Džon Kjusak napustio filmske setove zarad stripa i predstavio svoj prvi grafički roman „Momo“
Helly Cherry
Glumac Džon Kjusak, poznat po ulogama u filmovima „High Fidelity", „Con Air", „Grosse Pointe Blank" i „Being John Malkovich", poslednjih godina se sve ređe pojavljuje na filmskom platnu. Razlog, kako je sada otkrio, leži u njegovom razočaranju načinom na koji se danas donose kreativne odluke u velikim studijima, i u novoj strasti koja mu je, kaže, vratila osećaj potpune autorske kontrole: pisanju scenarija za strip.
Šezdesetogodišnji glumac je krajem jula, na San Dijego Komik-Konu, predstavio svoje prvo delo u ovom formatu, grafički roman „Momo", koji je za izdavačku kuću Mad Cave Studios ilustrovao argentinski umetnik Ignasio Noe. Strip izlazi 29. septembra, a Kjusak je medijima koji su pratili njegov nastup objasnio šta ga je odvelo od filmskih setova ka tabli za crtanje.
Radnja „Moma" smeštena je u 1972. godinu i, prema rečima samog autora, spaja žanrove: od avanturističkog road-trip filma, preko pljačkaške priče, do naučne fantastike začinjene političkom satirom. U središtu su dva odmetnika, Džonson i Tina Luiz, koji se uz lik po imenu Dok upuštaju u potragu za vanzemaljskim artefaktom i sa navodno deklasifikovanim dokumentima američke vlade. Predgovor za knjigu napisao je pisac Mark Lejner, a sam Kjusak svoje delo opisuje kao mešavinu uticaja Dona Delila, Hantera S. Tompsona i, kako primećuje kritika, ranog opusa Granta Morisona.
Više od same priče, Kjusaka je, čini se, najviše privukao proces rada. Glumac je za Varajeti rekao da je strip oduvek doživljavao kao medij najbliži filmu. „Uvek sam mislio da su stripovi najbliži filmu, zaista. Biraš kadrove, sve je jako filmično", objasnio je.
Ono što ga je, međutim, konačno ubedilo da napusti uobičajeni holivudski put jeste želja da ispriča priču bez kompromisa. „Hteo sam da ispričam priču, ali nisam hteo da pregovaram o tome kako ću je ispričati", rekao je Kjusak, dodajući da je čitav projekat nastao u dogovoru samo dvoje ljudi – njega i ilustratora. „Niko nije menjao ništa od onoga što sam napisao, niti ono što je on nacrtao. To je zaista delo koje su uradili samo dvoje ljudi, i to danas više gotovo da se ne dešava."
Kjusak nije krio ni kritički ton prema savremenom studijskom sistemu. Prema njegovim rečima, kada neko ulaže dvadeset ili trideset miliona dolara u film, svako ko učestvuje u tom poslu želi da ima svoju reč: iz straha i opreza koji, smatra glumac, guše autorski glas. Za razliku od toga, rad na grafičkom romanu opisao je kao projekat „bez algoritma", bez fokus grupa, bez komisija i, kako je slikovito rekao, bez „kompjutera negde u Sijetlu koji testira reakcije publike".
Sam Kjusak svoj strip naziva razbijačem sopstvenog imidža, priznajući da „Momo" ne prati očekivani obrazac celebrity-izdanja. Uprkos tome, ne isključuje mogućnost da se jednog dana vrati pred kameru u vezi sa ovim materijalom, rekao je da bi rado glumio u filmskoj adaptaciji „Moma", ukoliko neki studio pokaže interesovanje za otkup prava.
Ovo nije Kjusakov prvi sličaj poduhvat: 2016. godine bio je koautor zbirke eseja i razgovora „Things That Can and Cannot Be Said", nastale u saradnji sa indijskom spisateljicom i dobitnicom Bukerove nagrade Arundati Roj. Sudeći po njegovim najavama, „Momo" neće ostati usamljen slučaj. Glumac je otkrio da već radi na drugom grafičkom romanu, ponovo u tandemu sa Ignasiom Noeom.
 |
| Kjusak na Komik konu u San Dijegu 2011, foto: Gerald Geronimo |
Radnja „Moma" smeštena je u 1972. godinu i, prema rečima samog autora, spaja žanrove: od avanturističkog road-trip filma, preko pljačkaške priče, do naučne fantastike začinjene političkom satirom. U središtu su dva odmetnika, Džonson i Tina Luiz, koji se uz lik po imenu Dok upuštaju u potragu za vanzemaljskim artefaktom i sa navodno deklasifikovanim dokumentima američke vlade. Predgovor za knjigu napisao je pisac Mark Lejner, a sam Kjusak svoje delo opisuje kao mešavinu uticaja Dona Delila, Hantera S. Tompsona i, kako primećuje kritika, ranog opusa Granta Morisona.
Više od same priče, Kjusaka je, čini se, najviše privukao proces rada. Glumac je za Varajeti rekao da je strip oduvek doživljavao kao medij najbliži filmu. „Uvek sam mislio da su stripovi najbliži filmu, zaista. Biraš kadrove, sve je jako filmično", objasnio je.
Ono što ga je, međutim, konačno ubedilo da napusti uobičajeni holivudski put jeste želja da ispriča priču bez kompromisa. „Hteo sam da ispričam priču, ali nisam hteo da pregovaram o tome kako ću je ispričati", rekao je Kjusak, dodajući da je čitav projekat nastao u dogovoru samo dvoje ljudi – njega i ilustratora. „Niko nije menjao ništa od onoga što sam napisao, niti ono što je on nacrtao. To je zaista delo koje su uradili samo dvoje ljudi, i to danas više gotovo da se ne dešava."
Kjusak nije krio ni kritički ton prema savremenom studijskom sistemu. Prema njegovim rečima, kada neko ulaže dvadeset ili trideset miliona dolara u film, svako ko učestvuje u tom poslu želi da ima svoju reč: iz straha i opreza koji, smatra glumac, guše autorski glas. Za razliku od toga, rad na grafičkom romanu opisao je kao projekat „bez algoritma", bez fokus grupa, bez komisija i, kako je slikovito rekao, bez „kompjutera negde u Sijetlu koji testira reakcije publike".
Sam Kjusak svoj strip naziva razbijačem sopstvenog imidža, priznajući da „Momo" ne prati očekivani obrazac celebrity-izdanja. Uprkos tome, ne isključuje mogućnost da se jednog dana vrati pred kameru u vezi sa ovim materijalom, rekao je da bi rado glumio u filmskoj adaptaciji „Moma", ukoliko neki studio pokaže interesovanje za otkup prava.
Ovo nije Kjusakov prvi sličaj poduhvat: 2016. godine bio je koautor zbirke eseja i razgovora „Things That Can and Cannot Be Said", nastale u saradnji sa indijskom spisateljicom i dobitnicom Bukerove nagrade Arundati Roj. Sudeći po njegovim najavama, „Momo" neće ostati usamljen slučaj. Glumac je otkrio da već radi na drugom grafičkom romanu, ponovo u tandemu sa Ignasiom Noeom.