ZAGRLJAJ ULICE



Sviđa ti se? Javi ostalima!




Nema naglog buđenja bez bola. Onaj osećaj, kada oči samo što ne iskoče. Bespomoćan sam. Vrištao bih, a ne mogu. I da mogu, niko me ne bi čuo. Bol u bubrezima, bol u utrobi, i tako već danima. Ne treba mi budilnik. Oštro cepanje u telu od kojeg ne znam da li mi se povraća ili kenja u isto vreme.
Bol. Samo bol. Betonska podloga i pocepani ćebići polako uzimaju danak. Prohladno jutro. Reka lagano teče noseći đubre. Češem se po masnoj bradi i vašljivoj kosi dok krv pokušava da se probije do ledenih stopala. Još jedno jutro, još jedan dan i još jedan cilj. Uvek isti. Preživeti do sutra.
Sređujem prnje trudeći se da ne napravim nered u najvećoj dnevnoj sobi na svetu. Ja sam odpadak društva, pikavac koji zgaziš kada popušiš cigaru, govno koje preskačeš da ne uprljaš obuću, osoba kojom plašiš decu. Jednom rečju, klošar. Dan za danom na betonu. Gledam na sat. 07:35. Čudo šta sve možeš da pronađeš kada preturaš po kantama u bogataškom kraju. Tako sam i našao ovaj sat. Stari vlasnik je valjda smatrao da je izašao iz mode i frljnuo ga u đubre. A sat savršeno dobar. I radi. Nisam hteo da ga trampim za lovu iako mi uvek treba. Zadržao sam ga. Hteo sam da me podseća na to kako sam nekada bio čovek. Vreme je za pokret. Pravac osnovna škola.
Namestio sam se iza drveta, baš kod onog gde bradati dekica prodaje semenke, žvake i lizala deci. Čekam je, sa rančićem na leđima, upletenim kikicama i roze patikama. Moja ćerka. Peti razred. Posmatram je krišom. Ne smem da joj priđem. Verovatno bi počela da vrišti kada bi je po ramenu potapšala kreatura nalik meni. A i šta da joj kažem? Kako da joj objasnim gde sam nestao, zašto se nisam pojavio na njenoj školskoj priredbi pre par godina, i ko je onaj čovek sa kojim sada živi njena mama? Srce boli, hoće da iskoči. Priča sa drugaricama i smeje se, ja plačem i pričam sam sa sobom.
Zvono. Deca trče na čas. Jedan klinac čuvši zvono baca beli zamotuljak u kantu i hita ka vratima. Potencijalni doručak! Prilazim kanti, mirišem i odvijam. Burek! I to sa mesom! Još uvek mlak. Milina. Nema biranja. Ko bira za njega je gradsko groblje, parcele za beskućnike. Jedeš sve što nema baš odbojan miris i drečavu boju. Za dobrog klošara nema lošeg parčeta hleba.

Raskrsnica kod bolnice. Iz jedne od kesa koje stalno vučem, vadim sunđer i brisač za šoferke. Treba uzeti neki dinar, kupiti alkohol koji će noći učiniti toplijim. Crveno svetlo. Sad.
- Da operem gazda?
- Neka ne treba!
- Ma da operem ipak.
Trljam znajući da pravim još prljavije, ali jebiga. Namrštena faca provlači ruku kroz prozor i pruža siću.
- Drži! – dere se i dodaje gas.
Sedam dinara.
- Hvala gazda!
Ima ih koji ne daju ništa, ima ih koji hoće da biju, ima koji vade po 200 dinara samo da zadive gusku na sedištu pored. Uvek moraš nešto da radiš. Uvek. Najbitnije je da mozak bude u spidu. Ako zastaneš na trenutak, postoji mogućnost da se setiš koliko si sjeban, da provališ kako nosiš iste gaće deset dana, da ukapiraš da smrdiš kao kvantaška pijaca u nedelju veče, da se setiš kako si razočaran u ljude, u društvo, ljubav, razočaran u ceo jebeni svet!! Uh, uh, smiri se, smiri se, diši duboko. Ne treba ti to sranje sada.
Znam, autoput je blizu, i most je zgodan za skok, ali nećemo o tome. Svađam se sa svojim mozgom. Pametniji popušta, ali ja ga za svaki slučaj natapam alkoholom. Pokušao sam da se ubijem na početku, nije išlo. Shvatio sam to kao znak. Neka nevidljiva sila me je sačuvala. Kiša. Ništa od daljeg posla.

Bolnički krug. Preturam kante u nadi da ću pronaći ostatke od ručka ili mrvicu keksa koji je neki pacijent bacio. Par gnjecavih krompira, gutljaj koka kole zaostao u zgužvanoj flaši, pola bajatog hleba koji sam kupio od brisanja šoferki. Dovoljno za današnji ručak. Prijatno.

Pružam ruku. Nadam se da će neko nešto da udeli. Slaba vajda. Prave se da me ne vide, ali moj miris ne mogu da izbegnu, smrdim za medalju. Jednom sam pročitao u Zabavniku istraživanje nekog doktora, koji kaže da koža počinje sama sebe da čisti nakon mesec dana bez higijene. Kao, ispušta neku specijalnu aromu. Laže mamu mu jebem. Laže kao pas. Ponovo sam pišao krv. Peti put za nedelju dana. Bože moj, ne treba preterano brinuti o zdravlju. Od smrti još niko nije pobegao.
- Udelite neki dinar – pružio sam ruku ka prolazniku.
Pogledi su nam se sreli. Prepoznao me je. Ispod rasčupane kose i brade, pocepane i prljave garderobe, on me je ipak prepoznao. Prepoznao sam i ja njega. Drug iz srednje, iz klupe. Zbunjen, brzo je okrenuo glavu na drugu stranu, uhvatio se za mobilni, okrenuo nekog i prošao. Jebiga matori, nismo više ista kategorija.
Vetar pojačava tempo. Uskoro će i zima. Za mene ne prva na ulici. Uvek zajebana. Imao sam tu nesreću da svoj ulični život započnem baš za vreme zime, negde oko svetog Nikole. Kada dojadiš svim prijateljima, rođacima i  poznanicima, kada stave katanac na prihvatilište, kada shvatiš da nemaš zimsku jaknu, normalne čizme, kada pokisneš, pa se probudiš sa temperaturom četrdeset i povraćanjem, spreman si. Ako preživiš prvu zimu, bogovi ulice su te pogledali.

Gradski bus. Kartu nemam, naravno. Tu sam zbog grejanja. Vozim se bez cilja ulicama. Bežim na zadnje sedište. Manje sam upadljiv nego kod srednjih vrata. Posmatram ljude. Priželjkujem da nekoj ženi koja se vraća iz kupovine ispadne šargarepa ili paradajz na pod ili nekom detetu bombona pa da to pokupim.
- Karte na pregled – čulo se u prednjem delu.
Kontrola. Za mene je vožnja gotova. Prilazi i gleda me. Ne pita ništa, ne pričam ništa. Zašto bi pravili scenu. Čekam sledeću stanicu, kupim svoje kese, izlazim. Reklama supermarketa šljašti. Mami da potošiš i ono što nemaš. Znam za posebnu kantu sa robom kojoj je istekao rok. Grickalice, slatkiši, krem sirevi, testenine. Nema toga što moj stomak neće svariti uz pomoć dobre doze alkohola. Stavljam u kesu sve što nisu načeli psi lutalice i pacovi koji trčkaraju oko kante. Proveravam bocu. Pola litra rakije najgoreg kvaliteta. Najbolje grejno telo sa najbržim grejnim efektom. Gledam na sat. 20:43. Za danas je dosta. Vraćam se u kutiju ispod mosta...

, 1.7.16.

Vojislav Vukomanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva