Navika



Sviđa ti se? Javi ostalima!



Sedim na krevetu leđima naslonjen na jastuk. Kroz prozor posmatram kako se u dvorištu mačka igra sa još uvek živim mišem kojeg je ulovila. Čas ga baca levo, čas desno. Može joj se. Zakon jačeg, isti u životinjskom kao i u ljudskom rodu. Čovek kasno shvati da je život kurva. Jebena sudbina. Planiraš jedno, a desi se totalno suprotno. Evo, na primer, meni. Završiš faks, zaposliš se, počneš da zarađuješ neku crkavicu, i onda se sve to sruši. Jednom opaučiš ženu, onako iz ramena, ona te tuži, i završiš ovde na lečenju. To što je ona mene prva napala nožem, sudija nije ni pomenuo. Dobro, jesam se malo pipkao sa njenom koleginicom sa posla, ali ništa ozbiljno. Ne očekujete valjda da čovek celog života gleda u  jedne iste sise, koje su, među nama, već počele previše da vise.
Prvih par dana u ustanovi je privikavanje. Posle toga shvatiš kako je velika većina „ludaka“ normalnija od osoblja i ljudi napolju. Ovde ne postoji lek za ludilo, ovde možeš samo još više da poludiš. Vremenom počne da te boli kurac za sve. I za posao, i za lovu, i za žene. Malo ti bude krivo što ne možeš da gledaš fudbal uživo, ali navikneš se na kablovsku. Bar ne moraš da je plaćaš redovno kao kod kuće. Najveća kriza nastaje prilikom razgovora sa doktorom zaduženim da proceni da li si sposoban za nastavak normalnog života napolju. Daju ti lažnu nadu, napališ se kao sad će da me puste, pa kad odem u kafanu, al’ ’oćeš kurac. Uvek procene da još uvek nisi spreman. Odbili su me tri puta. Danas je četvrti razgovor. Od njega zavisi hoće li će me pustiti napolje, kući. Svojoj kući. Ne znam ni da li je još uvek moja. Verovatno je žena u međuvremenu dovela švalera, promenila bravu, a moje stvari izbacila na ulicu.

Posmatram sobu. Na sredini je prostor određen za rekreaciju, sa stolicama i stolom koji se klati. Obezbeđenje na vratima prati svaki sumnjiv korak. Kreće i obilazak.
- Dobro jutro, gospodo – začuo se doktor.
- Dobro jutro, doktore!
- Ajmo malo da pogledamo kako su nam drugari danas.
Doktor Žarko. Uvek okružen sa bar dva radnika obezbeđenja. Da nema beli mantil, pomislili bi da je najveći ludak ovde. Ima tu facu ko stvorenu za metalnu šipku. Manijak kamufliran u beli mantil. Glavna zabava mu je davanje elektrošokova pacijentima. Pali se na izraz lica koje grca u bolu dok ga struja rascepa. Sadista. Par puta su pacijenti pokušali da ga ubiju. Najbliže je bio izvesni Ratko, koji je uspeo da mu odgrize parče uva.
Seo je na otoman pored vrata, pogledao liste pacijenta, i šatro počeo da piše neku dijagnozu. Možeš misliti. Samo je prepisivao jedno isto. Gomila lekova i struja.
- Izvolite, priđite.
U sobi nas šestorica. Obezbeđenje dovodi jednog po jednog. Nenad. Ovde je godinama. Za tolike godine progovorio je tri puta. Prvi put kada je tražio da ga puste kući, što su ovi naravno odbili, drugi put kada je za vreme bombardovanja pala bomba u blizini ludnice, a on opsovao Klintona, i treći put kada je Branko Bošković dao gol Dinamu iz Kijeva. Završio je u ludnici kada ga je ostavila verenica. Saopštila mu je da odlazi s drugim. Prebio je prvo nju, pa njega lopatom, a onda popio pola litra neke tečnosti za pranje sudova kako bi se ubio. Na svoju žalost, pretekao je.
- Kako smo danas? – pitao je doktor, iako je znao da ovaj ne progovara.
Sedeo je, ćutao, buljio u jednu tačku.
- Danas malo lekova, pa elektrošokovi... Hahaha. Idemo dalje!
Aleks. Advokat. Doktorov miljenik. Bolje reći doktorova omiljena žrtva. Njegov rođeni brat. Dok je bio napolju, radio je kao ugledni advokat. Nisu bili u najboljim odnosima. Onda im je ćale preminuo, i naravno svu imovinu prepisao normalnom sinu. Doktor je popizdeo, i zakleo se na osvetu kad-tad. Kada je Aleks zaglavio u bolnici zbog lakšeg potresa mozga, doktor je uzeo i falsifikovao papire i izdejstvovao da ga prebace ovde. Ovde je godinu dana. Nema šansi da izađe dok god je pod nadzorom voljenog brata, koji mu prepravlja rezultate i pojačava terapiju.
- Dobar dan, Aleks!
- Kako kome...
- Oh, ratoborni od ranog jutra. Ništa što popodnevna terapija struje neće rešiti. Ahahahaha!
- Krvniče, gorećeš u paklu!
- Priče, samo prazne priče, hahaha!
Uhvatio sam Aleksov pogled na trenutak. Pogled kojim kaže da je spreman na sve samo da vidi sekundu doktorove patnje. Da ga vidi kako se muči, pa nek umre odmah.
- Sledeći.
Zoran i Goran. Od milošte zvani Zoki i Goki. Ubitačan tandem. Obojica bivši radnici fabrike sokova i pića. Poludeli od alkohola. Kako da ne poludiš kad po ceo dan piješ na poslu? Zokija je jednog dana, vidno pijanog, zamolio direktor da ode kući, malo da se odmori. Ovaj mu je odgovorio kako nije lud da menja kafanu. Tada su ga sklepali. Goran je posle nedelju dana došao u posetu noseći dva litra rakije sakrivene ispod kaputa. Kada su videli sa kim imaju posla, zadržali su i njega. Od njegove žene i dece je posle nedelju dana stigla torta i pismo u kojem mole ustanovu da ga ne vraćaju nazad. Sa njima je lako. Zgutaju se lekovima i u stanju su da spavaju po 20 sati.
- Doktore, doktore, daj malo rakije! – drao se Zoki.
- Može i pivo, doktore, i pivo! – dobacivao je Goran.
Hm, i tako svaki dan. Sledeći je Vlada. Vlada Radio. Nadimak Radio dobio je jer nikada nije zatvarao usta. Non-stop je nešto mleo. Pokušao je par puta da se ubije žiletom dok je bio napolju. Ožiljci od kojih ti se diže kosa na glavi. Pokušao bi opet samo da dobije priliku. Sto puta mi je opisivao svoje pokušaje sečenja. „To ti je najlepši osećaj na svetu. Osetiš prvo neverovatnu hladnoću, a zatim ogromnu vrućinu dok gledaš kako krv polako ističe iz tebe praveći vijugave putiće...“ Sreća pa nije u krevetu pored mog...
Sedimo za stolom. Pokušavamo da započnemo partiju ne ljuti se čoveče. Svi bi da igraju, a mesta ima samo za četvoricu. Zoran i Goran pristaju da igraju kao jedan. Na Vladu ne računamo, priča sam sa sobom i trči oko stola. Bacamo kockice. Aleks igra normalno, ne podjebava, poštuje pravila. Nenad ćuti, osvrće se non-stop. Zoran i Goran pokušavaju da ukradu bar jedno polje. Meni je svejedno. Pobednik sigurno ne dobija plaketu i vikend napolju. Vlada je naglo prestao da govori. Pritrčao nam je, oteo kockicu i dve figurice sa stola, i progutao ih. Obezbeđenje ga obara i odvodi na pregled. Odustajemo. Prebacuju nas u glavnu salu sa pacijentima iz ostalih soba. Pustaju nam TV. Sedamo u prva dva reda. Na TV-u prenos skupštine.
- Jebem li vam majku hohštaplersku!!! – drao se neko iz pozadine.
- Tišina – uzvratilo je obezbeđenje.
- Ja možda jesam lud, ali nisam glup! Gasi ove lopove!
Pravo kaže čovek. Prišla mi je sestra.
- Možete ući u ordinaciju. Glavni doktor je stigao.
Ustao sam. Obezbeđenje me prati. Ulazim. U ordinaciji doktor i advokat moje žene. Biće veselo.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Kako ste?
- Nije loše.
- Ovo je advokat...
- Znam ko je dotični, nije potrebno predstavljanje.
- Dakle, gospodin advokat je došao da vam saopšti nešto.
- Hm... Ovako. Vaša žena je podnela zahtev za razvod braka. Zahtevala je i zabranu vašeg prilaska na 500 metara. To je potvrdio sud. Takođe, dobila je dozvolu boravka u vašem stanu dok se ne okonča brakorazvodni postupak i ne uvrdi šta je čije...
- A to nije sve – ubacio se doktor - Rešio sam da vas pustim! Ali ima još dobrih vesti. Recite mu.
- Razgovarao sam sa vašim bivšim poslodavcem – nastavio je advokat – Izdejstvovao sam da vas vrati na posao. Doduše, ne na isto radno mesto. Ovo je slabije plaćeno, ali imaćete dovoljno za plaćanje alimentacije. Šta kažete? Dobre vesti, zar ne?
Posmatram ih. Čas jednog, čas drugog. Znači izbačen sam na ulicu. Čeka me potucanje po privatnim memljivim stanovima u kojima ću živeti od danas do sutra od „velike plate“. Guranje u gradskom prevozu, samosažaljevanje i buđenje pored kurvi ciganki sa štajge. Suva hrana, smrdljiv veš, cipele koje žuljaju. Plus svakodnevno rano ustajanje i dirinčenje na poslu. Ne, hvala. Ionako sam se skoro navikao na elektrošokove i šarene pilule. Košulja mi bolje stoji kada je zakopčana preko leđa. A i zgotivio sam se sa ekipom iz sobe. Ustao sam lagano. Sa nestrpljenjem su očekivali odgovor. Popeo sam se na stolicu i zabacio glavu unazad. Zalajao sam snažno, onako, iz dubine duše...

Vojislav Vukomanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva