Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Aleja Velikana



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Projekat Aleja Velikana je nastao početkom 2016. i kao takav je delovao do maja iste godine kada je održana konstitutivna proba vokalno-instrumentalnog sastava. Predstojeću pauzu leta koju je sa sobom nosilo leto 2016. sastav je iskoristio za odmor (jer ima članova koji žive van glavnog grada). Krajem avgusta iste godine, počinje se sa nešto ozbiljnijim radom u izmenjenom kadrovskom izdanju. Kroz 10-ak proba ustanovljena je zvanična šestočlana postava:Uroš Jevtić – bubnjevi, Jovan Đukić – bas, Nikola Dragašević – gitara i vokal, Jovana Novaković – klavijature, Ena Jovanov – vokal i Aleksandar Branković – vokal. Ova postava ubrzo počinje sa radom na autorskim pesmama kojih do sada ima 15. Bend je održao nekoliko svirki u Obrenovcu i Beogradu, snimio jednu demo pesmu i sada je u procesu traženja odgovarajućeg studija za profesionalno snimanje materijala koji će biti propraćen adekvatnom video formom.  


HC: Kada ste napravili bend, koja je vaša želja bila i kakav smisao on ima? Šta to vama znači a šta bi trebalo slušaocima?
Bend je formiran s jasnim ciljem – da bude sredstvo za izražavanje ličnih stavova I ideja uvijenih u formu muzičke umetnosti. Njegov smisao se ogleda u širenju pozitivne energije s publikom I razmeni sličnih ideja o životu I umetnosti. Pošto svaka umetnost, uglavnom, kreće iz sujete, bend nam služi, prevashodno, da se kreativno izrazimo i ispraznimo, družimo, a ako u svemu tome uspemo da utičemo da se bar jedno ljudsko (ili neko drugo) biće oseća nešto bolje ili promeni u glavi, duši I srcu nešto što ga muči I izjeda, to je već ogromna I dovoljna satisfakcija kojom se potvrđuju značaj I postojanje benda.

HC: Motivi i filozofija benda...
Osnovna ideja benda je da stavi sebe u ulogu trojanskog konja koji će, koristeći se fanki, bluz, rege, ska ritmovima i melodijama (čija je fuzija od milošte nazvana “speedy” iliti na našem jeziku “brz), kroz duhovitu ili oštru kritiku savremenog doba  ponuditi ideje o višem smislu čovekovog života i opstanka u potrošačkom društvu, a da pritom muzičko-tekstualni izražaj ne bude sveden na puku konstataciju sveprisutne malodušnosti, apatije i depresije modernog doba, već da pokuša da da izvesne odgovore bez želje za nametanjem i očekivanja da se dopadnu.

HC: U kojoj meri vam je ovaj bend nekakva spona sa društvom i način komunikacije sa istim, u kolikoj vaše lično ispucavanje energije i lično pražnjenje?
Umetnost, a u ovom slučaju muzika kao njen činilac, može da postoji i bez publike, ali onda ima ulogu intimne ispovesti koja će ostati zakopana na hard disku, papiru ili će izbledeti u atmosferi. Umetnost u tim situacijama rizikuje da bude napadnuta od najstrašnije bolesti - neangažovanosti. Po našem shvatanju, umetnost bi trebalo da komunicira, da bude živa, da intrigira i provocira, ali i da zabavi na nebanalan način, a to je nemoguće postići bez povratne reakcije koja, logično, dolazi od publike koja jeste nepobitan društveni faktor. Društvo i situacije koje ono stvara jeste nešto što svakodnevno upijamo, a od čega se branimo tako što sve upijeno provlačimo kroz filtere svoje duše i onda to ispoljavamo kroz kreativno sredstvo zvano Aleja Velikana. Izmet tog kreativnog procesa može biti ispunjen gnevnom, ljubavlju ili nekim od tih uopštenih pojmova, a mi ga usmeravamo ka mračnoj pozitivi, odnosno pozitivnom mraku.  
HC: Koliko je teško okupiti ljude i održati ih zajedno u jednoj ovakvoj priči?
U našem slučaju, stvari su se odvijale same od sebe I išle dobrim tokom. Kad to kažemo, mislimo: nije bilo siljenja ni moljenja da neko ostane, da neko ne ode,  itd… Za ovo malo vremena našeg postojanja, nije bilo reči o odustajanju pojedinih članova, izlasku iz priče... Neki ljudi su izašli na samom startu I posle toga nije bilo sličnih intervencija I to je činjenica koja ide u prilog entuzijazmu članova benda. Svakako da nije lako, pre svega jer svako od nas ima I druge, primarnije obaveze, nikad se ne zna šta može iskrsnuti, ali kad smo neaktivni, odnosno nemamo probe redovno, koristimo prednost društvenih mreža da održimo priču živom, da razmenjujemo ideje, kujemo planove… tako da se za sad prilično dobro držimo I održavamo. Do kad, videćemo.

HC: Problemi sa kojima se suočavate kao bend...
U dosadašnjem radu nije bilo nekih stvari koje bi se mogle okarakterisati kao poteškoće. Baš naprotiv, imali smo izvesnih olakšica I privilegija na mestima gde smo ih najmanje očekivali što nas je pozitivno iznenadilo. Naravno, ekonomski faktor zauzima prvo mesto na listi poteškoća. Imati bend ne znači ostati netaknutog buđelara koji uglavnom zavisi od drugog zbog položaja nezaposlenog  studenta. Ništa nije jeftino, a potrebno je mnogo ulaganja koja su pod konstantnim pritiskom rizika da ti se to što ulažeš neće vratiti ili da neko neće primetiti tvoj rad. Naravno, ne sanjamo o basnoslovnim svotama novca, ali bi svakako značila podrška nekih institucija kojih je sve manje ili ih nema. Takođe, iskoristio bih priliku da se zahvalim svim entuzijastima koji su stali uz nas ili su priskočili u pomoć kada je bilo gusto. Dalje, bitan faktor jeste I publika od koje zavisi mnogo stvari, a koja je sve više nezainteresovana za ovu vrstu muzike. Broj klubova se smanjuje, rokenrol se potpuno marginalizuje, ali to nije razlog za kuknjavu I samosažaljenje, već motiv I vetar u leđa za dalju borbu I istrajavanje. Ipak je ovo doba liberalnog kapitalizma, pa se ko se kako snađe.
HC: Kome i u kojoj prilici biste pustili vaš bend?
Bend bismo pustili i puštamo isključivo publici u svakoj prilici kada imamo javni nastup (one malo više zainteresovane, ako ih ima, puštamo i na probu), a uskoro ćemo bend pustiti u etar i ući u vaše domove kroz (pre)nosače zvuka i raznoraznih društvenih mreža. Svako drugo ”puštanje” benda za nas nije prihvatljivo!
Ostajte naštimani, s ljubavlju Aleja Velikana!



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva