Markiz de Sad - „Filozofija u budoaru“



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ako imate listu knjiga za čitanje koju zdušno produžujete, skraćujete i prepravljate, verovatno i sami usled čitave užurbanosti svakodnevnog života pravite prioritete i pojedine knjige večito ostavljate za „kad budem imao/la vremena“. Blaženopočivša izolacija i mere preduzete u vezi sa njom ostavile su me odsečenu od sveta (od biblioteke), sa hrpom skoro nagomilanih knjiga, ali su me i preorijentisale na sopstvene police i upravo takve knjige (jer odmor od književnog kanona je katkad neophodan). U tišini između klasika književnosti i poezije sa druge strane okeana, kao da je samo želeo da zaraza uspori tempo života – čekao je Markiz de Sad.

„Filozofiju u budoaru“ (1795) sam oduvek smatrala light De Sadom (bar u početku). Delo, podeljeno na dijaloge, odiše duhom manifesta i prožeto je večitim podsetnikom na bedu ljudske egzistencije koja se lakše podnosi prepuštanjem sumračnim, razuzdanim, brutalnim carpe diem trenucima. Ukoliko ste se već susretali sa erotikom to je usitinu lepo, ali sada možete uvideti do koje mere eksplicitnosti se može dovesti literatura (kao i kako najpre možete dospeti tamnice).

Blud je veština. Strast kida okove razuma. Poznavanje ljudske anatomije je traženje izvora zadovoljstva. Vrlina je oličenje licemerja, uzdržanost je neodrživa, a žena treba da se podaje uvek kad ima priliku. Ovo treba da nauči mlada Eženi na dvodnevnom susretu sa madam De Sent Anž i gospodinom Dolmanseom, ali i sa Vitezom i vrtlarom Ogistenom koji se priključuju u presudnim trenucima. Eženi, u početku više tretirana kao objekat koji tek na kraju iskazuje svu svoju bestijalnost, prepuštena je na milost i nemilost intenzivnom prosvećivanju, namamljena u mreže razvrata i zavedena filozofijom gospodina Dolamansea.

Šta tačno propoveda gospodin Dolmanse? Ateizam, bogohuljenje, incest, prostituciju, podvođenje, čedomorstvo, pedofiliju, mazohizam, sadizam i zločin i sve to trezveno obrazloženo. U svetu samovolje i samodovoljnosti to je sve logično, prirodno i opravdano. Naravno, sve je propraćeno još i prilježnom dekonstrukcijom hrišćanstva i vladajućih običaja, kao i osvrtom na ideju republike. Dolmanse nam daje sve i to nam daje sve na korist. Red pornografije, red filozofije, pa kome se šta više sviđa. Ako ste se već odlučili da krenete na ovo putovanje, videćete da jedno bez drugog ne ide.

Kroz dijaloge začinjene poganim markizovim jezikom svedočimo gradacionom rastu pomame francuske aristokratije. Sa vremenom i novcem kojih ima na pretek, sa položaja kojem legitimitet daje samo rođenje i koji im može pribaviti oprost zakona za svako svoje nedelo, ne znajući šta više može da uradi da dosegne novo i još veće zadovoljstvo, plemstvo se odaje svakoj bezumnosti ne mareći za obzire kao, uostalom, ni za druge ljude. Takvi su De Sadovi muškarci: izopačeni sladostrasnici žedni krvi, hedonisti prepuni prohteva, eksploatatori. I takve su žene De Sadovog panteona: slabašne Venere ili prekaljene bludnice – jedini upotrebljivi materijal za dostizanje vrhunca. I zlostavljanje, naposletku.

Hladnoća, odlučnost, bezbrižnost i čak osećaj nadmoćnosti sa kojom likovi pristupaju delima i uopšteno svom lagodnom životu predstavljeni su tako da nam se čine pitkim i nenapornim za čitanje. Kao pripovedač markiz se vešto zaklanja svakom profanom rečju ili još crnjim gestom, a um svakog njegovog lika je deo njega samoga. Nijedan od tih umova ne zna za milost niti pokajanje.

Nakon čini se beskrajnih bahanalija i bezobzirnih filozofskih lekcija, ni ne treba da nas čudi obred koji markiz ostavlja za kraj: brutalno zlostavljanje i namerno prenošenje sifilisa pobožnoj madam de Mistival. Dinamika ovog svetogrđa je takva da je gotovo filmska, svi dometi zverstva su dosegnuti, sve granice zdravog razuma razrušene, sav smisao ljudskosti poništen. Od verbalnog unižavanja i psihičkog zlostavljanja pa do zašivanja naživo, sve poprima atmosferu košmara. Ukoliko možete usitinu da se uživite u položaj i da saosećate sa madam de Mistival (Eženinom majkom), ova spirala koja vodi naniže, u ambis psihopatije, doseže svoj stravičan kraj. Uostalom, ovo vam može biti uvod i za knjigu „120 dana sodome“.

Na kraju se postavlja logično pitanje: zašto treba da čitam De Sada? Prvenstveno da pomerite svoje granice u čitanju i doživljavanju literature. Zatim da preispitate svoja shvatanja morala (ili je zaista u društvu moralno sve ono oko čega se dogovorimo), jer nema te izopačenosti, društvenog statusa, finansijskog stanja, zanimanja niti fetiša koje nam markiz nije bacio u lice i nikad osudio. Naposletku, čitajte „Filozofiju u budoaru“ iz čiste zabave.

Sa kraja 18. veka, iz tame zatočeništva, Markiz de Sad kao da poručuje: „Smrt svemu.“

Milica Prodanov



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva