Đorđe Pisarev - U kuhinji sa Zevsom („Agora“ Zrenjanin, 2017.)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

SLASNI KNJIŽEVNI DOŽIVLJAJ

    Posle romana „Pozna večera za Gospođu Fibi“ (2016), koji je, zaodenut u delo namenjenoj „mlađoj publici“, spojio infantilno i seriozno, Đorđe Pisarev (1957) u novom delu višesmislenog naziva „U kuhinji sa Zevsom“ nastavlja smerom spajanja postmodernizma, eseja i humorno-satiričnog otklona prema stvarnosti. Nominalni junaci knjige su zaposleni u kuhinji restorana „Zevs“: gospodin Veza, koga zovu i Zevs, glavni kuvar i umorni velemajstor ove plemenite veštine (čije je geslo - dobro kuvaj kako bi gosti bili dobre volje), odnosno kuvarice: pomirljiva i sposobna Pospana Ana, darovita početnica Milica-devojčica i večito zaposlena tetkica Mara te kuvar-alkoholičar Pjer, misteriozni Gazda koji se plaši otvorenog prostora (plus jedna mačkica debelica). Oni spremaju hranu za gladne goste prema jelovniku (ili improvizuju), razmenjujući trivijalne i mudre rečenice o egzistenciji i životu. Naravno, bez ishrane nema života pa je kuhinja idealno mesto za obe rabote - jelo i življenje. Jer „zdravlje na usta ulazi“ a „put do muškog srca vodi preko (punog) stomaka“; dakle, što je hrana bolja to je i život bolji a pun je stomaka znak da je čovek živ i da, osnažen i pun poleta, može krenuti u nove radne i životne pobede. Da bi jela zaista bila da „prste da poližeš“ važni su recepti po kojima se spremaju - a tu važi pravilo kakav je kuvar takvo je jelo. Roman, veran svojoj priči, „časti“ čitaoce proverenim receptima za obična („sirotinjska“) jela i za specijalitete; na početku svakog poglavlja kao i u okviru njega znatiželjni će čitalac naći preporuke kako spremiti neko jelo. Ova, praktična uloga knjige (kao usputnog kuvara) sasvim je u skladu sa poučnim i obrazovnim namenama knjiga i podsetnik na „istinski“ svet koji okružuje knjige i u njima se „ogleda“ ali ga, ukoliko je čitalac voljan, može učiniti i boljim. Uz recepte, opet, idu i „sovjeti zdravoga razuma“ u obliku mudrih saveta koji su ispisani/izvezeni na keceljama kuvarskog osoblja (u porodičnim kućama su, u prošlom veku, te poruke bile izvezene, uz obavezno cvetove i neki crtež, na „kuvaricama“ koje su kačene po kuhinjama kao podsetnik i opomena domaćicama).

Tako se materijalni svetovi dotiču sa onima koje su sazdale reči. Jer i književni junaci (kao i njihovi stvaraoci) moraju da jedu pa je gotovo nemoguće nabrojati raznovrsna jela kojima se ovi slade. Gospodin Veza to zna jer je njegova omiljena knjiga legendarna „knjižica“ majstora Rablea „Prejezovito žitije velikoga Gargantue, oca Pantagruelovog“; no, njemu su znani i brojni primeri obroka koje literarni junaci svih epoha malo-malo konzumiraju, čalabrcnu, tamane, zalivajući ih svakovrsnim pićima. Uz svu tu obilnu, egzotičnu, masnu ili slatku hranu ipak ima i izuzetaka - kod Alise „u zemlji čuda“ samo se pije čaj dok „junaci Reja Bredberija prednost daju duhovnoj hrani, pa za doručak, ručak i večeru konzumiraju knjige.“ Što bi se reklo, ti se literarni junaci hrane literaturom (i literarnim junacima u njoj).

    Prateći vezu „realnog“ življenja i književnosti a u kontekstu kuhinje (čitaj hrane) kao centra sveta priča-roman razmerava život literaturom i literaturu životom u svakom trenutku - od običnog, mirnog dana preko važnog susreta Milice-devojčice sa budućim momkom (Pikarom Juniorom) u kome je znak prepoznavanja Selindžerova knjiga pa do mučnih bolničkih dana Pospane Ane. Preplitanje ovih dimenzija stalno je tako da se, pre ili kasnije, nameće pitanje: ima li života van literature, nisu li život i literatura, ma kako to apsurdno izgledalo, jedno? Jer svaki od junaka romana (i mi sa njima jer ih čitamo) određen je literaturom (i šire filmom, televizijom, stripom - rečju Umetnošću), niko ne bi bio ovakakv kakav je sada da nije uživao u tim blagodetima koje su ga oblikovale, gradile, tesale i duhovno hranile. Stoga je odricanje od književnosti (Umetnosti) odricanje od punoće intelektualnog, znatiželjnog, radosnog postojanja i svođenje na puko instinktivno fiziološko trajanje - u gladovanju.

    Svi do sada navedeni uvidi u zaleđe romana slobodni su zaključci jer se Pisarev ne bavi izravnim i izričitim mudrovanjima. Njegovo pripovedanje je lepršavo i vrcavo, začinjeno dosetkama i pozivanjem na sijaset dela klasične i popularne kulture. Životne (ne)zgode junaka podrazumevaju svakodnevne trivijalnosti i uvide u mehanizam delovanja sudbine što im, sveukupno, daruje neodoljivu lakoću (postojanja) i šarmantnu uverljivost. Konačno, autor ne propušta da razgali čitaoca nizom detalja koji povezuju segmente-poglavlja: naslovi poglavlja su citati ili parafraze poznatih književnih i drugih umetničkih dela dok završnica poglavlja (sa konstatacijom na koje jelo miriše kuhinja i finalom „I gotovo!“) obavezno izmami zadovoljni osmeh (pre)poznavanja.

    Rečju, roman „U kuhinji sa Zevsom“ pleni višeznačjem, spojem različitih i raznorodnih emocija i intelektualnih zahteva te pripovedačkim majstorijama što ga čini kompleksnim delom koje traži angažovano čitanje a što će biti nagrađeno vanrednim - slasnim - književnim doživljajem.

Ilija Bakić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva