Slobodan Škerović: Knjiga o Moritomu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

OKSIMORON KAO PRINCIP UNIVERZUMA

U izvanrednom poduhvatu, kakvog na ovdašnjoj književnoj sceni nema ravna, Slobodan Škerović (1954) objavio je u 2015. godini čak pet novih knjiga dok je dve godine ranije takođe objavio pet novih knjiga. Ova činjenica sama po sebi izaziva puno poštovanje i svedoči o izuzetnom intelektualnom naporu, usredsređenosti i posvećenosti umetničkoj viziji stvaraoca na vrhuncu kreativnosti. A kada znatiželjni čitalac započne iščitavanje ponuđenih dela srešće se sa bezmalo nesagledivom širinom Škerovićeve imaginacije: njegovo petoknjižje iz 2015. započinje „Bizarni kosmoplov“ sa podnaslovom „Naučnofantastična haiku poema“ koju čine 53 prizora-iskaza-slike tematski raznolika ali nesporno oplemenjena blagotvornom smirenošću koju nudi svedenost forme. „Projekat Brandon“ sa podnaslovom „Roman-poema“ nosi drugačiji formalni okvir (dugu pesmu), drugačiji govor i dah koji takav govor traži i omogućava. Sledi (prema spisku odštampanom na poslednjoj korici knjiga) „Knjiga o Moritomu“ sa odrednicom „Moritomova egzegeza“ koja je zbirka pomešanih kraćih i dužih pesama te prozni „Kofer“ razbarušeni „blog roman“ i, konačno, „Jeta“ koju čine istoimena poema iz 1984.g, poema „Budi se, Budni“ iz 2007.g. i zbirka „Jerihonska manufaktura“ iz 2006.g. koja pleni spojem stihova odeljenih dvodecenijskim zjapom što joj je, pak, darovalo specifičnu atmosferu u kojoj se zapaža motivsko i zanatsko sazrevanje i stasavanje (a bez naknadnog usklađivanja i profilisanja kao što je neretko slučaj u knjigama izabranih pesama).

Vratimo se (ili pođimo) sada „Knjizi o Morimotu“. Utiske o njoj lako je i teško odrediti. Ona je neobuzdana, razbacana na bezbroj prostorno-vremenskih strana, šaljiva i cinična. Jednako tako je zahtevna, hermetična, višeznačna i nesputano razdragana. Ona spaja ono što je nespojivo, ona je funkcionalni oksimoron. U njoj otkucava Univerzum i Multiverzumi i Makro i Mikro svetovi, ona prati obično-neobične ljude-likove-kreature u usporenim koracima, u raskoraku, u oštrom trku, u svemu što ih čini i karakteriše i onome što je njihov ispad i eksces, naizgled ničim izazvan. Fragmenti caruju pesmama i slikama ali se, ipak, konačno slažu u veliki mozaik kome, istina, neki delovi nedostaju jer nisu ispisani (tačnije, pretpostavljamo i nadamo se da još nisu ispisani) od ruke ovog autora ali će ih, u nekoj drugoj inkarnaciji, možda ispisati novi pisci (jedan od njih to je već uradio: Adrijan Sarajlija, provereni pripovedač i romansijer, povremeno, premalo vizuelni poeta u knjizi „Goli glasovi“ 2017.g.).

Ko je, u stvari, taj narečeni Moritomo čiju egzegezu-pojašnjenje-tumačenje- intelektualni uzlet i stasavanje srećemo na ovim stranicama? Rečju, on je nesporno filozof-zafrkant (ili cinik ili nihilista?). Da li je filozof zato što zna mnogo ili ne zna ništa, pitanje je na koje je svaki odgovor pogrešan. Da li je zafrkant zato što zna previše pa se pita „čemu sve to“ ili je visprena neznalica kojoj je jasno da ne može da nadoknadi izgubljeno pa se i ne trudi da to uradi a svoju nelagodnost i manu pretvara u vrlinu i odbrambeni stav? Kako god bilo, on krstari bespućima Svemira, lunja po vidljivoj i nevidljivoj materiji, prebire po idejama kao posebnim entitetima, druži se sa sumnjivim tipovima živopisnih imena, izvodi svakojake kalambure (ili su to naučni eksperimenti ili neortodoksna, nepropisana upotreba visoke, napredne tehnologije?).

Moritomo može biti (ili jeste) naslednik-klon-novi lik legendarnog Gospodina Kogita, pomalo zbunjenog i često zapitanog, mudrog ali bespomoćnog, rečitog ali slabašnog. Naravno, Gospodin Kogito je ostao u XX veku koji je dobrano oslonjen na XIX vek a ovaj se opet itekako naslanjao na XVIII itd itd. Novi Gospodin Kogito ili Moritomo uopšte ne mora da priznaje svog prethodnika jer su se vremena promenila: ono što je juče bila fantazija danas je stvarnost a sutra će biti prošlost. Nekadašnja naučna fantastika (SF) tako bolno materijalna sada je „metafizički SF“ u kome mašinerija „poništava / Ograničenja organizma / Oslobađajući um od granica...“ (Rezonanca i interferencija). Tehnologija je, ipak, samo sredstvo a ne cilj baš kao što su predstave o brojevina pokretne a „Sami brojevi se ne kreću...“ (Fraktalna jednačina). Dostizanje nedostižnih ciljeva moćnim mašinama otkriće samo nove ciljeve ali neće doneti ispunjenje, spoznaju, zadovoljstvo, uvid u svrhu. Mangupa, vragolana i zamlata biće mnogo-bezbroj i u dalekoj budućnosti. A mudraca? Sva je (ne)prilika malo - ili nimalo. Moritomo je, možda, između ostalog i zadesni mudrac ali ga to ne opterećuje u vrtoglavom haosu koji mu se dešava. On će, pošto dezertira (Šta je sve kazao Moritomo pre nego što je umro), lako zaključiti da je mirovanje kretanje prazninom (Moritomo i Brandon se zavitlavaju), da „Ideje su svest (...) / Naročito kad su mrtve.“ (Venac za Macuharu).

Lirski (anti)junak Moritomo ne pojavljuje se lično u svakoj pesmi ali njegov duh blagotvorno (i/ili kužno) lebdi i u njegovom odsustvu bilo da su pesme kratke i škrte, tek krokiji, bilo da su se razbokorile ne priznajući granice. Kako god udenuti, stihovi su vrcavi, iz njih izbija svežina, neopterećenost znanim poređenjima, formalizovanim iskazima, floskulama. Zdravi smeh i podsmeh, alizije, karikiranje i (do)vođenje do ruba apsurda dodatno će razgaliti čitaoca ako samo pod uslovom da je spreman da otvorenih očiju i duha sasvim mentalno hedonistički iščitava ovu pesničku majstoriju.

Ilija Bakić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva