Halloween in Heaven... Easter in Hell - Desetogodišnjica smrti Pitera Stila



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Type O Negative jedno je od najvećih imena gothic/doom metala (rame uz rame sa svojim engleskim savremenicima - Paradise Lost), i već pri prvom slušanju biva jasno da je takav opis verovatno najbolji - eterične harmonije gitare i klavijatura razlivaju se i mešaju iznad masivne strukture bubnja i basa. Zvuk je težak, tempo usporen, a tekstovi oblikovani vizijama propasti.

Zanimljivo je, recimo, kakvu ulogu ima unošenje elemenata iz neposrednih okruženja nekih od bendova pod istom žanrovskom kupolom.

Tako na primer, kod pionira ovog pravca, legenardnog Black Sabbatha, "Propast" je produkt industrijalizacije, zagađenja, radiacije i smoga (elemenata direktno preuzetih iz rodnog im Birmingema). Svet truli, a ljudi su slepi. Eskapizam je u mamurluku (Killing Yourself to Live), uz paranoju i demonske vizije kao moguće nuspojave.

Kasnije, kod egnleskog Paradise Losta, poreklom iz Halifaksa, ona je apstraktna, sveprisutna i nevidljiva sila koja neće iznenada doći s nekom kataklizmom; i mi i svet koji nastanjujemo odavno su oblikovani njenim prisustvom - ona je u nama. Sami smo sa svojim neuspesima, sumnjama, sa svojom konačnošću i iskvarenošću, i nikakav Spasilac neće to magično raščiniti.

Međutim, kod Type O Negative, uticaj okruženja (Njujorka) presudan je za razumevanje njihovog slojevitog zvuka i Piterove poetike. Njujork je za Pitera ono što je Tvin Piks za Linča - svojevrsni Limbo na ivici snevanja, a "Propast" su iznenadni, oštri ubodi stvarnosti - zavisnost, neadekvatni bolnički tretmani, smrti članova porodice (ali i prijatelja, muzičkih idola i kućnih ljubimaca), talasi depresije i propale veze.

Kao i Tvin Piks, i ovaj je svet obojen nostalgijom - za detinjstvom provedinim na očevom brodogradilištu i pop kulturom šezdesetih i sedamdesetih. Česte su reference na likove iz televizijskih serija, a obrade popularnih pesama tog perioda, oživljene u neko novo "spookičasto" postojanje, zauzimaju posebno mesto u plodnom opusu ovog neobičnog benda.


Zaista, Type O Negative je (pored Marilyn Manson-a i znatno novijeg Ghost-a) jedan od malobrojnih bendova čiji se talenat za odabirom, aranžiranjem, rekontekstualizacijom postojećih pesama i njihovom pozicioniranju unutar strukture sopstvenih albuma jasno izdvaja u gomili (metal) bendova koji su probali slično.

Black Sabbath, The Doors, Jimi Hendrix, Deep Purple, Neil Young... samo su neki od izvođača čije je pesme Type O odenuo svojim "gloomy-doomy" ruhom, od kojih su lični favoriti urnebesno-zlokobni "Santana Medley" (koji stilski i tematski tako dobro komunicira sa svim autorskim materijalom snimljenim pre toga, da deluje gotovo kao samo-parodija) i "Day Tripper (Beatles Medley)", čiji (anti)klimaks - She's so heavy - primer je obrade koja nadmašuje original.

Uticaj hipi kulture šezdestetih toliko je prisutan da neke od pesama poprimaju skoro meditativni karakter - Can't Lose You, kompleksna je improvizacija na sitru, praćena disonantnim gitarama, sirenama, i povremenom upotrebom višeglasja.


Imena konkretnih ulica, raskrsnica, bolnica, klubova, zabavnih parkova i brodogradilišta često proviruju kroz Pitove tekstove čineći svet njegovih pesama gotovo opipljivim. Ovi putokazi usmeravaju nas kroz snolike predele uspomena, dok se melodije ulivaju jedna u drugu, a lutanja nam obogaćuju semplovi udaljenih parobroda, galebova, policijskih sirena, crkvenih zvona, cirkuskih životinja, elektrokardiograma...

Valja napomenuti i da je Piter u svoju muziku unosio veliku dozu humora. "The Misinterpretation of Silence and its Disastrous Consequences", njihova "kompozicija" sa prvog albuma, odličan je primer toga. Naime, iza ovog neobično dugog i intrigantnog naziva, nalazi se - waitforit! - ceo minut potpune tišine. Ovaj čin neodoljivo podseća na anti-omot Belog Albuma Bitlsa (i možda i jeste namerni mig velikom bendu, budući da ih je Piter često navodio kao jedan od svojih omiljenih), ali TON ide korak dalje, te svoju "kompoziciju" stavlja na best-of kompliaciju (jednako duhovitog naziva - The Least Worst of), tretirajući je kao jedno od svojih najboljih umetničkih dostignuća.

Polarizacija prisutna u muzici i tekstovima uspešeno je zaokružena i vizuelnim identitetom. Omote albuma krase fotografije propuštene (uglavnom) kroz zeleni filter, a povremena je i upotreba narandžaste kao njene suprotnosti. Ove boje odgovaraju kontrastnim motivima Piterovog simbolizma - zelenilu proleća i oktobarskoj rđi.


Propušteni koncert Type O Negative u Beogradu, 2007. (p)ostao je tema mog večitog kajanja. A ipak, bend je bio okvir brojnih izlazaka, mog jedinog odlaska na bejzboj meč (prilikom kog je čovek iz obezbeđenja pogledao moju izbledelu majicu, prepoznao motiv sa omota Bloody Kisses i rekao: "It's a damn shame he died..."), a pesma "Halloween in Heaven, Christmas in Hell" - koju je Piter posvetio preminulom prijatelju, Dajmbegu Darelu - bila je jedna od poslednjih stvari koje sam podelio sa sopstvenim prijateljem tokom razgovora o herojima koji su nas napustili (Skotu Vejlandu, Lemiju, Bouviju i Prinsu), potpuno nesvestan da ću ga za nekoliko meseci zauvek izgubiti.

Deset godina nakon Piterove smrti, Njujork je masovna grobnica; u danima beznađa - dok avenijama odjekuje zvuk sirena, orgulje sviraju u praznim katedralama, leševi bivaju sahranjeni u parkovima, zdravstevni sistem puca, a Toni Ajomi prodaje gitaru na aukciji, ne bi li pomogao u borbi protiv pandemije - teško da postoji muzički album relevantniji od World Coming Down (1999):
Sa svojim (sistemskim?) "kvarom" u uvodu, svojim teškim, obrušavajućim zidinama zvuka, povremeno prošaranim reverberantnim odblescima nevidljivih (fantomskih) orgulja, svojom trijadom zvukovnih sekvenci - minijaturne smrti, zvučni kolaži simboličnih naziva (Sinus, Jetra i Pluća), presecaju album na tri mesta - svojim ciničnim tekstovima i adekvatnim naslovima pesama (Everyone I Love is Dead, Who Will Save the Sane, World Coming Down, Everything Dies...), svojim besramno gotskim diptihom - raskošnog zvuka i tematskog jedinstva - povezanim motivom vaskrsle drage (Creepy Green Light, All Hallows Eve), svojim paradoksom seksualnog zadovoljstva i katastrofičnih posledica koje ono ima - zanimljivim posebno sada kada je svaki fizički kontakt potencijalno smrtonosan - (Pyretta Blaze), svojim nemilosrdnim epilogom - kolažem pesama Bitlsa, iskopanih iz deponije sećanja, oživljenih za trenutak (onaj poslednji, u kome se fragmenti života smenjuju u bljesku), a potom naglo ugušenim mukom, i konačno, sa svojim omotom - fotografijom ruševina pod Bruklinskim mostom i siluetom grada obavijenog zelenim smogom, album predstavlja umetničko delo savršeno objedinjeno motivom propadanja. Sastavljen kao katarzična tvorevina u momentima, pre svega, ličnog propadanja (tj, kao lična, internalizovana tragedija unutar šireg spektra - ogromna za sebe, a nevidljiva za svet), album sada poprima univerzalni karakter, (proročki) ilustrujući bukvalno urušavanje sveta kakvog znamo.

Ironično, u bookletu sledećeg albuma (Life is Killing Me, 2003) stoji natpis: TYPE O NEGATIVE IS A NON PROPHET ORGANIZATION.

Desetogodišnjica smrti Pitera Stila - koincidentalno u vreme Uskrsa i epidemiološke katastrofe svetskih razmera - prilika je da se setimo svih svojih heroja; Muzičara, prijatelja i svih onih koji su doprineli oblikovanju naših života. U neizvesnim danima pred nama, možda nam upravo sećanje na njih bude jedina preostala veza sa svetom u kome smo nekad obitavali.

Aleksa Skočajić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva