Nema
naglog buđenja bez bola. Onaj osećaj, kada oči samo što ne iskoče. Bespomoćan
sam. Vrištao bih, a ne mogu. I da mogu, niko me ne bi čuo. Bol u bubrezima, bol
u utrobi, i tako već danima. Ne treba mi budilnik. Oštro cepanje u telu od kojeg
ne znam da li mi se povraća ili kenja u isto vreme.
Bol. Samo
bol. Betonska podloga i pocepani ćebići polako uzimaju danak. Prohladno jutro.
Reka lagano teče noseći đubre. Češem se po masnoj bradi i vašljivoj kosi dok krv
pokušava da se probije do ledenih stopala. Još jedno jutro, još jedan dan i još
jedan cilj. Uvek isti. Preživeti do sutra.
Sređujem
prnje trudeći se da ne napravim nered u najvećoj dnevnoj sobi na svetu. Ja sam
odpadak društva, pikavac koji zgaziš kada popušiš cigaru, govno koje preskačeš
da ne uprljaš obuću, osoba kojom plašiš decu. Jednom rečju, klošar. Dan za
danom na betonu. Gledam na sat. 07:35. Čudo šta sve možeš da pronađeš kada
preturaš po kantama u bogataškom kraju. Tako sam i našao ovaj sat. Stari
vlasnik je valjda smatrao da je izašao iz mode i frljnuo ga u đubre. A sat
savršeno dobar. I radi. Nisam hteo da ga trampim za lovu iako mi uvek treba.
Zadržao sam ga. Hteo sam da me podseća na to kako sam nekada bio čovek. Vreme
je za pokret. Pravac osnovna škola.
Namestio
sam se iza drveta, baš kod onog gde bradati dekica prodaje semenke, žvake i
lizala deci. Čekam je, sa rančićem na leđima, upletenim kikicama i roze
patikama. Moja ćerka. Peti razred. Posmatram je krišom. Ne smem da joj priđem.
Verovatno bi počela da vrišti kada bi je po ramenu potapšala kreatura nalik
meni. A i šta da joj kažem? Kako da joj objasnim gde sam nestao, zašto se nisam
pojavio na njenoj školskoj priredbi pre par godina, i ko je onaj čovek sa kojim
sada živi njena mama? Srce boli, hoće da iskoči. Priča sa drugaricama i smeje
se, ja plačem i pričam sam sa sobom.
Zvono.
Deca trče na čas. Jedan klinac čuvši zvono baca beli zamotuljak u kantu i hita
ka vratima. Potencijalni doručak! Prilazim kanti, mirišem i odvijam. Burek! I
to sa mesom! Još uvek mlak. Milina. Nema biranja. Ko bira za njega je gradsko
groblje, parcele za beskućnike. Jedeš sve što nema baš odbojan miris i drečavu
boju. Za dobrog klošara nema lošeg parčeta hleba.
Raskrsnica
kod bolnice. Iz jedne od kesa koje stalno vučem, vadim sunđer i brisač za
šoferke. Treba uzeti neki dinar, kupiti alkohol koji će noći učiniti toplijim.
Crveno svetlo. Sad.
- Da
operem gazda?
- Neka ne
treba!
- Ma da
operem ipak.
Trljam
znajući da pravim još prljavije, ali jebiga. Namrštena faca provlači ruku kroz
prozor i pruža siću.
- Drži! –
dere se i dodaje gas.
Sedam
dinara.
- Hvala
gazda!
Ima ih
koji ne daju ništa, ima ih koji hoće da biju, ima koji vade po 200 dinara samo
da zadive gusku na sedištu pored. Uvek moraš nešto da radiš. Uvek. Najbitnije
je da mozak bude u spidu. Ako zastaneš na trenutak, postoji mogućnost da se
setiš koliko si sjeban, da provališ kako nosiš iste gaće deset dana, da
ukapiraš da smrdiš kao kvantaška pijaca u nedelju veče, da se setiš kako si
razočaran u ljude, u društvo, ljubav, razočaran u ceo jebeni svet!! Uh, uh,
smiri se, smiri se, diši duboko. Ne treba ti to sranje sada.
Znam,
autoput je blizu, i most je zgodan za skok, ali nećemo o tome. Svađam se sa
svojim mozgom. Pametniji popušta, ali ja ga za svaki slučaj natapam alkoholom.
Pokušao sam da se ubijem na početku, nije išlo. Shvatio sam to kao znak. Neka
nevidljiva sila me je sačuvala. Kiša. Ništa od daljeg posla.
Bolnički
krug. Preturam kante u nadi da ću pronaći ostatke od ručka ili mrvicu keksa
koji je neki pacijent bacio. Par gnjecavih krompira, gutljaj koka kole zaostao
u zgužvanoj flaši, pola bajatog hleba koji sam kupio od brisanja šoferki.
Dovoljno za današnji ručak. Prijatno.
Pružam
ruku. Nadam se da će neko nešto da udeli. Slaba vajda. Prave se da me ne vide,
ali moj miris ne mogu da izbegnu, smrdim za medalju. Jednom sam pročitao u Zabavniku
istraživanje nekog doktora, koji kaže da koža počinje sama sebe da čisti nakon
mesec dana bez higijene. Kao, ispušta neku specijalnu aromu. Laže mamu mu
jebem. Laže kao pas. Ponovo sam pišao krv. Peti put za nedelju dana. Bože moj,
ne treba preterano brinuti o zdravlju. Od smrti još niko nije pobegao.
- Udelite
neki dinar – pružio sam ruku ka prolazniku.
Pogledi
su nam se sreli. Prepoznao me je. Ispod rasčupane kose i brade, pocepane i
prljave garderobe, on me je ipak prepoznao. Prepoznao sam i ja njega. Drug iz
srednje, iz klupe. Zbunjen, brzo je okrenuo glavu na drugu stranu, uhvatio se
za mobilni, okrenuo nekog i prošao. Jebiga matori, nismo više ista kategorija.
Vetar
pojačava tempo. Uskoro će i zima. Za mene ne prva na ulici. Uvek zajebana. Imao
sam tu nesreću da svoj ulični život započnem baš za vreme zime, negde oko
svetog Nikole. Kada dojadiš svim prijateljima, rođacima i poznanicima, kada stave katanac na
prihvatilište, kada shvatiš da nemaš zimsku jaknu, normalne čizme, kada
pokisneš, pa se probudiš sa temperaturom četrdeset i povraćanjem, spreman si.
Ako preživiš prvu zimu, bogovi ulice su te pogledali.
Gradski
bus. Kartu nemam, naravno. Tu sam zbog grejanja. Vozim se bez cilja ulicama.
Bežim na zadnje sedište. Manje sam upadljiv nego kod srednjih vrata. Posmatram
ljude. Priželjkujem da nekoj ženi koja se vraća iz kupovine ispadne šargarepa
ili paradajz na pod ili nekom detetu bombona pa da to pokupim.
- Karte
na pregled – čulo se u prednjem delu.
Kontrola.
Za mene je vožnja gotova. Prilazi i gleda me. Ne pita ništa, ne pričam ništa.
Zašto bi pravili scenu. Čekam sledeću stanicu, kupim svoje kese, izlazim.
Reklama supermarketa šljašti. Mami da potošiš i ono što nemaš. Znam za posebnu
kantu sa robom kojoj je istekao rok. Grickalice, slatkiši, krem sirevi,
testenine. Nema toga što moj stomak neće svariti uz pomoć dobre doze alkohola.
Stavljam u kesu sve što nisu načeli psi lutalice i pacovi koji trčkaraju oko
kante. Proveravam bocu. Pola litra rakije najgoreg kvaliteta. Najbolje grejno
telo sa najbržim grejnim efektom. Gledam na sat. 20:43. Za danas je dosta.
Vraćam se u kutiju ispod mosta...
,
1.7.16.
Vojislav Vukomanović
