Bob Corn - Ex-Yu turneja
Bob Corn - Ex-Yu turneja

Birgul Oguz: Aha



Sviđa ti se? Javi ostalima!


Savremene književne pokrete, kao i različitosti u individualnim stilovima, danas je gotovo nemoguće jasno definisati niti univerzalno predstaviti. Uprkos tome, postmodernizam kao globalna poetika vezao se za udaljene jezičke kulture u kojima prevladavaju čak i oprečni literarni prioriteti. Turska autorka Birgul Oguz je u svojoj zbirci pripovedaka neobičnog naziva Aha uspela da pomiri velike razlike koje vladaju evropskom književnom scenom. Tematski, kao i stilski, ona uspeva da, na granici eksperimentalnosti, dostigne upravo one kategorije koje zahteva svaka dobro koncipirana knjiga. Gradeći zbirku pripovedaka tako da je čitalac tematski doživljava kao roman, a stilski kao niz priča, autorka uspeva da čitaoca okupira i uvuče u romaneskni svet apstraktnog i konkretnog, ličnog i univerzalnog, istorijskog i modernog.
Dve su osnovne teme koje se protežu kroz čitav roman: smrt i revolucija. Univerzalnije teme od ljubavi i smrti u istoriji književnosti i filozofije zapravo nema, ali upravo načini na koje se tema prikazuje izdvajaju pojedine autore, pa i Birgul Oguz, iz gomile. Kako sama autorka naglašava, kroz pisanje ona pokušava da artikuliše i istovremeno iskusi nemoguće; ona veruje u snagu napisane reči i ujedno u suštinsku ograničenost reči da iskaže ono ključno, ono što se čita „između redova“. Stoga, pripovedanje zastupljeno u ovoj zbirci talasa od apstraktnog ka konkretnom; rečenice su očišćene od kitnjaste igrivosti, u trenucima emocionalne napetosti prelaze u realističan modus, kao da autorka time sebe opominje da njena pripovest sadrži elemente ne samo imaginarnog već i realnog. Upravo sučeljavanjem i preispitivanjem kontrast postaje dominantan princip ove zbirke. Prošlo i sadašnje postavljeni su u isti narativni tok te se tako razbija linearna struktura dela i otvaraju se ključna pitanja – kako pisati o žalosti i smrti kada je nemoguće pronaći sredstva za to? Kako ne pisati kada je pisanje jedini način da prevaziđemo bol?
U osam priča iz kojih se sastoji ova zbirka, autorka pokušava upravo na ova pitanja da odgovori. Nakon smrti oca, snažne figure revolucionara i idealiste, junakinja se bori sa osećajem gubitka, sa melanholijom i patnjom koje je slamaju i pokušava da na kompaktan i kreativan način dočara dramatično različita raspoloženja kroz koja prolazi – bes, ljutnju, neprihvatanje, frustraciju, ljubav, čežnju, očaj, bol. Napisana nekonvencionalnim književnim stilom, sa mnoštvom intertekstualnih aluzija na Stari zavet, T. S. Eliota, moderne turske liričare, ova zbirka prati duhovni put patnje jedne ostavljene ćerke. Složena struktura knjige i njen izraženo poetski jezik pruža diskurs o individualnoj žalosti, ali i o kolektivnom tugovanju nacije nakon državnog udara 1980. godine, u kojem je junakinjin otac učestvovao. Stoga, revolucija je, pored smrti i tuge, druga ključna okosnica ove zbirke.
Junakinja je vaspitana u duhu revolucionarnog, otporaškog, i te očeve ideologije ona pokušava da racionalizuje nakon njegove smrti. Kroz ceo tekst, posebno u poglavlju „Revolucija“, pronalazimo direktne aluzije na Lenjina ili Trockog, na oštar otpor kapitalističkom društvu. Smrt oca nije samo lični gubitak junakinje, već je alegorija kolektivne boli jedne generacije, simbol jednog velikog gubitka i tiranije nad pojedincem i njegovom slobodom, oličenje nacionalne malaksalosti.
Vrlo vešto autorka uspeva da žalost za ocem transponuje u sam stil i jezik zbirke. Njen filozofski diskurs ne ometa čitaoca da uživa u (crnom) humoru i ironiji patetike, u raznorodnim književnim tehnikama koje su ovde zastupljene. Naprotiv, sve navedene osobenosti čine ovu zbirku stilski i imaginativno snažnom. Ponegde nadrealnim stilom autorka dočarava energiju revolucije i moć napisane reči, sugestivnost elemenata zbog čega ova proza postaje univerzalna i ujedno, veoma lična i intimna.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Najčitanije

Arhiva