Sramotne priče iz Starog zaveta (Makondo 2016)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Stari zavet, kao esencijalni deo Biblije, kamen je temeljac hrišćanstva koji seže duboko u ljudsku prošlost. Može se uzeti kao religijski spis, ili istorija jevrejskog naroda, ili pak kao hronika celokupnog prehrišćanskog čovečanstva od postanja. Uz to je jedan od najproučavanijih spisa. Vredni ljudi su se bavili njegovom simbolikom, numerološki analizirali svaki njegov mogući aspekt, prebrojavali razna spominjanja i pojmove. Zenon Kosidovski je u Biblijskim legendama pokušavao da dopre do racionalnog utemeljenja raznih segmenata Starog zaveta uporednom analizom arheologije, istorije, geografije i tekstova. Ono u čemu se veliki broj stručnjaka slaže jeste da je Stari zavet brutalna, šokantna i krvava hronika. Ubistvo se u Starom zavetu pominje čak 1157 puta, kao direktan istorijski podatak ili naredba boga. “Uzmi sada sina svog, jedinca svog milog, Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gde ću ti kazati”, naredio je Avramu. Poruka je uvek ista – ne kači se sa bogom i njegovim planom za ljudski rod. 

Novi zavet je umnogome blaži, ako izuzmemo postapokaliptičnu horor priču o Apokalipsi. Naspram scena pada Jerihona, kada su Jevreji pod Isusom Navinom izvršili temeljni genocid – ne praštajući ni psima i magarcima – Isusovo raspeće deluje kao naivna elegija.

Starozavetnom brutalnošću se 1987. godine pozabavilo 15 umetnika kroz 14 kratkih priča u stripu, i rezultat su Sramotne priče iz Starog zaveta koji je nedavno objavio beogradski Makondo. 

U trenutku kada su nastale, Sramotne priče iz Starog zaveta su izazvale iz današnjeg ugla neshvaćenu bujicu negativnih komentara. U Britaniji i Švedskoj su umalo zabranjene, a švedski izdavač je bio na korak od zatvorske kazne. Nil Gejman, jedan od autora Sramotnih priča se i danas priseća tih trenutaka: "The book existed, in part, to shock and to offend, because it was a reaction to material in the Bible that we found shocking and offensive." I Gejman je bio pozivan na sudsku odgovornost u Švedskoj, koju je, na sreću, uspešno izbegao. 

Pa šta je izazvalo takvu puritansku famu? Iskreno govoreći, ništa. Tačnije, lične predrasude i nerazumevanje pojmova umetničke slobode i satire. Sramotne priče jesu duhovite u mnogim aspektima, i iznose na videlo brojne šokantne segmente Starog zaveta, lišene šireg konteksta i maskiranja u simboliku ili alegoriju. Stvari su prikazane onako kako su napisane. Adaptacija, ma koliko slobodna bila, samo služi kao fokus za isticanje segmenta koji su autori odabrali. Istini za volju, nisu sve priče osmišljene kao satirični prikaz, i to najbolje ilustruje Sodoma i Gomora Dejva Gibonsa, koja na sasvim doslovan i ozbiljan način prati biblijski tekst. Efekat je, ipak, isti. Na ozbiljan ili duhovit način, Sramotne priče izvlače na površinu najmračnije segmente Starog zaveta. Odgovor na kritiku bi mogao biti: "Pa zar ne piše baš tako u Bibliji?"

Postanje Artura Bensona, Gandalfov vrt Donalda Ruama, Sodoma i Gomora Dejva Gibonsa, Levitska Alana Mura i Hanta Emersona, Knjiga o sudijama Nila Gejmana i Majka Metjuza, Jailja i Sisara Gejmana i Džuli Holings, Jeftaj i njegova kći Gejmana i Pitera Riga, Samson Grejema Higinsa, Putovanje u Vitlejem Gejmana i Stiva Gibsona, Pleme Venijaminovo Gejmana i Metjuza, Prorok koji je došao na večeru Gejmana i Dejva Mekina, Priča o Jovu  Kima Diča, Dragi tatica Kerol Benet i Džuli Holings i Čudo Jelisijevo Brajana Bolanda, čine Sramotne priče iz Starog zaveta. U njima nema ništa previše šokantnog ili sramotnog, čak ni za senzibilitet najrevnosnijih vernika, već pregršt dobrog crteža, kvalitetne naracije i veoma često izuzetnog satiričnog humora. Drugim rečima – dobre zabave. Kao i u svim kolekcijama kratke priče, postoji deo za svačiji ukus, sa svim subjektivnim favoritima koji već zadiru u domen ličnog ukusa. 

Jedan od njih, po mišljenju dolepotpisanog, je Levitska Alana Mura i Hanta Emersona. Gejman je autor scenarija najvećeg broja priča iz kolekcije, dok je Mur napisao samo jednu, od osam tabli. I u nju je uspeo da na jezgrovit način sažme celokupnu kontradiktornost Starog zaveta. Levitska je treća knjiga Petoknjižja, i posvećena je svešteničkim zakonima. Otud i ime, Levitska, jer je Aronovo pleme Levita bilo posvećeno u red sveštenika. Mur je odabrao dvadeseto od 27 poglavlja Levitske knjige, u kome bog, putem Mojsija, uči o smrtnim gresima. Ima li boljeg poprišta za nesputani Murov duh, nego da na polju dogmatske liste zabrana stvori eshatološki karambol serijskog masakra u kome je teško sputati smeh. Velika zasluga ide i Emersonu, i crtežu koji neodoljivo podseća na radove Jakovitija, posebno Koko Bila. U nadrealnom ambijentu, čiji se okoliš menja iz polja u polje dok akteri ostaju centralne figure – trend koji je Heriman doveo do savršenstva u Krejzi Ketu – Mojsije čita božje zakone (koje je zapisao na kamenu u telefonskoj govornici), dok pripadnici plemena Levita istovremeno eliminišu svoje pripadnike koji te zakone krše. Da li je potrebno reći da na kraju Mojsije ostaje sam? 

I da se vratimo na rečenicu iz sredine teksta: "U trenutku kada su nastale, Sramotne priče iz Starog zaveta su izazvale iz današnjeg ugla neshvaćenu bujicu negativnih komentara." Koliko čitalaca je poskočilo na ovu blasfemičnu rečenicu? Živimo u svetu gde se na satiru u bilo kom obliku i dalje ne gleda blagonaklono. Ili se nikada ne bi desio "Charlie Ebdo". Moguće da eskapade iz Sramotnih priča više ne pale strasti kao nekada, ali daleko od toga da živimo u društvima gde je moguće slobodno i duhovito – sa stilom – ukazati na sve društvene i kulturološke probleme. Uvek postoje neke Sramotne priče, i, nažalost, uvek će postojati neki koji će zbog njih biti željni krvi, progona ili stigme. Neki ljudi jednostavno nemaju smisla za humor. 

Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Najčitanije

Arhiva