POGLEDAJ ME MALA MOJA



Sviđa ti se? Javi ostalima!



Vrata od zgrade su glasno tresnula. Znak da je neko ušao. Svetlo u hodniku se upalilo automatski, na senzor. Pohitao sam, namestio oko na špijunku. Ona je. U mrežastim čarapama, kratkoj suknji, sa torbicom preko ramena. Vraća se sa posla, 16:25, kao i svakog radnog dana. Zna da je posmatram. Ponekad prođe pored mojih vrata, zagleda se u špijunku, razdere se -  „Retardirani skote, svinjo bolesna“, ili nešto u tom fazonu. Evo je prilazi, penje se polako, iiii... ništa. Ovoga puta ništa. Bez psovki. Sigurno je mnogo umorna. Šta da se radi. Biće bolje, možda večeras, kada krene da baci đubre. Obično je to oko 20:25 kada joj se završi omiljena serija. Ja ne žurim. Imam vremena na pretek.
Iz stana slabo izlazim. Samo za hranu i piće. Obično noću, u one supermarkete što rade 24 časa. Ništa lepše od šopinga u četiri ujutro sa svim tim izgubljenim facama koje nikada nećeš videti preko dana. Ovako obično zevam kroz špijunku. Danju ili noću, meni je svejedno. Na posao ne idem. Komisija je utvrdila da sam alergičan na ljude, dala mi neku vrstu invalidske penzije u 35 godini, i tako. Krckam dan za danom, nedelju za nedeljom, mesec za mesecom. Sećam se dok nam još nisu ugradili senzor za svetlo u hodniku, bilo je baš zanimljivo. Sakrijem se iza gelendera ili u vešeraj, i tiho se pribijem uz nekog u trenutku kada se ugasi svetlo. Ništa lepše. Obično je to praćeno vrištanjem ili prskanjem suzavca u oči. Ponekad i šutom u jaja. Ali takav je hobi, šta da se radi. Neko skuplja ploče, neko poštanske marke, neko voli da ide na utakmice, a neko da bludniči i posmatra ljude...
Ja sam manijak. Gledam kroz špijunku, pipam se za intimna mesta. Nemoj mi reći ništa. Dovoljno me stid peče kroz oči. Ja sam bolestan. Srećno bolestan. Znam imena svih stanara u zgradi, njihovu starost, njihove navike, njihove hobije. Mrze me. Par puta su zvali muriju. Kada se to desi, obično se sakrijem u kadu, pokrijem ćebetom preko glave, i pevušim ex-yu hitove. Jednom sam se prevario i prišao da virim kroz špijunku u patrolu. A u patroli pored ružnih kerova, i jedna pandurka. Srce plavo, u onoj uniformi, izgledala je slatko kao šećerna bolest. Digla mi se kita na nju i zamalo su provalili da sam unutra, kada sam penisom u erekciji čuknuo po vratima... I tako. Dani su dugi, a noći zanimljive. Gledam ko se kasno vraća kući, ko se švaleriše, ko povraća pored lifta, kome gaće zapadaju u dupe pa ih izvlači i posle se tom rukom srdačno zdravi.
Evo ga onaj mali derle. Treći sprat. Nevaspitano derište. Vadi sline iz nosa i briše o gelender. Mislim stvarno! Koja bolest. Tu je i luda baba Branka koja veruje da je Tito živ, odžačar Jane koji bije ženu čistilicom za odžake, kockar Ivan koji je čas u odelu, a čas u pocepanoj majici. Evo je i Sanja. Peti sprat, stan 3. Vraća se sa fitnesa. Savršeno dupe, savršene sise, savršeno telo. Faca -  ne daj ti Bože. Jebiga, nije džabe izmišljena papirna kesa.

Da ne bude zabune, nisam ja oduvek bio ograničen samo na špijunku. Voleo sam da posmatram i spopadam ljude po parkovima, da tamo operišem. Svež vazduh, priroda, duge noćne šetnje sa letnjim mantilom i ništa ispod. Milina. Ništa lepše od vriska osobe koja beži, a ti za njom trčiš bez bojazni da ćeš pasti, jer jelte, nemaš pantalone da ti smetaju. Postalo je zeznuto kada su pandurima dali kerove. Psi lako osete kada neko satima čuči u žbunju. Nakon toga sam se povukao u stan. Prešao sam na telefon. Strasni vreli telefonski razgovori sa komšilukom sa maramicom preko slušalice i njihovo umilno psovanje kako će mi odseći onu stvar, polomiti sve kosti i zadaviti kablom od telefona samo ako provale ko sam. Pitam ih kako su, doduše uz malo dahtanja, a oni se odmah naljute. Svašta. Kuda ide ovaj svet. Morao sam i to da batalim. Ubrzo su ubacili identifikatore poziva. Ne može čovek ni da se zeza. I evo me kod špijunke. Tu sam svoj na svome, u svoja četiri zida. Gledam, dahćem, brzo dišem. Ponekad mi se zalete na vrata, ali imam dobru bravu. Šutnu par puta, izduvaju se, produže dalje. Jedino ne znam ko živi iznad mene. Neko se doselio pre desetak dana, video sam kada su radnici unosili stvari. Znam da nekog ima, čujem korake, ali nikog ne vidim. Probao sam telefonom, ali čim podigne slušalicu, ćuti. Ćutim i ja, pa spustim posle nekog vremena...

24:00. Ponoć. Stari sat otkucava. Čuje se 12 gongova. Ali nešto šušti, neki mali piskavi glasić sličan zvuku komarca. Lebdi po vazduhu, odbija se o zidove, pravo do ušiju. Isključio sam TV. I dalje se čuje. Isključio sam bojler. Ništa, i dalje zvuk. Iščupao sam frižider iz struje. Isto. Nervoza. Panično šetam po stanu. Pogled ka ćošku, ka plafonu u predsoblju. Hladan znoj u trenutku. Nemoguće! Mala crvena lampica treperi. Od nje tanak kabal koji vodi u stan iznad. Popeo sam se na stolicu, prineo facu malom okularu. Kroz plafon se začuo glas praćen dahtanjem: „Komšija, snima se!“

Vojislav Vukomanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva