 2001 godine, „Brave New World“ albuma, te sve ono najvažnije između. Lijepo napisana od strane iskusnog novinara i ličnog prijatelja benda, dobro dokumentovana, dopunjena izjavama članova, sa dovoljno fotografija i kao i svaka druga biografija, interesantna jednima, nebitna drugima. Pošto je biografija, o samom sadržaju knjige i nema što mnogo da se piše i dodaje, zato fokus želim da prenesem na jednu drugu, više ličnu priču, ali za to, vratimo se malo nazad u vrijeme, u 1999 i 2000 godinu.

Nakon nekoliko tajnih sastanaka, Bruce Dickinson (vokal) i Adrian Smith (gitara) se vraćaju u bend. Blaze Bayley (vokal) na žalost mora da prepusti svoju poziciju, ali na ogromno oduševljenje publike, Janick Gers (gitara) ostaje u bendu, i kasnije se saznaje da njegova pozicija nikada nije niti bila dovedena u pitanje. Zajedno sa Dave Murray, bend sada ima tri gitare! Paralele sa Lynyrd Skynyrd su pljuštale sa svih strana i niko nije skrivao oduševljenje i ogromnu glad za novim pjesmama u ovoj postavi. Ove vijesti su bukvalno eksplodirale u javnosti. Bile su šok. Izazvale su nevjericu i oduševljenje do tada ne viđenih proporcija, ne samo u metal svijetu, i nije bilo časopisa koji nije o tome pisao, od muzičkih preko modnih i aeronautičkih časopisa, sve do mainstream političkih novina, svi su pisali o Maiden reunionu - pa i domaće dnevne novine koje ništa drugo ne znaju nego o svađama političara i horoskop - i evo to traje i do dana današnjeg (važi također za političare i horoskop). Naboj u zraku je bio prosto fizički opipljiv i bio je period kada se nije govorilo „majke mi“ ili „oca mi“, već „Mejdena mi“. Ubrzo izlazi „Brave New World“ koji automatski zauzima jednu od najvažnijih pozicija u diskografiji bilo kojeg samo priznatog metalca i betonira se na svim mogućim top listama. Slijedi svjetska turneja i idolizacija benda kao najvećeg fudbalskog tima na planeti. U svoj toj gunguli jakih emocija izlazi i ova knjiga, ovlaštena od starne benda, i preko noći postaje Biblija, Kuran, Tora, gnostički spisi, Wikipedija i enciklopedija Britanika, lijeva, desna ruka i noga, oči, uši, kosa i ono međ' noga. Nosila se po koncertima i vitlala se kao svetinja, sa ponosom se pokazivala kao majica benda, visila je podjednako po školskim rancima i crnim poslovnim aktovkama, listala se sa pobožnim divljenjem, postala je objekat požude više od Bred Pita i Šreka, i bolje se prodavala od pornografskih časopisa.

Naravno, ima pretjerivanja u svemu ovome, i to baš dosta pretjerivanja, jer su Iron Maiden – uspješan, nevjerovatno aktivan i odlučan bend - postali personifikacija svih dječijih maštarija i neostvarenih vizija svakog fana, i, ja barem, sam donekle u redu sa time jer ako se zaboravi ono unutrašnje dijete, uvjeren sam da nema mnogo toga zašto da se živi. Svaki fan njihove muzike će neizbježno da se smije i preslušava kompletnu diskografiju dok čita redove ove knjige, a zahvaljujući insajderskom pogledu na pojedine manje poznate detalje okolo albuma i nekih pjesama garantujem vam da će te pjesme koje ste ranije zapostavljali, sada u sasvim drugom svjetlu, slušati sa obnovljenom pažnjom i otvorenijom sviješću.

Činjenica je da „Run To The Hils, The Authorized Biography of Iron Maiden“ je još jedan u nizu poslovnih uspjeha benda, da nije urađen sa zaradom na prvom mjestu, i da je stvarno jedan komad života i stvarnosti Iron Maiden-a koji je bend poklonio svim fanovima. Kada podignete ovu knjigu u ruke, isto vam je kao da ste se rukovali sa bratom Stevanom. Kupiti je u digitalnom obliku je bacanje para i potpuna besmislica ne zbog mogućnosti besplatnog downloada, već zato što nema tog fizičkog kontakta. Bend je na tome insistirao a fanovi bezrezervno prihvatili (a kako bi drugačije). Bilo to dobro ili ne, tako je i nikako drugačije. Mejdena mi.

Nikola Franquelli

D'n'K

2011-12-29T00:05:00.000+01:00

D'n'K je melodic/thrash/death bend, koji je počeo sa radom sredinom 2002. godine. Značenje D'n'K jeste "Destroy 'n' Kill". Prvu postavu benda su činili: Goran Pavlović (solo gitara/vokal), Mladen Đenadija (bas gitara), Gordan Nikić (ritam gitara) i Alija Husić (bubnjevi). Bend nastavlja svirati,ali bez stalnog bubnjara.U pomoć im je priskočio Anton (ex-basista Voodoo Cadilac-a), koji im je svirao bubnjeve na probama, pa čak i na jednom totalno neuspješnom koncertu. Sredinom 2004. godine u bend dolazi novi bubnjar, Danko Vujnović. Nakon dosta napravljenih pjesama,uspješnih svirki i proba, Danko odlazi na fakultet. Band opet ostaje bez stalnog bubnjara. Trenutna zamjena za Danka je bio Siniša Mihajlović, koji nakon treće probe prihvata ulogu stalnog bubnjara D'n'K. Krajem 2008. snimili su album "Endless Death".

From the Olden Vault (44)

2011-12-28T18:59:00.001+01:00

Melancholia 2011

Svet je loš, ljudska rasa je loša, bla bla bla, truć truć truć ili a wedding gone terribly wrong ili come and see naked brests of Kirsten Dunst TWICE može biti tagline ovde prikazanog kraja sveta. Kao i uvek kod Von Trira nema the bigger picture pristupa, samo detalji detalji detalji, onaj isti iritantni slow-mo kojim je počeo i Antichrist, i disfunkcionalnost, porodični problemi, i da, Kirsten. Koincidentno, u ovom filmu ona timari i jaše svoje drugove po faci. Come and see. The end is near. Repent, repent, repent. Or, just swallow a bottle of pills. p.s. Ovo je pogrešno na toliko nivoa. Iz depresije u još goru katastrofu. Što reče neko, ako je umetnost ogledalo, umetnik je napuklo ogledalo. Čitati-Lars je prs’o. 2/10

Headhunters 2011

I sami znate koliko je slatko kada se ispostavi da je film baš toliko dobar koliko recenzije i internet hajp govore. Ovo je jedan od takvih filmova. Potencijalni problemi? Svi su na nivou ličnih preferencija. Strašno je lepo kad sve pogledate u retrospektivi i vidite kako se delići sklapaju u celinu. Sviđa mi se i konkretna i tight montaža koja filmu daje odličan ritam. Ovde je sve na tananoj granici između lepote mainstream filmmakinga i naginjanja autora ka tome da meša žanrove: dramu, triler i akciju. Takvi filmovi su, kada dobro izvedeni, karta za Holivud, a nadamo se da Morten Tyldum neće biti otet od strane američkih zombija kao mnogi pre njega, i da nećemo biti primorani da gledamo glupi anglofoni rimejk. 9/10

The Ides of March 2011

Bilo bi lenjo nazvati ovo solidnim filmom, a još veća nepravda svrstati ga u kategoriju loših. Kluni se dobro nosi sa godinama, i trudi se da snima, pored standardnih limunada, i neke filmove koji se trude da budu malo angažovaniji, ozbiljniji, i nešto što bi moglo da prođe kao njegovo filmsko nasleđe. Tu su Michael Clayton, Good Night And Good Luck, i ovaj film. Nažalost, od ova tri, rekao bih da je ovaj najslabiji. Prvi moj problem je sa srednjački-užasnim Ryan Gosling-om, koji bi trebao da bude noseća snaga filma, ali on jednostavno nije toliko dobar glumac da bi sve to funkcionisalo kako treba. Daleko od toga da je loš, ali u ovakvoj ekipi sve njegove mane su mnogo izraženije što me dovodi do možda jedine snage ovog filma koja leži u odličnim sporednjacima Philip Seymour Hoffman-u i Paul Giamatti-u koji daju ovom filmu neophodnu dramsku dubinu. Produkcijski gledano film je odlično odrađen, i uživanje je gledati ga sa te strane. S druge strane, priča je izlizana, i da ovo nema A-list pedigre, realno ne bi izazvalo okretanje previše glava. 6.5/10

Drag Me To Hell 2009

U startu nisam previše očekivao od ovoga, a dobio sam mediokritetni horor, skromnih dometa. Sam Raimi sam po sebi nije neki a-ligaš,a cela epizoda sa Spajdermenom ga je verovatno zadesila sasvim slučajno. Svakako u mane ovog filma spada klišeiziranost, ali glavna karakteristika ovoga rada je da je slabo odrađen, i tu ne pomaže zanatska veština niti tipični horor trikovi(starice koje govore stranim jezicima, kapije koje škripe, izlivi krvi u neočekivanim trenutcima itd), niti vizuelne gravolomije glavne junakinje i nižerazredni CGI. Uglavnom, ovo ne zaslužuje na sebe potrošeno vreme i sad mi je jasno zašto mi je toliko dugo trebalo da ga odgledam. 2/10

Lost In America 1985

Ovo je jedan od onih filmova koji mnogo bolje deluju na papiru. U stvari, nema mnogo toga da se priča-Albert Brooks i Julie Hagerty jesu dobri glumci, ali ne postoji apsolutno ni jedan razlog da bi se ovo nazvalo najsmešnijim filmom svih vremena ili čim već. Ceo film se u suštini svodi na rant dve naivne sredovečne osobe, a ko želi da gleda sat ipo toga? 3/10

11-11-11 2011

Ok, da razjasnimo nešto. Ovo nije velik film. Dođavola, nije ni prosečan. A ipak, kraj koji ponovo meša karte, iako je totalna krađa kraja Karpenterovog In The Mouth Of Madness, dovodi stvari u pozitivniju perspektivu. Sad, to ne menja činjenicu da je glavni lik iritantan ko đavolova patka in your behinds, i da je sve ovo u suštini prozaično, ali pored toga, mogu reći da je ovo poprilično gledljiv film. U okvirima žanra, naravno, i ograničeno na sezonsku ponudu i ceo taj niz filmova koji su zasnovani na neonumerološkom hajpu(Number 23, Knowing itd.) 6/10

Attack The Gas Station 1999

Kul naziv, sranje film. Ovo će se svideti samo onima koji zaista žele da razumeju ovaj fest besmislenog nasilja i destrukcije. I još se u sinopsisu film poziva na neku tobožnju društvenu angažovanost. Please give me a fucking break. 1/10

Final Destination 5 2011

Ok, postoji razlog zašto svi govore da je ovo film za one koji nisu odustali od Fin.Dest. serijala nakon dvojke. Radnja je sve ređa, glumci sve lošiji, a jedini razlog zbog kog se ovo gleda su maštovito realizovane smrti. Delimično razumem autore, nije kao da mogu da vrate ekipu iz kultnog prvog dela (evil grin xD), ali bi bar mogli da ubace jednog glumca koji nije totalni tupadžija( a svi su takvi u petici, ako isključimo kvalitetnog mada pomalo srednjačkog Tony Todda koji je tu od prvog dela, kome je ovo, ruku na srce, samo dobro isplativa tezga).

Krajnji rezultat ovoga se svodi na nivo bilo kog mainstream horror summer blockbuster-a, a to i nije neki preteran kvalitet uzgred budi rečeno. Ali, što reče neko, ovo je fucking Final Destination, film koji sebe reciklira iz nastavka u nastavak. Sreća što nisam postavio prag tolerancije prenisko, jer, pored toga što sam ovo odgledao(sa prstom na fast forvard dugmetu), nemam nameru da mu dajem neku šesticu ili ne daj bože neku višu ocenu. 3/10

Flypaper (2011)

U Muholovci je sve ok, prosečno, ali pije vodu, a tu su i Patrick Dempsey i Ashley Judd za one koji imaju virtuelni crush na te dve glumačke persone(i još gomila kultnih epizodista što svakako pozdravljam). Sad, nekome će smetati što je ovo u suštini parada stereotipa, ali, tim ljudima ovaj film nije ni namenjen. Ovo je sezonska mamipara koja je dobra taman toliko da ne povičete: pare nazad! na izlasku iz bioskopa. Što uopšte nije loše. 7/10

Ilija Đurđanović

Stripburger # 56

2011-12-28T00:04:00.002+01:00

Hej, evo nama Stipburgera po 56. put ali totalno neočekivano. Na sajtu nema nikakve vesti o tome a ni na blogu bogami. Mora da je ovo jedno od Novogodišnjih iznenađenja :). Čitaoci ovo fanzina svakako su upoznati sa radom ovog glasila a oni koji se sada prvi put sreću sa magazinom mogu pročitati intervju koji smo radili povodom njihovog punoletstva. Sada, evo Stripburger lagano ulazi u 20. godinu svog postojanja. Mislim da bi to bila za početak sasvim dovoljna preporuka. Ova porcija je standardna. Ovoga puta nije bilo neke teme broja ali je bilo čini mi se za nijansu više teksta nego u prošlim brojevima. Izdvojio bih pre svega razgovor sa Darkom Macanom, osobom koja je nezaobilazna kada je Hrvatski strip danas u pitanju. Prilično opširan intervju pokriva sve teme, od onih koje se tiču ličnog Darkovog stvaralaštva do osvrta na lokalne scene bivše nam zemlje. Drugi razogovor je sa Marjanom Mančekom, autorom sa čijim radom nisam baš upoznat ali sudeći po pročitanom radi se o plodnom stripadžiji koji je ilustrovao i neke od školskih udžbenika. Ipak, najveći deo pripada stripovima a kao i obično zastupljeni su autori iz čitavog sveta. Za više informacija obratite se na stripburger.org a ovaj txt ćemo ilustrovati jednom starijom slikom.

Violent Chapter - Short Notice

2011-12-28T00:03:00.000+01:00

Tajna Kaspara H.

2011-12-27T00:09:00.001+01:00

Sator – Under The Radar

2011-12-27T00:09:00.000+01:00

Novi Stator ... ovaj, Sator ... je mješavina svega i svačega. Od čistog rock and rolla, punka, garage, popa ... svega tu ima po malo, i ne zvuči nimalo loše. Puritancima će sigurno zasmetati da se na jednom mjestu čuju pjesme poput pop obojene „Wanted: Hope and Pride Before I Die“ ili garažna „When You Lie Down“ i „We're All Gonna Die“ koja neodoljivo podsjeća na jedan kanadski komercijalniji rock bend. Na kraju Šator ... ovaj, Sator ... album zatvaraju i sa jednom, malo je reći ljigavom, baladom. Čudna mješavina sa usponima i padovima ali upravo zbog toga i interesantnija. Kao što album protutnji kroz uši, tako nema potrebe ni mnogo komplikovati i pisati previše. Na „Under The Radar“ je dovoljno materijala da zadovolji ukuse vrlo široke muzičke populacije i interesantno je posmatrati kako će album biti prihvaćen. Odlična pozadina za plažni bar.

Nikola Franquelli

Prvi glas Srbije

2011-12-26T11:09:00.001+01:00

Ne, ljudi ne kupuju smeće zato što to vole, već zato što im se servira. Istina je da većina Srba sluša narodnjake, ali ne zato što im je to u krvi, već zato što je to linija manjeg otpora. Zato što su neprestano na TV-u. Zato što im je dat legitimitet.

Pre neku godinu sam se zezao parodirajući Zvezde Granda i rekao da bi trebalo napraviti takmičenje po imenu Zvezde grandža.

Verujte mi, opet bi se gledalo. Samo ako se uloži dovoljno novca u reklame i TV prostor.

Prvi glas Srbije spada u one emisije koje kao ne guraju narodnjake i seljaštvo. Kao. Iako malo kulturnija, opet je suvi mediokritet. Srbiji ne trebaju kul ljudi. Srbija se plaši kul ljudi. Bolje je stvoriti još jednog Bojana Marovića, Vladu Georgijeva ili Željka Joksimovića.

To se traži.

No, ako za tren zaboravimo vrstu muzike i zadržimo se na pevanju. Bacite pogled na You Tube i američki Idol ili sličnu emisiju. Takođe, mediokritet. Ali, poslušajte kako ti ljudi pevaju. Nema falša u finalu, dikcije kao u Marsovca koji uči srpski.

Ako je ovo Prvi glas Srbije – ili Prvi glasovi Srbije – nije trebalo ni da organizujete emisiju. Prvi glas Srbije bi trebalo da bude dobar pevač.

Prvi glas Srbije bi trebalo da ima karakteristike zvezde.

Jedini koji su te osobine imali, ispali su davno davno. Ko im je kriv kad ne znaju – ne žele – da pevaju narodnjake i ljigave balade.

- Ali, ovo je šou za ljigave balade, što ste došli ako nećete da ih pevate?

- Pa, ovaj, mislili smo da se bira Prvi glas Srbije, bez obzira na žanr.

- A ne, forsiramo seljaštvo. Pucamo na sigurno. Ali, ipak smo kul. Nismo Zvezde granda.

- Samo vi igrajte na sigurno. To Srbiji jedino nedostaje.

Uostalom, kako Šon Rajan reče: Dokle god ne prestanete da gledate sve te emisije u kojima se ljudi takmiče u pevanju – neće prestati da ih snimaju!

Željko Obrenović

APOKALIPSA U PRAVO VREME

2011-12-26T00:15:00.002+01:00

Prikaz tematske antologije „Apokalipsa: juče, danas, sutra – priče o smaku sveta“

priređivač: Goran Skrobonja

izdavač: Paladin, edicija Fraktali

broširano izdanje, 666 strana

godina objavljivanja: 2011.

piše: Jovan Ristić

Biblijski potopi u Australiji i na Tajlandu, serija zemljotresa u novozelandskom gradu Krajstčerč, japanska „trojka“ od 11. marta – megazemljotres, megacunami i najgora nuklearna havarija posle Černobilja, surova suša na rogu Afrike, tajfuni, uragani i orkani koji su se toliko namnožili da ih je besmisleno nabrajati, arapski revolucionarni cunami zvani Arapsko proleće sa ratnim epizidama u Libiji i Siriji, permanentni socijalni bunt u Grčkoj i Španiji, krvavi pir usamljenog ludaka-sa-misijom u Norveškoj, četvorodnevna orgija besa otuđene omladine u Engleskoj, krš i lom na berzama posle smanjenja kreditnog rejtinga SAD, galopirajuća dužnička kriza u Evropskoj uniji koja je otvorila finansijsku crnu rupu u evrozoni, usisavajući u sebe zajedničku valutu ali i dugo građenu političku stabilnost Starog kontinenta, novi ciklus svetske ekonomske krize, Iran (izgleda) pravi atomsku bombu i (dokazano) razvaljuje britansku ambasadu u Teheranu, dok Zapad i Izrael zveckaju oružjem, gigantska ozonska rupa nad Antarktikom, Evropa u decembru bez snega... Toliko nesrećnih događaja u 11 meseci 2011. godine, a da „apokaliptična“ 2012. još nije ni počela...

U takvim okolnostima, u tradicionalno predapokaliptičnoj Srbiji kao poručena se pojavljuje tematska antologija “Apokalipsa: juče, danas, sutra – priče o smaku sveta”, koju je priredio Goran Skrobonja, ugledni prevodilac i urednik, te autor romana Nakot i Čovek koji je ubio Teslu. Na prigodnih 666 strana stavio je čak 25 priča: sve domaćih pisaca, uz ponekog gosta iz „regiona” (Crne Gore i Hrvatske). Takav sastav, reklo bi se, u startu je garancija zanimljivosti štiva, zbog bliskih iskustava “regiona” sa najmanje jednim jahačem Apokalipse – ratom.

Po ugledu na svoje prethodne antologije, „Beli šum: antologija priča o televiziji” (2008) i „Istinite laži: priče o urbanim legendama” (2009), Skrobonja je rame uz rame stavio mejnstrim pisce (Aleksandar Gatalica, Đorđe Pisarev) i žanrovske pisce, od poznatijih (npr Oto Oltvanji, Ilija Bakić, Pavle Zelić, Milivoj Anđelković, Dejan Ognjanović, Ivan Nešić, Vladimir Lazović, Slobodan Škerović, Darko Tuševljaković, Aleksandar Žiljak) preko manje poznatih ali zapaženih (Adrijan Sarajlija, Petar Petrović, Neda Mandić Spasojević, Ratko R Radunović, Zoran Pešić Sigma, Miloš Cvetković, Biljana Malešević), do debitanata kojima je ovo šansa za ozbiljnije predstavljanje (Damir Mikloš, Marijan Cvetanović, Sanja Pavošević Alisa, Ranko Trifković, Nastasja Pisarev, Filip Rogović).

Svi su se oni manje-više uspelo okušali na pitanjima koja zaokupljaju ljudski rod još od postanja: Ako sve što nastane jednom mora da nestane, kada će se ovaj svet okončati? Šta će biti uzrok njegove propasti? Kakvo će biti lice onog što dolazi posle?

Najveći kvalitet „Apokalipse” je velika raznovrsnost ponuđenih odgovora a najzastupljeniji uzrok smaka sveta, barem onog koji poznajemo, jeste rat (biološko-hemijski, nuklearni, okultni). Slede fizička oboljenja (virusi, bakterije, mutacije), masovne ubilačke psihoze (usled izlaganja novim tehnologijama, i konzumacije „posednutih” bestselera i blokbastera), prirodne katastrofe (galopirajuća jalovost tla, singularitet, velike poplave), urušavanje civilizacije (zbog nedostatka energenata), natprirodne pojave (najezda folklornih bića, dolazak nečastivog, onostranih i kosmičkih užasa koje je prizvao čovek).

Zanimljivo je da se autori nisu doticali ekoloških katastrofa (izuzetak: Slobodan Škerović, koji je u „Apokalipsi” zastupljen sa pesmom u prozi Pisma vanzemaljcu), i tek poneko se bavio postapokaliptičnim društvenim ustrojstvima (Oltvanji je u Budi mi silan i dobro mi stoj izmaštao vojnu diktaturu u vojvođanskom miljeu, a Marijan Cvetanović u Stavroforu Kiprijanu – balkansku pravoslavnu teokratiju), dok je jedan autor (Darko Tuševljaković u priči Napolju nema nikoga) pojam apokalipse postavio vrlo široko, opisavši jedan vrlo lični – unutrašnji – smak sveta.

Najkompletniji prikaz sudnjeg dana, oličenog ne samo u originalnoj vrsti pustošenja već i u zloćudnoj promeni ponašanja preživelih, isporučio je gost iz Hrvatske Aleksandar Žiljak (Čopor); u srpski milje najbolje utemeljenu katastrofu, obogaćenu živim likovima kakve poznajemo iz okruženja, ponudila je Neda Mandić Spasojević (Direrova poseta), najjeziviju pošast, podivljalu bakteriju streptokok A, osmislio je Skrobonja (Marta), dok su Lazović i Nešić u priči U temeljima spektakularno razorili Beograd, opisujući borbu pravednika sa đavolom i zlim operativcima FBI-ja. Od pisaca „glavnog toka”, Gatalica je isporučio trodelnu priču Vek, čiji je glavni junak – strah od apokalipse, dok je Pisarev ponudio eksperimentalni In vivam aeternam.

Sve u svemu, „Apokalipsa” je zanimljivo ogledalo nemirnih vremena današnjice, i nudi ne samo upečatljive već i vrlo čitljive prizore uništenja sveta, za koje bi najbolje bilo doživeti ih književno, a nikada, nikada uživo.

Siempre Peligroso

2011-12-26T00:15:00.000+01:00

Bend Siempre peligroso nastao je tokom 2004 godine. Tokom svog odrastanja menjao je sastav u nekoliko navrata dok se nije došlo do sadašnje udarne četvorke. Naravno svi oni koji su dali sebe zarad očuvanja ovog benda ostaju prijatelji. Sada Simepre Peligroso čine Djordje Pajić – vokal, Miloš Cvetuljac – gitara, Ivica Geratović – bas i Milan Arnautović Firca – bubanj.

Siempre Peligroso samoizdao je album naziva kao Siepmre Peligroso kao odu dosadašnjem trudu koji je uložen. Album je snimljen u studiu Roud u Rumenci, produkciju je uradio Dragan Alimpijević Pik a mastering Dragan Petronić Gaga. Dok slušate naš album možete da nazrete zvuk alternativnog rock metala. Uticaji variraju od Faith no Mora, Black Sabbatha i Deftonsa. Tekstovi imaju jaku emotivnu notu, govoreći o životu i društvu uopšte.

Trenutno je bend u fazi promocije svog rada, spreman da nastupa i približi svoj zvuk vama

Web stranica: http://www.youtube.com/user/siemprepeligrosoband#p/a

2012–a, godina kada pirotski bendovi stupaju na veliku scenu?

2011-12-25T01:06:00.003+01:00

Počinjem priču o pirotskim bendovima, bar onim koji su trenutno aktuelni, konstatacijom da je definitivno oživeo ovaj moj mali gradić na jugoistoku Srbije. Kad kažem oživeo mislim na kulturna dešavanja u gradu kojih je sve više. Do pre samo godinu dana mogao se očekivati ili štaviše samo naslutiti po neki koncert, izložba fotografija ili eventualno neki drugi vid umetničkih događaja. U toku 2011-te, promenilo se dosta toga, pre svega po pitanju brojnosti organizatora, aktiviranja već postojećih i, novina koja mene najviše raduje, angažovanja mladih, kreativnih i talentovanih ljudi. Dolazim na ideju da je to možda uzrok ili čak i posledica angažovanijeg rada pojedinih bendova iz Pirota po pitanju nastupa, sopstvene promocije i prezentacije kvaliteta koji neosporno poseduju. S toga vam predstavljam tri benda po mome ukusu od onih koji su trenutno aktivni.

KURIRI

Kuriri su zaslužili počasno prvo mesto pre svega svojom koncertnom aktivnošću. Slobodno mogu konstantovati da su jedan od koncertno najaktivnijih bendova u zemlji, sa većinom nastupa u inostranstvu. Bend nastaje 2004. godine, a autorskom muzikom počinju da se bave od 2007. godine. Iza sebe imaju samoizdat Demo EP “ Fade Away” iz 2008. godine. Sami sebe svrstavaju u alternativan bend, što bi njihov zvuk, po savremenim kategorizacijama, svrstalo u mešavinu new wave revival-a I alt rock-a. Tekstovi, koji su na engleskom jeziku, govore uglavnom o ljubavi I socijalnom okruženju.

Predvođeni pevacem Nenadom Antićem, 2010. godine osvajaju drugo mesto na Jelen Demo Festu u Banjaluci u konkurenciji 36 bendova iz bivše SFRJ, pobedjuju po glasovima publike na GBOB-u održanom 2009. U SKC-u, dok im je na DEMO mastersu Radija 202 za sezonu 2009/10 pripalo drugo mesto.

Spominjući koncertnu aktivnost, mislio sam na dve balkanske turneje na kojima su svirali u Turskoj, Grčkoj, Bugarskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Rumuniji, BiH, Hrvatskoj, Sloveniji I, naravno, Srbiji.

Bend trenutno privršava svoj prvi album u beogradskom studiji Underground, čije se izdavanje očekuje početkom 2012. godine, u produkciji Marka Jovanovića Arthura. Pre desetak dana izbacili su prvi singl sa predstojećeg albuma Fade Away za koji je snimljen I spot u režiji Bratislava Vidanovića I u kome glumi balerina Ana Borošak, oboje iz Pirota. Aktuelne su svirke 23. januara u Boru, 24, januara u Zajecaru i 30. januara u Pirotu.

Korisni linkovi:

Prvi single sa novog albuma pod nazivom Fade Away uz spot za isti

http://www.youtube.com/watch?v=7ntv-iTt3eo

Nastup u Banjaluci

http://www.youtube.com/watch?v=Kj6UJ7RmEwI

Nastup u Plovdivu

http://www.youtube.com/watch?v=TN6SgR3N3l0&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=5OHtZYTdoJA&feature=related

Nastup u Nikšiću
http://www.hellycherry.com/2011/03/kuriri-shin-ei-deaf-voices.html

Myspace:

www.myspace.com/xenonprojectsebia

Facebook:

http://www.facebook.com/pages/KURIRI/250651208305116

Big Bug

Kad je reč o bendu Big Bug, možda ću biti malo subjektivniji jer je u pitanju moj favorit među pirotskim bendovima, a, opet, bend koji nemam prilike da čujem toliko često koliko priželjkujem. Razlog se može naći u sastavu benda, sastavljenog od momaka koji teže ničem manjem od savršenog zvuka.

Bend se po zvuku ne može svrstati u neku određenu kategoriju kad govorimo o vrsti muzike. U njihovoj muzici ima primesa mnogih pravaca, od alternativnog zvuka, pomalo psihodeličnog, do eksperimentalnog, rock zvuka, koji stvara osećaj lutanja kroz nebesko prostranstvo. Ne mogu se oteti utisku da dok ih slušam u meni buja kreativnost i neka sklonost ka umetnosti, rađa se neka pritajena nada u bolje sutra.

Po rečima Ivana Vasića, pevača i frontmena benda, oni kao celina funkcionišu tako što svi članovi benda odlučuju o svemu: “Poštuje se mišljenje svih, pa je zato ponekad dovoljno, kad je stvaranje muzike u pitanju, da se pojavi samo jedno “nezadovoljno mišljenje” i sve puca, kreće se iz početka. Mana takvog sistema je tromost u stvaranju, ali prednost je ta sto se na taj način brusi kvalitet, otpada nepotrebno i raste zadovoljstvo zbog postignutog. Tromost naglašava i činjenica da se sukobljavaju šest različitih vizija. Obično se unutar bendova poklapaju razmišljanja o muzici pa se zato i ljudi organizuju oko jedne ideje. Kod nas to nije slučaj.“

Dakle, tu leži razlog zbog koga ne sviraju tako često. Govoreći o svirkama, moram pomenuti efektan nastup I osvojeno drugo mesto na Jelen Demo Festu u Banjaluci u velikoj konkurenciji I pobedu po glasovima publike na istom. Po rečima žirija, čiji deo su bili I Nikola Vranjković, kompozitor, producent I član benda Block Out, kao I Vasil Hadžimanov, Big Bug zvuči kao I svi veliki svetski bendovi, na strahovitom nivou za ove prostore. Izdvojio bih I multimedijalni performans pod nazivom “Broken mirror” realizovan sa ciljem prikazivanja viđenja današnjeg sveta i pojedinca u njemu kroz vizuru samog benda Big Bug. Na sceni sa bendom koji je predstavio materijal sa nadolazećeg albuma prvenca su se našli i glumci i plesači, dok su se u pauzama između pesama emitovali video klipovi posebno kreirani za tu priliku.

Očekuje se spot, koji je veoma potreban, no I on mora biti kao I sam bend Big Bug, poseban. Zadali su sebi visoke kriterijume I pokušavaju da svaki sledeći koncert unaprede nečim novim. Aktuelne su svirke u Boru I Zaječaru sa Kuririma, kao I koncert u Pirotu planiran za januar uz goste iz Gornjeg Milanovca, bend Plišani Mališan, inače pobednika Jelen Demo Festa za 2011. godinu.

Korisni linkovi:

Nastup u Banjaluci:

http://www.youtube.com/watch?v=I8L1BJYy5Mk&feature=mfu_in_order&list=UL

http://www.youtube.com/watch?v=46xPh9kiGJk&feature=mfu_in_order&list=UL

Broken Mirror – performans iz Doma kulture:

http://www.youtube.com/watch?v=aQrltroefQk&context=C3a44c97ADOEgsToPDskJv5xRMeArSqX1_D7EucZBm

Youtube:

http://www.youtube.com/user/bigbugsound

Facebook:

http://www.facebook.com/TheBigBugBand

Vranorod

Bend Vranorod je najveća nepoznanica. Ono što karakteriše ovaj petočlani bend je melanholična, duboko inrospektivna I emotivna muzika. Počeli su sa ozbiljnim radom krajem 2008. Godine i bend je do sad izdao dva albuma, koje odlikuje muzička raznovrsnost. Prvi je bio baziran na black metalu, drugi više eksperimentalan, gde se na post-black metal nadovezuju shoegaze i ambientalni zvuci.

Svoju prvu svirku održali su kao podrška Rain Delay-u u Pirotu krajem leta 2010. Ubrzo Vranorod ima još 2 nastupa, jedan u Pirotu, jedan u Nišu i počinje sa radom na novim autorskim pesmama.

Krajem proleća 2011. Vranorod je otpočeo sa snimanjem trećeg i definitivno muzički najzrelijeg albuma pod nazivom “Dreamlike Fading”. Krajem leta 2011. godine, Vranorod je izbacio single “Colors” koji je predstavio bend u najboljem svetlu do tada. Single je naišao na odličnu reakciju publike i dostigao treće mesto na Popboksovoj top listi. Decembra 2011. godine bend objavljuje još jedan single sa predstojećeg albuma, pesmu “Secret Teller”. Ova pesma je takođe naišla na pozitivnu reakciju publike. Objavljivanje ove dve pesme imalo je za cilj da prikaže dve strane albuma “Dreamlike Fading”- onu bržu koja se ogleda u pesmi Colors i onu melanholičniju i atmosferičniju koju prikazuje Secret Teller. Sam album je trenutno u fazi mixa i njegovo objavljivanje se može očekivati oko proleća 2012. godine. Omot za album bend je uradiu u saradnji sa fotografom Korin Fischer.

Bend predstojeći album opisuje kao mešavinu mnogih žanrova, poput shoegaze-a, post-rocka, post punka, depressive rocka i mnogih drugih. Ovo spajanje žanrova ima za cilj da materijal učini originalnijim, ali i da pokaže kako je pojam “muzički žanr” prilično relativan i da je ono što određenu muziku čini katakterističnom nisu definicije nego atmosfera. Ostaje da u budućnosti vidimo koliki su dometi ovog mladog benda.

Korisni linkovi:

http://www.youtube.com/watch?v=gi6Cq0glE7I&feature=plcp&context=C3600a1fUDOEgsToPDskI4oAhna3srPlTrgOOcetll

http://www.youtube.com/watch?v=013sSn57ZVA&feature=plcp&context=C36c2f3cUDOEgsToPDskIHvg574X-LdV68dCBJCF-P

My space:

http://www.myspace.com/vranorod

Bandcamp:

http://vranorod.bandcamp.com/

Last fm:

http://www.last.fm/music/Vranorod

Facebook:

http://www.facebook.com/pages/Vranorod/123155577697190?sk=wall

Nemanja Živković

Fluid Underground - Jesen

2011-12-25T01:06:00.000+01:00

The Beguiled (1971.)

2011-12-24T00:11:00.000+01:00

režija i produkcija : Don Zigel

Najmanje čuvena saradnja velikog Don Zigela i popularnog Klinta ( Šerif iz Njujorka, Dve mazge za sestru Saru, Prljavi Hari, Bekstvo iz Alkatraza) je film koji je najčešće optuživan za mizoginiju, više nego vrednovan na pravi način. U pitanju je taj divni zadah političke korektnosti. Naime, u centru priče je Jenki koji se usled ranjavanja mora skloniti u Južnjačku školu za devojke. Ubrzo će se otkriti gledaocima da je u pitanju lažovčina, te i manipulator nesvestan svoje gluposti. Njegovo zavođenje devojaka, stare učiteljice - matice, čak i dvanaestogodišnje devojčice ( -Dovoljno za prvi poljubac), vodi ga putem kojim se ređe ide - preko stepenica do zvezda, pa i na hirurški sto (pitanje je da li moramo zavrteti svet "kartama" da bi kula pala). Obrnimo uloge za trenutak. Da je mlada dama, istog karaktera, ušla u muški internat, te završila na stolu gde joj namerno amputiraju nogu, ponovo bi se pričalo o mizoginiji, samo iz drugog ugla. Žene u ovom filmu zaista podsećaju na kakvu sektu (mada i priča ima elemente mračnih prvobitnih verzija bajki kakve danas poznajemo), ali to nisu, jednostavno su željne muške pažnje. Klint je jedini petao na vidiku, tako da je potpuno shvatljivo i što se ponašaju kao kokoške. Opet, shvatljivo je i amputiranje, zverski je da, ali ni one nisu više pokorne, već osobe vođene animalnim instinktima, prvo osvete zbog igranja sa emocijama, drugo, u interesantnom finalu filma - očuvanjem kolektiva košnice (ne kokošinjca, tamo je petao gazda, već košnice - matica).

Možda bi se Zigel našao i pred drugačijim stavom kritike da suštinski ne spada u mačo ekipu zajedno sa Oldričom i Pekinpoom, čija su pojedina ostvarenja bila žigosana zbog odnosa prema ženama kao prema kravama (neuspešni got projekti kod Oldriča, te ponajviše Psi od slame '71 drugog autora). Ova nesvakidašnja got drama, radnje iz vremena Građanskog rata je "samo" dobar film, koji crpi energiju iz vešto ocrtanih tipova (ne toliko karaktera) i umešnosti ženskog dela ansambla, ništa više od toga. A one vole kad ih pljesnete po guzi.

Milos Zivanovic

Spiritual Beggars – Return To Zero

2011-12-24T00:09:00.000+01:00

„Return to Zero“ sam namjerno stavio na led neko vrijeme. Nisam mogao da ga slušam, ponajviše zbog glasa novog pjevača. Ne zbog boje, već tehnike koju koristi koja je vrlo slična tehnici koju naše pevaljke već cijelu vječnost koriste (onaj naglašeni vibrato na kraju svakog sloga) i koji mi diže kosu na glavi. Znam, to je već moj problem, ali pošto ne pišete Vi, nego ja, sebi dozvoljavam mali iskorak u subjektivnost. Drugo što sam primjetio je da mi muzički ovaj album bode uši. Nisam znao što je u pitanju pa da ne bih nešto izvalio, bolje da ćutim dok ne sazri vrijeme da saznam. I vrijeme je došlo. Skoro sam, nakon dosta godina, preslušavao nekoliko starijih Deep Purple albuma, i eto odgovora koji sam tražio. „Return To Zero“ neodoljivo podsjeća na MK II fazu Deep Purple-a i onih nekoliko najpoznatijih albuma sa početka sedamdesetih godina. Eto problema o kome moj analitički um može da raspreda. Da li je plagijat, ili nije? Da li je omaž tom vremenu, rad ljubitelja tog pravca? Ja volim da mislim da je ovo drugo u pitanju. Volim ja da raspredam na dugo i široko. Gledajući sveukupnu karijeru svih članova benda, koja se rasprostire od početka devedesetih na ovamo, u mnogim bendovima različitog usmjerenja, od death metala do klasičnog hard rock-a, i nakon svih pročitanih intervjua, bilo bi neozbiljno i početnički zeleno, tvrditi da je plagijat. Ljudi vole i uživaju u ovoj muzici i to žele da pokažu i da stvaraju, a Deep Purple veličini danas ni oni sami sebi više ne mogu da naškode. Suma sumare, možda ne pretjerano inspirativan album, ali svakako interesantan. Također, interesantno je gledati kako će ga prihvatiti starija, a kako mlađa publika.

Nikola Franquelli

Hostel III

2011-12-23T00:03:00.001+01:00

Bio jednom jedan film po imenu Intruder. Taj film je Tarantinu poslužio kao model ne bi li napokon napisao scenario za koji će uspeti da dobije novac. Intruder je i danas klasik za mnoge fanove. A režiser Skot Spigel talentovani b-režiser koji retko snima filmove.

A kad snima, to su uglavnom n-ti nastavci franžiza na izmaku snaga.

Snimio je nastavak Od sumraka do svitanja (sasvim solidan), a sada je uzeo da radi nastavak torture porn horora čiji je serijal zasnovao Ilaj Rot. Većina ljudi iz dna duše mrzi Hostel, ali teško da i oni mogu da poreknu popcorn zabavu.

Šta ste očekivali?

Međutim, jedan je OK. Dva su već povuci-potegni.

Ali treći deo? Ma dajte.

No, Spigel zna za jadac i uspeva da udahne život ovoj priči o „elitnom lovačkom društvu“. Kao što nam je recimo Toub Huper u Toolbox Murders pokazao kako prevariti očekivanja horor fana, tako nam je Spigel pokazao kako prevariti očevivanja fana Hostela, a i žanra.

Neću ići tako daleko da kažem da je Hostel III fim bez kog ne biste mogli, ali mislim da ćete se sjajno zabaviti. Možda još više ako ste gledali prethodna dva, što je svojevrstan paradoks.

Najveća zamerka ide na kasting, a samim tim i na neubedljive likove.

Neko će reći: Pa da, ali to i treba da bude popcorn flick sa 2D likovima.

Ma nemoj. Pogledaj recimo Martyrs pa reci kako torture porn može da se izdigne na viši nivo. Zašto da se ograničavaš ako možeš dalje? Ili je možda Spigel osuđen da zauvek ostane u okviru modela koji je postavio?

Recimo da je prva trećina film najzabavnija i najbolja, a kako film odmiče ne da biva sve slabiji, već biva sve poznatiji. Sva ona divna iznenađenja i prevarena očekivanja iz prve trećine nestaju i do kraja gledamo zapravo jedan od prva dva dela Hostela.

Što, opet, nije tako loše. Ako ne očekujete previše.

A ne traje baš dugo.

Željko Obrenović

VETO

2011-12-23T00:02:00.001+01:00

Autorska hard rock grupa VeTO oformljena je 1997. godine u Boru, aktivno sviraju sve do 2000. godine. Nakon desetogodišnje pauze, bend se ponovo okuplja u izmenjenom i proširenom sastavu. Bend trenutno radi na novom materijalu u nadi da će snimiti i svoj prvi album.

U 2010. godini VeTO je imao par nastupa u lokalnom klubu i jedan u organizaciji Centra za kulturu Opštine Bor.

U 2011 godini bend je učestvovao na konkursu za 45. Zaječarsku gitarijadu, ali na žalost nisu bili pozvani. Veliku popularnost u svom gradu, a i u regionu bend je stekao zahvaljujući prijavljivanju za Beogradski BeerFest 2011. gde je na facebook stranici organizatora bilo organizovano glasanje. VeTO je imao najveći broj glasova i uspeo da se kao prvi po broju glasova plasira među deset bendova od kojih je kasnije žiri birao tri koja nastupaju na Beer Fest-u. Ni ovog puta nisu bili izabrani, ali to ih nije omelo u daljem radu. U međuvremenu VeTO je održao par svirki u organizaciji Centra za kulturu Opštine Bor u okviru borskog kulturnog leta, jednu u saradnji sa Kancelarijom za mlade Opštine Bor i još par u sopstvenoj organizaciji, od kojih im je najdraža svirka na moto skupu na borskom jezeru 01.07.2011.godine. Za kraj godine održali su svirku u borskom klubu “69” 02.12.2011. na kojoj su publici predstavili svoje nove dve pesme,

Članovi benda :

Glas – Vojkan Golubović,

Solo gitara – Zoran Stojanović,

Ritam gitara – Marko Jovanović,

Bas gitara – Dušan Vejić,

Bubnjevi – Vladan Nikolić.

Joe Shua Kizz – Barska Mušica

2011-12-23T00:02:00.000+01:00

Crnogorska hip hop scena je dobila još jedan punopravan album. Nije u pitanju samo jedna pjesma, nije maksi singl, niti mini album, već punopravni dugosvirajući, dugoprsti i zadimljeni LP, petnaest novih pjesama i petnaest novih udaraca u pleksus solaris. Nakon vrlo izraženih socijalnih tema koje su domaći reperi obrađivali, Joe Shua Kizz pravi mali iskorak. Naravno da ima socijalnih, uličnih tema, ali je balans albuma pomjeren na jednostavan provod. Kao što sam Joe Shua Kizz kaže, „Barska Mušica“ nema ništa sa istoimenim filmom, već ima sa periodom života kada se dobro jelo, mnogo pilo i neprestano dimilo te se atmosfera i provod preveli u rime. Sasvim je normalno pomisliti da su pjesme jednim dijelom o pretjerivanju i uživanju, i jesu, ali nisu i tako koncipirane, nisu pretjerivanja forme, nisu bicepsi, ćelave glave, skupa kola, oružije i prazna glava. Svaka pjesma i cijeli album su vrlo pažljivo i detaljno oblikovane cjeline, formirane i sređene pjesme na kojima su zrelost i profesionalizam kao prst u oko, prst u oko svim skepticima. Pozeraj, zavođenje i ljubav, politika i socijala, ljudska glupost, ljeto, piće, dim, more, ribe i ponovo zavođenje i ljubav – je krug u kome se album vrti. Prije sam govorio da su momci i djevojke sa crnogorske hip hop scene u rangu svjetskoj sceni i najpoznatijim akterima. Danas su oni dio te scene, grade je i unapređuju, i bogami, bolje, kvalitetnije i poštenije nego jedan veliki broj takozvanih velikih imena.

Ja jednostavno volim socijalne teme, tekstove dobro urađene toliko da pomjeraju i ljude potencijalno izazovu događaje, i ne mogu a da ne izdvojim pjesme „Mrak“, „Beton Prošlosti“ i „ Kako sam počeo lirički da masakriram“, tri testamenta, tri stava uklesana u kamen, čvrsti i postojani, bolni kao istina, vrlo oštri jezici, onako kako treba, svakome svoje, bez milosti jer ni njima je niko neće dati. Audio ratničke boje jedne generacije.

Mix i produkciju potpisuje Masturbeator, a.k.a. Dvorska Luda, i bitovi su njegovi karakterističnije sporije ali kao tuč teške bas dionice. Čovjek ima već stvorenu reputaciju koju i na ovom izdanju samo potvrđuje i održava na vrlo visokom nivou i bilo što drugo reći je izlišno. Album je za slušanje, ne da se priča u beskraj, a materijala na 47 minuta ima sasvim dovoljno. U ratu rima i bitova vs. haosa i gluposti, rep zastava se visoko vijori.

Malo o poslovnoj strani. To je jedan detalj koji malo ko posmatra, a ovdje je itekako relevantan. Naime, pristup koji Joe Shua Kizz i Dvorska Luda imaju promociji, video obradi iliti kompletnom sistemu koji podržava album, je itekako visoko profesionalan i razrađen po uzoru na zapadni model. Oni su bukvalno stvorili jednu kompletnu nezavisnu izdavačku industriju, sa samo jednim albumom. Sve je djelo njihovih ruku, ekipe i najužih prijatelja, počev od ideje, muzike i bitova, preko reklame, do izdavaštva i promocije. Ako ste mislili da su obični „klošari“, ponovo razmislite o onome što vidite i čujete, i zapitajte se „A što sam ja ikada u životu uradio ili stvorio?“. Htjeli ili ne htjeli, za neozbiljnost više nema mjesta.

Jedan od malobrojnih, ali vrhunskih izdanja crnogorske hip hop scene (sjetite se albuma Darzee-a, BRT-a ili naVAMga ... i niti jedan nije prosječno izdanje), Joe Shua Kizz sa „Barska Mušica“ pokazuje da ima talenta i volje, i ne samo to, već i da se može uraditi i izbaciti jedan odličan proizvod, a da nije podržan državnim aparatom, da se ne liže analni otvor bogatih & uticajnih, da su snovi i realnost jedno te isto, i da se sve može kada se hoće. Joe Shua Kizz razumije da u ovakvoj situaciji u kojoj je ne samo crnogorska, već cijela svjetska muzička scena, mora da snimi i izda album koji će naići na nevjerovatno jaku i nerijetko nelojalnu konkurenciju. Da li je „Barska Mušica“ spreman na tako nešto, na udarce i pesničenje ogromne hip hop komune. Iskreno, mislim da će da zada par vrlo bolnih udaraca i za to ima nekoliko vrlo jakih aduta, vrlo jaku desnicu i podmuklu ljevicu, a vi ako vas nije strah sparinga, oprobajte ga na

http://www.trablmejker.com/emisije/35/2246 .

Nikola Franquelli