Posle sedam godina, Udica opet na Panonskim morima – Gibonni u Novom Sadu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Sedam godina Novi Sad je čekao na novi susret sa definitivno jednim od voljenijih muzičara na ovim prostorima – Gibonnijem. Kako stvar ne bi bila prepuštena slučaju, odabran je vrlo bitan datum, koji će bez imalo sumnje biti upamćen u srcima svih posetilaca. Pored toga, organizaciju koncerta uradila je poznata koncertna agencija Long Play, tako da je zaista svaka stavka bila dovedena do vrhunca.

Već oko pola osam, velika dvorana Spens-a počela je da se popunjava. Prema rečima organizatora, očekivalo se oko deset hiljada ljudi, ali čini mi se da je kompletan kapacitet dvorane od jedanaest i kusur hiljada bio popunjen.


Nekih desetak minuta pre devet časova, u dvorani je ugašeno svetlo, a na bini je zablistao veliki plavi brod sa simboličnim imenom Udica. Bend polako izlazi, a na kraju se pojavljuje i dugo očekivani Gibonni. Već od prve numere, publika pokazuje svoju privrženost ovom čoveku i njegovom stvaralaštvu. Ređaju se Libar, Ovo mi je škola, Činim pravu stvar, i ostale svima poznate numere. Publika ne izostavlja ni jedan stih, ni jednu jedinu reč, nego prati bend u svakom taktu i svakom tonu. Između numera, Gibonni je razmenjivao reči sa publikom, čestitao praznik damama i izjavio da saoseća sa svim muškima koji su na koncert došli kako bi izbegli svađu u kući. Po prvi put svedočim takvom odnosu na relaciji izvođač-publika, gde je čovek sa bine potpuno ravnopravan sa svakom osobom u publici, a slobodno tvrdim da se takav čovek u svetu muzike vrlo retko sreće.

Nakon kraćeg ćaskanja, krstarenje se nastavilo, a na bini se pojavila neverovatna Maya Azucena, koja je u soul stilu pomogla Gibonniju da zajedno izvedu Oprosti i Mirakul. Možda se provukla tu još koja pesma, ali zanesem čudom koje se dešavalo ispred mene, mogao sam samo da pevam sa ostatkom publike, a nikako da upamtim setlistu. Odmah nakon toga na binu izlazi ekscentrični i neverovatni Damir Urban u crnom sakou i kiltu, gde svo troje izvode najžešće numere – Posoljeni zrak i razlivena tinta i Damirovu Budi moja voda. E, tu već definitivno cela dvorana peva u jednom glasu, toliko glasno i energično, da je pod podrhtavao. Tu negde su se provukle i moje omiljene – Ako me nosiš na duši, koju je publika otpevala u a cappella stilu, tako da je Gibo imao vremena da dođe do vazduha, a zatim i Tajna vještina, gde sam konačno izgubio glas. Tokom koncerta, čini mi se u dva navrata, Gibo se spustio u publiku i prošetao kroz celu dvoranu.

U jednom momentu ga vidite u parteru na desetak metara od vas, a već u sledećem je gore na tribinama. Telefoni oko njega su blještali toliko žestoko da reflektor koji ga je pratio nije bio ni potreban. Tokom prolaska, neko je škljocnuo selfie sa Gibom, a on je pored svog tog komešanja u kom se našao, opet bio spreman da napravi šalu rečima – de popravi tu sliku, vidi kako si je uslikao da mi glava izgleda ogromno. Nakon prolaska, vratio se na binu i sa još većim elanom i energijom nastavio svirku. Pošto sam totalno izgubio osećaj o vremenu, nisam očekivao da se koncert polako završava. Mada, u ovom slučaju kraj je bio prividan. Svetlo se ugasilo, bend se spustio sa bine, a publika je krenula petama da udara o pod, kako bi prizvala ekipu nazad. Nakon par momenata, eto ih opet, istrčavaju kao da sad započinju koncert, kao da su odmarali preko leta nakon turneje, i eksplozivno, čak u nekom malo jačem rock maniru izvode Žeđam, a zatim dvoranu obavijaju velom sete i tuge uz Nisi više moja bol. Zatim su konačno napustili pozornicu... Svetla se ponovo gase, među publikom vlada žamor, kad odjednom, ni iz čega, bend se pojavljuje u tamburaškom aranžmanu na sredini partera, a publika se približava da taj događaj što bolje vidi i oslušne. Mi iz prvih redova zaverenički smo ostali na položaju, jer smo slutili da se tu još nešto sprema, iako smo u ovom momentu bili na samom obodu publike. Tamburaši nižu tonove, a publika i dalje prati svaku reč ne odustajući. Opet mrak, ljudi više ne znaju na koju stranu da se okrenu ili da krenu ka izlazu. Kad ni iz čega, eto ga Gibo opet na bini, treći bis. Čuje se poznat gitarski rif, i počinje već istorijska pesma – Zemlja od EKV-a. Na samom kraju, simbolično kao poruka svima nama, otpevana je pesma Činim pravu stvar, gde se Gibo pozdravio sa publikom i poželeo svima da sigurno stignu kućama, jer je to na kraju dana i najbitnija stvar, sigurno se vratiti u svoj dom.

Pojačala su ugašena, a kompletna ekipa poklanja se publici. Šesnaest ljudi upravljajo je Udicom u plovidbi koja je trajala skoro tri sata. Posada se ukrcala sa svih krajeva, došla je ekipa iz fan kluba iz Hrvatske, jedna devojka je rekla baš Gibonniju da je jedanaest sati putovala iz Makedonije samo zbog njega i koncerta, a on se tome vidno obradovao. Na licima posetilaca takođe se videlo neizmerno oduševljenje, pa je čak i tokom izlaska svako pevušio svoju omiljenu pesmu.

Zaista, koncert je bio prva klasa, bez ikakvih tehničkih nedostataka, a slabe su i jalove sve reči da bi taj doživljaj verno opisale, tako da ovaj izveštaj uzmite samo kao bledi zapis jedne magične večeri. Gibo, mi smo sigurno stigli domovima, nadamo se da si i ti. Očekujemo uskoro neku novu plovidbu, da nam se sretno vratiš i neka ti je mirno more.

Tihomir Škara



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva