Nezirović Senahid: Majstorski (prozni) prvenac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

(Cvijetin Ristanović: „Svakidašnje priče“, „Svet knjige“, Beograd, 2017)

Mnogo vremena pre rata u BiH, još dok beše GLODUR časopisa „Riječi“ u Brčkom, uspostavih saradnju sa prof. Ristanović Cvijetinom. Trebalo je da proteče dosta vode između (zavađenih) obala Save i svih drugih naših reka, pa da se prvi put i napokon susretnemo. Gostujući u Tuzli, besedio je o slepom guslaru (i zemljaku) Filipu Višnjiću,  poklonivši mi tri svoje nove knjige, među kojima i prozni prvenac „Svakidašnje priče“...
Neke od njegovih 20 priča, uvrštenih u (prozni) prvenac, već ranije čitao sam u našoj periodici, književnim listovima i časopisima, tako da se nisam iznenadio ponuđenim, vrhunskim  kvalitetom i neuobičajenom koherentnošću kojom su odisale „zarobljene“  koricama  knjige.
Autor, prirodno, knjigu posvećuje svome bratu Dušanu, a onda nudi misao nemačkog, evropskog i svetskog filosofa A. Šopenhauera (1788-1860): „Međutim, život je kratak, a istina deluje daleko i živi dugo. Kazujmo istinu.“ Nadalje, sledi njegov  uvod u čitanje naslovljen „Riječ na početku“, što predstavlja razložno objašnjenje budućim konzumentima.
Prvi prozni tekst: „Krava vrijedna jedan ljudski život“, sigurno je među najpotresnijim tragedijama koju je Ristanović (ikad) čuo, a desila se tužne, ratne 1943. „... supruga Pere Petrovića, najbliža susjetka matičarkine majke, rodila je blizance, kojima je kum na krštenju dao imena prema likovima iz narodne pjesme – Predrag i Nenad.“ Nakon saznanja od lekara o deci koja boluju smrt, roditelje stavlja pred svršen čin da izaberu jedno i plate (ljudski) život kravom (životinjom). Drama okončava smrću Perinom, a majčina patnja kulminira dok se ne ispovedi preživelom sinu.
„Krov koji prokišnjava“ je druga priča s autobiografskim elementima, gde otkrivamo  plemenitog sina koji čini dobro delo izgradnjom novog doma, bez nedostatka „dunđera“, svojim roditeljima u poznim godinama života.
„Svakidašnja priča“ temelji se na muško – ženskim odnosima par(tner)a Mitra i Nede, pri čemu se harmonija bračne zajednice rasklimava i brzo doživljava jednostranu destrukciju zbog nezadovolj(e)ne žene...
Miloš je glavni junak priče „Prevara“. On je savremen muškarac u želji da putem „sokoćala“ (kako su braća Tarabići u „Proročanstvima“ nazivali internet) pronađe ženu i bude sa njom intiman. Umesto seksualnog iskustva, događa mu se razočarenje, pa mora platiti svoju naivnost.
Zabrinutost roditelja Mitra i Danice, dolazi do punog zražaja u priči „Raspolućeni“. Premda su preživeli rat u svome gradu, gde samuju i tuguju, oni venu za dvoje dece koja žive u tuđini, smatrajući je drugom državom. Generacija mladih odbacuje retoričko šekspirovo pitanje: „Šta je trulo u kraljevini Danskoj?“, prihvatajući je kao obećanu zemlju iz snova i zamenu (privremenu) za otadžbinu.
„Sestre“ je priča o narušenim, međuljudskim odnosima tri sestre unutar porodice. Započinje saobraćajnim udesom i smrću roditelja, preseljenjem kod tetke i svađama sa njenom decom, školovanjem i odrastanjem. Glavna  je junakinja  Milica, koja preživljava „saobraćajku“, ali nikako ne može preboleti nezahvalne sestre Natašu i Jelenu!
Multietničnost je postignuta uvođenjem aktera Huse Resula u priču „Koze“. Mladi novinar lokalnog lista koji gradi karijeru, osuđuje ropstvo hajvana, dok se u pričama „Prvi i posljednji Milošev lov“,  „Grijeh“ i „Tihomir i Džeki,“ naglašava potreba za humanim odnosom naspram životinja.
Prisustvo stranaca i enigmatičnost smrti čitamo u priči „Ima i gore“.
Među najbolje priče koje se mogu nabrojati na prste jedne ruke spada i „Neokončana parnica“. Narator pokazuje svu raskošnost pripovedačkih sredstava koja su mu na raspolaganju. Odnos u trouglu: otac (Avram) sin (Rajko) i snaha („kujetina“)  raspleće se bez srećnog završetka.
„Bojina priča“ otkriva pripovedača zainteresovanog za svedočenje o egzistencijalnim problemima pojedinca borca Vojske Republike Srpske sa Ozrena u građanskom ratu u BiH od 1992 do 1995. godine.
Sećanja C. Ristanovića na period Informbiroa iz 1948., napisala su „Tri priče u jednoj“. Ova potresna ispovest naglašava beskrupuloznost vlasti sklone spletkama u obračunu sa Čovekom i borcem bez dokazane krivice.
Isprepletenost bajke i basne se manifestuje u priči „Mačke“. Bujnost je piščeve imaginacije, alegoričnost i očuđavajuće predimenzioniranje stvarnosnog, doprinelo mom najvećem oduševljenju dok sam je isčitavao. Možda je i „sveto trojstvo“ mačaka   Lilike, Pepike i Micike presudno bitan razlog ushićenja. Metaforom se povećava broj „umiljatih“ nogu.
„Danka“ je autobiografskog karaktera, no za razliku od kobne spikerke našeg elektronskog medija iz metropole koja beše inspiracija boema i pevačke legende Tome Zdravkovića, ova je „studentica treće godine arhitekture Beogradskog univerziteta“. Narator  je mlađani prosvetar na službi u velikom i bogatom slavonskom selu B., a susreće izuzetno mudru devojku koju je upoznao u romanima velikana ruske literature: Tolstoja, Dostojevskog, Ljermontova i Pasternaka... Sažeto pitanje, ujedno daje i odgovor: „Zašto je ona, koja mi nikada ni na koji način nije pripadala, zauzela tako važno mjesto, dok su druge žene, koje su bile istinski dio moga života, odavno pale u zaborav?“
Sa jednog „putešestvija“ zapamćena je i priča „Džejmsove suze“, kojom se šalje poruka o  uzdržavanju proizvodnje sirotinje i bede, te zlostavljanja maloletne dece, usvojene dece „instant“ roditelja.
I, najzad, po svim kriterijumima, definitivno najbolja, antologijska priča „Miris dunje“, iako smeštena predzadnja u knjizi, zauzima centralno mesto. Tvrdim kako je to priča svih naših života, jer evocira uspomene na majku i njene uzaludne molbe da se čuvaju plodovi stabla dunje kako bi se počastili gosti. Dok zubi pisca grizu friški plod nekalemljene dunje, „oživljavaju sjećanja na dane kada sam kao srednjoškolac za nekadašnji Dan Republike dolazio roditeljskoj kući i kada mi je majka davala svježe plodove dunje, koje je nekim čudom uspjela da sačuva i od mraza i od gladnih usta, jer je znala koliko sam ja volio to oporo voće.“, savest iskrenog pisca grizu bolna sećanja zbog nepoštovanja (svete) majčine molbe i reči!
Deskripcije „Svakidašnjih priča“ su prekrasne, a dijalozi i monolozi kao funkcionalni elementi stila prozori u svet zbivanja protagonista. Junaci iz svih slojeva stanovništva  donose odluke  srcem i(li), samo ponekad,  razumom u zavisnosti od okruženja, da spasu duše, zatečeni Emerom Svevišnjeg i ljudskim sudbinama u određenom  vremenu i prostoru.
Prozni prvenac „Svakidašnje priče“, Cvijetina Ristanovića majstorski je napisan.  Poput retkih književnih poslenika zaista ume čarobno lepim pripovedanjem, i neosetno, ulaziti u srca, zauzimajući tamo svoje mesto trajno. A to mu omogućava biranje najinteresantnijih ljudskih života.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva