InnerSphere - Balkan Tour 2018
InnerSphere - Balkan Tour 2018

Island of Death: Grčki "Srpski film"



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Džejn i Kristofer su dvoje mladih globtrotera, koji su ne samo po pitanju polnog opštenja kao stvoreni jedno za drugo. I u izboru drugih aktiviteta su ova dva medena srca - uglavnom kopuliranje sa neznancima i potom nerazborito ubijanje istih - kao jedna duša u dva (atraktivna) tela. Tela njihovih žrtava obavezno bivaju fotografisana, ne bi li mlađarija imala i materijala za masturbiranje, ono, kad se umori od tolikog karanja. Umalo da zaboravim, Džejn i Kristofer su rođeni brat i sestra, koji na samom početku ove priče stižu na Mikonos, gde se bolesna igra dvoje umnobolnika skoro bez ikakvih poteškoća nastavlja, jer spleter Boni i Klajd su naravno u bekstvu. Jedini mali problem, policajac, koji je naizgled gledao previše bleksplotejšn filmova i već duže vremena juri ova dva krvnika, takođe ubrzo biva smaknut sa lica zemlje. A drugih policajaca nema, jer... tako je to bilo sedamdesetih, ´bem li ga. U daljem toku ove fabule o nemoralu i bludu, Džejn sve češće biva nesigurna koliko u smisao toliko i u zakonitost njihovih (zlo)dela, da bi na samom kraju veliku ulogu u sudbi mladih perverznjaka igrao napaljeni pastir jer u ovom filmu ništa nije normalno leptemaznuo!

Godine 2003., 28 godina nakon realizacije ove treš granate, na nemačkom tržištu je bilo objavljeno fensi spešl izdanje Ostrva Smrti, koje sadrži i veoma poučan intervju sa režiserom Nikom Mastorakisem. Samokritičan i vrlo iskren, ovaj filmadžija bez dlake na jeziku govori o stvaranju ovog bastarda od filma. Uvek je zanimljivo je dobiti uvid u intenciju kreatora, pogotovo imajući na umu kako davne 1976. godine, i nije bilo uobičajno da se na velikom platnu (i to u jednom filmu!) vide gej&lezbo seks scene, incest, sodomija, pising, gola tela en masse, (homo & animal) silovanja, razna (druga) mučenja, droge i hipici manijaci!

Mastorakis ilustruje da je posle gledanja Teksaškog Masakra Motornom Testerom bio neverovatno zgrožen zbog nasilja i nehumanosti u Huperovom klasiku, ali i veoma iznenađen koliko se sa ´vakvim gnusnim ostvarenjima može zaraditi love. I pošto je love, pardon, lova all you need, samo par dana posle traumatičnog iskustva, u glavi mladog reditelja nikla je ideja o filmu koji bi još neposrednije tematizovao najmračnije instinkte beštije zvane čovek. Da je za realizaciju ovakvog filmskog poduhvata mogao očekivati samo, blago rečeno, mikroskopski budžet, znao je i pre ulaska u poteru za mogućim finansijerima. Međutim, bez obzira na manjak drahmi u novčaniku, Mastorakis je sa malo resursa uspeo da - kao i Huper pre njega, jelte - svoju priču vizuelno inscinira na način kako to samo kreativni režiseri sa manjkom sredstava ali višak ambicija to znadu i umeju. Grandiozna slika Mikonosa, sa svojim čuvenim belim kućama ravnih krovova, raznobojnim vratima i prozorima i balkonima uvek punih cveća su vrsni pejzaž za svaki filmski žanr, ali i pogodna dihotomija na mrkli mrak u umovima monstruoznih protagonista. U noćnim scenama, koje su vidljivo snimane danju sa filterima na kamerama, ovaj prelepi grad na Kikladima dobiva neku čudnu jezivo-lepu atmosferu.

U filmu ovakvog kalibra je naravno suludo očekivati glumačku ekipu koja sebe može nazvati tim imenom, a u ovom slučaju posebno, jer su pred kamerom stajali uglavnom ljudi koji sa glumom nikad nisu bili u dodiru. Najbolji primer su hipici-silovatelji (tako je, ovde ni deca cveća nisu fina), dvoje pravih američkih turista, koji su slučajno bili u gradu i bili ubeđeni da preuzmu dve male uloge. I sam Mastorakis se pojavljuje u jednoj mini ulozi, ali ne krije kako ga njegovo neumeće i dan-danas nasmeje (iako pored njegovog ima i mnogo gorih performansa). Jedino u finalnoj sceni infantilno-kretenskog pastira otelovljuje Nikos Zahidiris, koji je 60ih bio velika zvezda grčke kinematografije. I to je neki stejtment, kad najdebilniju ulogu dadneš jedinom pravom glumcu na setu.

Za ubedljive efekte naravno takođe nije bilo kinte, iako tu i tamo šiklja krv, a vredna spomena je u svakom slučaju scena u kojoj žrtvi glava bude otkinuta bagerskom zahvatnom lopatom (!). Od oneg velikog bagera, kao što ga je dvehiljaditih godina šoferirao „naš“ Džo, pre nego što je otišao za Nemačku, znate već. Lično me je najviše potresla scena u kojoj Džonatan zverski kasapi mlado jagnje – dok ga pohotno penetrira. Neću ni da znam kako su to snimili (jadna životinja je bila polu-uspavana i kao nije bila svesna ludila oko nje).

U narednim godinama, pa sve do dana današnjeg su nastali šokantni(ji) filmovi koji su bez daljneg nadmašili „Island of Perversion“, „Cruel Destination“ ili „Devils in Mykonos“, kako se ovaj alternativno zove, ali Mastorakisijev iksplojter, bar u nekom istorijskom smislu, ostaje jedan od „bisera“ apsurdnog, prekorljivog i odvratnog komada (evropske) kinematografije. Poznavaoci žanra bi bar trebali da su čuli za njega, normalni smrtnici bolje da nisu i još bolje bi bilo nek´ i tako ostane. Mada, ko je u tekstu stigao do ovog reda... Izvin´te drugari, jebi ga, sad je kasno!

Robert Mihajlović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva