SUBVERZIJA PRINCIPA KRATKOG PAMĆENJA



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Prikaz knjige „Žulj na žulj“ Milana R. Simića; izdavač: „Društvo 'Trag'“, Velika Plana 2017.

Milan R. Simić (1959), pripovedač, romansijer, književni kritičar i urednik književnog časopisa „Trag“, najagilniji je i u javnosti najprisutniji kao aforističar. Bavljenje aforizmom kao izuzetnom formom, koja jednovremeno traži (i podrazumeva) aktuelnost i vanvremenost, mudrost i ludizam, cinizam i nežnost, spartansku disciplinu i razigranost, težak je (rudarski?) posao koji zahteva stalnu, visoku koncentraciju i osetljivost za makro i mikro društvena dešavanja. A toga - dešavanja - na ovdašnjim prostorima u proteklim decenijama svakako nije manjkalo. Stoga se i „produkcija i proizvodnja“ aforizama uvećala a oni bili (i jesu) široko popularni kao glas zdravog (ali retkog) razuma, (prirodnog) naslaganja i subverzije (jednoumlja). Ipak, ne sme se smetnuti s uma da je i u socijalističkim (svakako mirnijim, sigurnijim i bogatijim) vremenima bilo vrsnih aforističara čija su dela opstala do danas (D. Radović, Vl. Bulatović VIB); burna vremena, dakle, sama po sebi nisu ni temelj ni garancija dobrih aforizama. No, aforizme je, od 1990-tih naovamo, ispisivao veliki broj autora terapeutski dajući oduška sopstvenoj i socijalnoj frustraciji. U nekom budućem vremenu istorija raspada Jugoslavije i njenih naslednica sve do savremene Srbije mogla bi se istraživati i kroz analizu aforizama stvaranih u tim/ovim „smutnim vremenima“. Naravno, mnogo materijala biće (i već danas je) nečitljivo bez poznavanja dnevnog konteksta ali je to, ipak, svojevrsno neminovno tekuće, „kratkotrajno pamćenje“ društva/države. Ono (aforizama) što prođe rešeto vremena svakako će sadržati misli koje otkrivaju zajedniče tačke u sveopštem razvoju zajednice. Simić je nesporno svestan ovih zakonitosti i varljivosti „igranja na prvu loptu“ dnevne aktuelnosti - iako je dobar deo aforizama u ovoj knjizi objavljivan u nedeljnom izdanju novosadskog lista „Dnevnik“ - pa svoje intelektualne oštice i bodlje ne troši na puke političke trivijalije čime, u startu, bira primireniji ton i uzdržanost a što nikako ne znači da su njegovi aforizmi manje vrcavi i provokativni.

Uprkos tematskoj šarolikosti koja odgovara izazovima različitih segmenata društvenog života, znatiželjni čitalac, kako stranice knjige odmiču, prepoznaje, sa gorkim osmehom na licu, neke od Simićevih stalnih tema kojima se neminovno iznova i iznova vraća, promišljajući ih, kao krucijalne, iz različitih uglova. Takva je tema demokratije, „na sva usta“ i „na velika zvona“ propagirane i slavljene (mada ćemo, piše Simić, na kraju demokratskog procesa demokratiji videti leđa) čiji domašaji u realnosti, dakle na izborima, nisu baš tako izuzetni jer kad narod izabere pogrešene „jedva čeka sledeće izbore da ponovo izabere pogrešne!“. A između izbora stanje je redovno: narod se revnosno prisluškuje, održavaju se demonstracije na koje vlast reaguje silom, proces rehabilitovanja prošlosti se zahuktao i više se ne zna ko je pobedio ni u skorijim ni u ranijim ratovima (a ni status Turaka nije najjasniji), mada, istini za volju, jedna je tačka nesporna a njen usklik glasi „Evo sekire, kamo ga Kum?“. Novija (nam) istorija još nije falsifikovana jer - nije bilo vremana a opšti je problem „tek što savladamo jednu verziju naše istorije, lojalni istoričari ispišu drugu verziju.“ Istovremeno, narodne kuhinje rade punom parom a na tržištu rada su „sve nestranačka ličnost do nestranačke ličnosti!“ Problema sem u zdravstvu ima (čak) i sa izmišljenim neprijateljom koji pruža otpor i odbija da sarađuje. Čini se da najbolje rade kontejneri (možda zahvaljući i tome što je vlast rešila da ih ne prazni redovno). „Iskušenja“ kontejnera su velika pa otac moli sina da se ne okreće dok mu prilazi a je otkrivena i potencijalno opasna pojava: „Intelektualci su se osilili. Počeli su da prilaze kontejnerima.“

Svakome se, posle ovih zapažanja, nameće pitanje: kako i kuda dalje? Simić ima jedan odgovor u dve varijacije: „- Recite mi, gde je put u srećnu budućnost? - Morate nazad pa okolo!“ odnosno „Ugasili su nam svetlo na kraju tunela. Moramo nazad, pa okolo!“. A šta činiti do tada, kako se ponašati prema svemu što okružuje slabašnu, poniženu i uvređenu jedinku. Odgovor je individualan, svako ga donosi za sebe, u krajnjem suočenju sa sobom i sopstvenim nadama i očekivanjima. Aforizmi su tu da (hrabro) skrenu pažnju, da razgrnu svakodnevne omame i opsene i prikažu pravo lice stvari i moguće ishode današnjih događanja. Simić ni po pitanju uticaja aforističara nema iluzija jer „Aforističar je pisac iz senke“ dok „Cenzor je urednik iz senke“ (mada, istini za volju „Optimiste ne cenzurišemo“!)

Rečju, Simićev „Žulj na žulj“ valja čitati i iščitavati da bi se otkrile i utvrdile neke naše istine i zablude s kojima nam je svakako teško ali bez kojih, voleli to ili ne, mi nismo - mi.

ILIJA BAKIĆ



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva