KNOCK, KNOCK (2015) – Kijanu, sunce ti žarko
Helly Cherry
Postoji neka predrasuda ukorenjena među filmskom publikom da je Eli Rot pouzdan horor reditelj, međutim kod iskonskih poštovalaca horora ta dimna zavesa odavno je razvejana sumnjom da je Eli Rot uopšte reditelj. On je dobar šoumen, verovatno i sposoban producent, ponekad čak i poluinteresantan kameo glumac, ali kao reditelj razume se u kinematografski zanat kao slepac u pikado. Marketinški kuloari stvorili su od njegovog imena nekakav sinonim za horor, ali nijedan do sebe držeći ljubitelj ovog žanra neće navesti ni „Hostel“ ni „Cabin fever“ čak ni na listu 100 najboljih i najuticajnijih horora.
Otud njegova saradanja sa Kijanu Rivsom deluje pomalo iznenađujuće, ali više iz aspekta samog Rivsa kome ovaj potez u karijeri znači samo želju da se oproba u nečemu novom i za svoje glumačke „sposobnosti“ izazovnijem nego što su to uloge akcionih heroja koje mahom žanje. S te strane „Knock, knock“ i za Rivsa i za Rota na prvi pogled deluje kao intrigantan i zanimljiv koncept, s obzirom na to da obojicu stavlja u pozicije koje pre toga nisu okupirali: Rota da pokuša da izrežira psihološki horor triler iz već presahlog „home invasion“ podžanra, a Rivsa da prvi put glumi voljenog supruga i oca pred moralnim dilemama i u realnoj životnoj opasnosti zbog nesmotrenih odluka baziranih na trenucima senzualne slabosti. I jedan i drugi mahom su promašili ceo bazen ovim nerezonskim skokom sa skakaonice.
Zahvaljujući dobročinstvu idiota koji je montirao trejler, i bez gledanja filma sve vam je u startu jasno. Rivs je voljeni muž i otac koji ostaje sam kod kuće odlaskom familije na produženi vikend na plaži. Usred noći na vrata mu zakucaju dve naizgled bezazlene, ali atraktivne i slobodoumne devojke koje su se izgubile i pritom su prigodno mokre od pljuska. Izigravajući finog domaćina, Rivs im nudi sve spasonosne pogodnosti, peškire, sušenje, taksi, čaj. Međutim, veče ubrzo postaje jedna erotizovana zamka u koju raskalašne devojke uvlače tobože naivnog domaćina. Posle celovečernje zabave nabijene seksualnim intenzitetom, kada je pomislio da se nekažnjeno provukao u svom nestašluku, Rivs saznaje da devojke nisu ono za šta se predstavljaju i da je njihova agenda sa njim mnogo nemilosrdnija nego što je mogao i da pretpostavi.
U suštini, film je moderni apdejt klasičnog trilera „Fatalna privlačnost“, iako je u pitanju rimejk dosta starijeg horora „Death game“ iz 1977. Teze i postavke po kojima će svaki muškarac, bez obzira na privrženost porodici, podleći čarima bezobaveznog odnosa i pritom zbog toga snositi nesagledive posledice, već su kinematografski obrađivane i ne govore nam ništa drugo do pukih stereotipa – svi muškarci su varalice, sve devojke su psihopate, osim ako suptilna poruka nije išla ka tome da nam dočara alegoriju zdravstvenih opasnosti od vanbračnih odnosa. Međutim, ovo je puka predvidljiva eksploatacija karakteristična samo po katastrofalnoj glumi Kijanu Rivsa. Da ne grešimo dušu, ima Rivs solidnih minuta u ovom filmu, pogotovo kada se dernja, ali sve što je trebalo odraditi suptilno, jednostavno nije mu leglo niti se u tome snalazi. Osim ako Rot i Rivs nisu nameravali da snime običan „guilty pleasure“ eskapizam koji je nenamerno smešan, onda su njihova nastojanja da iznedere opaki triler na tragu „Mizeri“ bili neuspešni, jednostavno zato što ni iz jedne scene nije isceđena maksimalna napetost koju pruža situacija. Film se može odgledati kao jednokratna zabava i jedna B filmska poslastica, koja ima neke uznemirujuće momente, ako od nje ne očekujete ništa više. Međutim, Rivs može i mora bolje i kvalitetnije od ovoga, a Eli Rot je samo potvrdio ono što se odavno zna. Njegova slika u javnosti nije ništa više nego loše konstruisano „Potemkinovo selo“.
Ocena 2+
Zahvaljujući dobročinstvu idiota koji je montirao trejler, i bez gledanja filma sve vam je u startu jasno. Rivs je voljeni muž i otac koji ostaje sam kod kuće odlaskom familije na produženi vikend na plaži. Usred noći na vrata mu zakucaju dve naizgled bezazlene, ali atraktivne i slobodoumne devojke koje su se izgubile i pritom su prigodno mokre od pljuska. Izigravajući finog domaćina, Rivs im nudi sve spasonosne pogodnosti, peškire, sušenje, taksi, čaj. Međutim, veče ubrzo postaje jedna erotizovana zamka u koju raskalašne devojke uvlače tobože naivnog domaćina. Posle celovečernje zabave nabijene seksualnim intenzitetom, kada je pomislio da se nekažnjeno provukao u svom nestašluku, Rivs saznaje da devojke nisu ono za šta se predstavljaju i da je njihova agenda sa njim mnogo nemilosrdnija nego što je mogao i da pretpostavi.
U suštini, film je moderni apdejt klasičnog trilera „Fatalna privlačnost“, iako je u pitanju rimejk dosta starijeg horora „Death game“ iz 1977. Teze i postavke po kojima će svaki muškarac, bez obzira na privrženost porodici, podleći čarima bezobaveznog odnosa i pritom zbog toga snositi nesagledive posledice, već su kinematografski obrađivane i ne govore nam ništa drugo do pukih stereotipa – svi muškarci su varalice, sve devojke su psihopate, osim ako suptilna poruka nije išla ka tome da nam dočara alegoriju zdravstvenih opasnosti od vanbračnih odnosa. Međutim, ovo je puka predvidljiva eksploatacija karakteristična samo po katastrofalnoj glumi Kijanu Rivsa. Da ne grešimo dušu, ima Rivs solidnih minuta u ovom filmu, pogotovo kada se dernja, ali sve što je trebalo odraditi suptilno, jednostavno nije mu leglo niti se u tome snalazi. Osim ako Rot i Rivs nisu nameravali da snime običan „guilty pleasure“ eskapizam koji je nenamerno smešan, onda su njihova nastojanja da iznedere opaki triler na tragu „Mizeri“ bili neuspešni, jednostavno zato što ni iz jedne scene nije isceđena maksimalna napetost koju pruža situacija. Film se može odgledati kao jednokratna zabava i jedna B filmska poslastica, koja ima neke uznemirujuće momente, ako od nje ne očekujete ništa više. Međutim, Rivs može i mora bolje i kvalitetnije od ovoga, a Eli Rot je samo potvrdio ono što se odavno zna. Njegova slika u javnosti nije ništa više nego loše konstruisano „Potemkinovo selo“.
Ocena 2+
Slobodan Novokmet